Kalum Vog. Koristi se uz dozvolu.

Globalni glasovi su intervjuisali Kalum Voga, direktora za vladine poslove i zagovaranje u Internet društvu, i s njim razgovarali o izazovima zakonodavne tehnologije. Intervju je uređen radi jasnoće i sažetosti.

Globalni glasovi (GG): Koja su obeležja dobrog zakonodavstva kada je u pitanju internet? 

Kalum Vog (KV): Dobro zakonodavstvo na internetu se dešava kada su i kreatori politike i javnost informisani. To je najjednostavnije objašnjenje. Zaista je važno da se digitalna politika razvija uz konsultacije sa stručnjacima.

Kreatori politike bi trebalo da postavljaju određena pitanja. Kao prvo, da li je predlog zaista tehnološki izvodljiv? atim, drugo, da li postoje neke posledice ovog zakona koje možda nisu očigledne — neočekivane negativne posledice? A ako postoje, kako se mogu ispraviti? Kako se mogu sagledati?

U Društvu za Internet razvili smo nešto što se zove Priručnik za procenu uticaja na internet da bismo pomogli u ovom procesu, tako što smo identifikovali šta je internetu potrebno da postoji i šta mu je potrebno da bi napredovao. Kao što je standard u mnogim zemljama da se uradi procena uticaja na životnu sredinu kada se pokrene veliki projekat, to bi trebalo da se uradi i za internet ili digitalne politike. Veoma smo srećni što ga je nedavno koristila, na primer, EU.

Postoje četiri glavna principa koje smo mi, sa našom zajednicom, identifikovali kao ključna za internet: mora da bude otvoren, globalan, bezbedan i pouzdan. Neke druge karakteristike koje opisuju šta je Internetu potrebno da bi napredovao i dostigao svoj potencijal su: pristupačan, neograničen, kolaborativan, decentralizovan, uobičajen, tehnološki neutralan, poverljivl. Ovo su ključni principi.

Drago nam je što vidimo da vlade, aktivisti i civilno društvo koriste ovaj komplet alata. A onda, kroz proces kreiranja politike, nadamo se pozitivnim promenama. Cilj je, naravno, da se internet približi resursu za sve koji svima koristi.

GG: Donošenje zakona na internetu je komplikovano balansiranjem veoma važnih, ali različitih — gotovo kontradiktornih — stvari, kao što je omogućavanje slobodnog izražavanja, ali ograničavanje dezinformacija i govora mržnje. Šta mislite o hodanju po ovom konopcu?

KV: To je zaista komplikovana stvar, zar ne? Pošto da su problemi koje vidimo kao što ste spomenuli, dezinformacije ili štetan sadržaj na mreži, užasne stvari poput seksualnog zlostavljanja dece, oni su tu i treba ih na neki način rešiti. I naravno, podržavamo vlade koje pokušavaju da pronađu načine da učine internet bezbednijim.

Ali, istovremeno, neki od pristupa, po našem mišljenju, nisu proporcionalni i nisu efikasni. Dva na kojima smo mnogo radili su Zakon o bezbednosti na mreži Ujedinjenog Kraljevstva i predlog EU za suzbijanje seksualnog zlostavljanja dece na mreži.

Oba imaju veoma pozitivne ciljeve i nalaze se na različitim mestima u zakonodavnom procesu. Britanski zakon o bezbednosti na internetu usvojen je u septembru i dobio je kraljevsku saglasnost da postane zakon. Proces EU je u ranoj fazi; savet i parlament i komisija će pregovarati i pokušati da nađu zajednički jezik.

Ali, u oba ova predloga, vidimo nove obaveze za platforme u vidu naloga za otkrivanje. To znači da bi platforme bile pod pritiskom da ili oslabe enkripciju ili da stvore pozadinska vrata šifrovanja ili nešto što se zove skeniranje klijenta da bi dobile pristup privatnim porukama. Njihov stav je da privatne poruke treba da se prate i da nadgledaju ovakav sadržaj.

To je veoma zastrašujuće pitanje i pitanje koje nije ograničeno na zemlje sa nedemokratskim vladama.

Ideja sa „pozadinskim vratima za šifrovanje“ je da se ključ kreira za vladu tako da može da dešifruje poruke i podatke, kao što je TSA brava koju TSA može otvoriti, ali u suprotnom ostaje zaključana — kao da vlada nikada nije zavirila u poslove ljudi. Čak i ako zaista verujete da vaša vlada neće zloupotrebiti ta ovlašćenja, postoje i druga pitanja, jer ono što mi uvek pokušavamo da naglasimo je da kada kreirate pozadinska vrata za šifrovanje, to je sistemska slabost u šifrovanju. Dakle, to znači da ne samo vlada već i kriminalci mogu da iskoriste ovu slabost. A vlada takođe treba da brine o takozvanim neprijateljskim državnim akterima — odruge vlade takođe koriste te slabosti. Ono što uvek pokušavamo da naglasimo je da ne postoji takva stvar kao što su zadnja vrata koja rade samo za dobre momke, a ne za loše momke. Zadnja vrata su zadnja vrata.

Vlada Ujedinjenog Kraljevstva tvrdi da postoji način da se to uradi bezbedno bez kršenja enkripcije s jednog kraja na drugi. Tehnolozi se ne slažu. Ne postoji poznata tehnologija za to. Ako razbijete šifrovanje, razbijete ga. To je tako jednostavno.

GG: Da li postoje alternative za pozadinska vrata za šifrovanje?

KV: Alternativa pozadinskim vratima za šifrovanje je skeniranje klijentovoe stranice. U osnovi, to je sistem u kojem je nešto ugrađeno u uređaj korisnika, i skenira sadržaj vašeg teksta, slika, datoteka i tako dalje, i upoređuje ga sa bazom podataka nepoželjnog sadržaja pre nego što se poruke uopšte pošalju. Policija se obaveštava kada dođe do podudaranja.

Kreatori politike ukazuju na ovo jer kažu da to ne razbija šifru. I možda su u pravu u tehničkom smislu da se skeniranje dešava na našim telefonima pre nego što šifrovanje i počne, ali to poništava celu svrhu šifrovanja. Metafora koju često koristimo je da ako je razbijanje šifre poput otvaranja pisma, fizičko pismo kada prođe kroz kancelariju za sortiranje u pošti, skeniranje na strani klijenta je kao da neko čita vaše pismo preko ramena dok ga pišete.

Dakle, na kraju, rezultat je isti. Tvoja privatnost je mrtva.

Štaviše, ovo čak nije ni efikasan način za skeniranje. Kao prvo, pravi kriminalci će to lako zaobići. Obični ljudi će svi biti skenirani. A drugi deo je da više podataka ne znači više hapšenja ili više osuda, jer više podataka takođe zahteva više resursa da bi se obradili.

Ove pretnje šifrovanju i privatnim porukama predvode uspostavljene demokratije, uključujući Veliku Britaniju i EU. Ovo je zaista opasno jer normalizuje i legitimizuje ovaj pristup, a druge vlade širom sveta će doneti slične zakone, a represivnije vlade mogu koristiti ta ovlašćenja da se obračunaju sa neistomišljenicima, novinarima i aktivistima.

GG: Šta mislite o veštačkoj inteligenciji i regulaciji veštačke inteligencije? Da li ste razmišljali o tome kako da je regulišemo ili se samo vraćamo na dve glavne stvari koje ste rekli na početku, a to je da razgovarate sa stručnjacima i pitate ih šta će funkcionisati i koje su implikacije?

KV:Zaista je zanimljivo jer, kao što znamo, veštačka inteligencija predstavlja prilike, ali i dosta izazova i mnogo rizika. I naravno, nas brine i to da ako AI nije verodostojan, to će takođe učiniti internet nepoverljivim. Pošto je ovo oblast koja se brzo razvija, nažalost, Internet društvo nema kapacitet da vodi u ovoj oblasti politike, ali mi je prepoznajemo kao važnu oblast jer, ako se etika i vrednosti ne uzimaju u obzir kada se razvija veštačka inteligencija, to će smanjiti poverenje u internet.

Mislim da su potrebna različita gledišta jer je jedno od velikih pitanja sa kojim se mnogi ljudi identifikuju potencijal za pristrasnost i ponavljanje pristrasnosti koje postoje u društvu. Da bismo zaista razumeli ove predrasude, moramo da razgovaramo, naravno, sa tehnolozima, kao i sa kreatorima politike i interesnim grupama, ali posebno sa grupama koje su u nepovoljnom položaju u našim društvima i našim zajednicama da razumeju, ako bi tehnologija to omogućila. Sve je u etici i sprečavanju da se ovakve vrste maltretiranja ponove u digitalnom prostoru.

GG: Da li ste videli neke trendove u zakonodavstvu, kuda se ono kretalo u poslednje tri godine?

KV: Da, definitivno. Postoji rizik od fragmentacije interneta, jer različite zemlje donose različite zakone koji regulišu internet, i biće sve teže ponuditi iste usluge širom sveta. Zaista povezan trend koji vidimo je digitalni suverenitet, što je popularna reč koju su mnoge vlade koristile — postoje različite varijacije: digitalni suverenitet, internet suverenitet, suverenitet u digitalnom prostoru, sve su to sinonimi koje koriste različite vlade.

Različitim vladama to znači različite stvari. Za neke zemlje to jednostavno znači diverzifikaciju njihovog lanca snabdevanja; ne žele da se oslanjaju na uvezenu tehnologiju. Za druge zemlje se više radi o konkurenciji — u evropskom slučaju, one žele da se uvere da lokalni pružaoci usluga postoje i da postoje legitimne alternative velikim stranim pružaocima usluga.

Ali onda je konačna definicija, koja je, naravno, češća kod autoritarnijih vlada, državni suverenitet u digitalnom carstvu —  sposobnost kontrole toka informacija na internetu. Šta god da su razlozi za to, država na kraju odlučuje šta je legitimno, a šta nije, ponekad kroz sočivo onoga što predstavlja pretnju njihovom legitimitetu kao vlasti.

Dakle, kada govorimo o našim politikama digitalnog suvereniteta kao o prirodno dobrim ili lošim, to je nemoguće reći jer postoji tako širok spektar politika koje proizilaze iz toga. Ono što možemo reći je da je ovaj trend zabrinjavajući. Potreban je postojeći globalni internet koji poznajemo i na koji se oslanjamo i primenjuje geografske granice na njega. Kako kreatori politike normalizuju ovo gledište, možemo očekivati da vidimo nove politike koje će naš globalni internet pretvoriti u niz fragmentiranih intraneta koji se međusobno ne povezuju u potpunosti.