Fotografija Marc Puig i Perez/Flickr (CC BY-NC-ND 2.0)

Ovaj članak Dantea Liana prvobitno je objavila Prensa Comunitaria , a uređena verzija se ponovo objavljuje na stranicama Globalnih glasova prema ugovoru o podeli sadržaja.

Stara omamljenost me tera da ponovo čitam tekstove koje treba da izbegavam. Mnogo puta sam obuzdavao poriv da napišem pismo uredniku novina, iz više razloga, kao što je činjenica da se ova pisma obično tretiraju bahato. Jedan od ovih tekstova koji se mogu izbeći, a koji pokušava da napravi psihološku analizu argentinskog igrača Lionela Mesija, objavio je veliki italijanski list. Tekst me zanima jer se bavi lingvistikom i zato što se dotiče tačke sa kojom sam se uvek borio. Na početku stoji:

Chiunque abbia conversato con Messi sa che non parla spagnolo, ma argentino, anzi rosarino. Il suo aggettivo preferito è «espectacular», che però lui pronuncia petacular, mangiandosi tre lettere. Anziché «trabajar» dice laburar. A chi gli chiede notizie del primogenito Thiago risponde, tutto fiero: «Le gusta el fulbo », che significa «gli piace il calcio» ma non in castigliano, in un dialetto sudamericano.

Svako ko je razgovarao sa Mesijem zna da on ne govori španski, već argentinski, ustvari Rosarino. Njegov omiljeni pridev je „spektakularan“, ali ga izgovara „petacular”, gde pojede tri slova. Umesto „trabajar” kaže „laburar”. Kada ga pitaju za njegovog najstarijeg sina, Tijaga, ponosno odgovara: „Le gusta el fúlbo”, što znači „voli fudbal“, ali ne na španskom, već na južnoameričkom dijalektu.

Da parafraziramo romanopisca Servantesa: „Naleteli smo na neznanje, Sančo.” Neznanje se širilo čak i na „kulturnim“ nivoima, jer su donedavno italijanski izdavači pisali, u prevodu argentinskih autora, da je tekst „preveden sa argentinskog“, kao da takav fantom postoji. Originalnost našeg novinara je u tome što izmišlja „južnoamerički dijalekat“, kontradiktornost koja pripada fantastičnoj književnosti. Zaista, ako je osnova za govor o „dijalektu“ da se govori o varijanti jezika, onda bi morao postojati dijalekt za svaku državu u Južnoj Americi: kolumbijski, venecuelanski, peruanski, itd. Dakle, Mesi nije mogao da govori na „južnoameričkom“, jednostavno zato što ta apstrakcija ne postoji.

Sećam se, iz mog sada dalekog detinjstva, da smo se mi iz Čimaltenanga, u Gvatemali, sprdali sa rođacima iz San Andres Icape, grada četiri kilometra od glavnog grada. Itzapecosi bi izduživali svoje samoglasnike, lenjo, dok bi govorili, pa bi rekli „Bueeeenos diaaaas, Tia Tereeeeeeeesa“. Da li je moguće da dijalekt „itzapeco“ postoji, a ja ga tek sada otkrivam? Još jedan dragulj našeg novinara, analizatora dubina duše i jezika, jeste to što kopa u grešku i ističe da Argentinci Mesija zovu „Lio“ umesto „Leo“. Dovoljno je da odete na veb-sajt fudbalskog kluba Barselona da biste saznali da se fudbaler zove „Lionel“ i da je „Lio“ prirodni nadimak za njegovo pravo ime, baš kao što je „San“ za „Santo“. Bilo bi dovoljno znati samo malo španskog jezika.

Vratimo se na konstataciju da naš junak govori „argentinski“ ili, bolje rečeno, „rosarino“. Španski jezik, zaista, podseća na reku Amazon, ogromnu struju sa mnogo potoka. U početku je to bio jezik Kraljevine Kastilje, jezik kraljice Izabele, koja se udala za Ferdinanda, Aragonca. Jezik zemlje dvoraca koje su gradili katolički feudalci i ratnici, koji su govorili snažnim i sažetim rečima, proširio se ne samo na Ameriku i njene ogromne daljine, već i na Evropu i njene beskrajne plemenske ratove (koji traju i danas). Pritom je nazvan „španskim“, jer je postao jezik carstva rođenog u Španiji, a kao valuta za komunikaciju širom sveta obogaćivao se i menjao u svojim neumornim putovanjima. Istovremeno, zadržao je karakteristike specifične za svaki region: ne govori se na isti način u Galiciji, Asturiji ili Andaluziji. Ali to ne znači da prestaje da bude „španski“. Slično, ne govori se na isti način u Meksiku ili Kolumbiji ili Argentini, ali iz tog razloga ne prestaje da bude španski. Stanovnici Buenos Ajresa imaju jedan akcenat; stanovnici Rosarija imaju drugačiji, veoma obeležen, ali govore istim jezikom. Isto se dešava i sa stanovnicima Milana i Rima, kada govore italijanski.

Primeri na koje se novinar poziva pripadaju naivnoj lingvistici, onoj kojom se ljudi rugaju komšijama jer govore drugačije. On nas obaveštava da Mesi izgovara „pectacular” umesto „spectacular” („spektakularno“); da kaže „laburar,” umesto „trabajar,” i da izgovara „fúlbo” kada misli „fudbal“. Da li je neko previše ohol ukoliko obrazovanim i laicima objašnjavati da svako od nas ima svoj način izgovaranja jezika? I da se iz izgovora jednog pojedinca ne može izvesti nikakvo opšte pravilo? Svaki od ovih primera ima svoje objašnjenje, na španskom jeziku, ali usuđujem se da predložim ono najjednostavnije: slab sluh našeg novinara. Bilo bi verodostojnije da je napisao da Mesi kaže: „ehpettacular“ ili „fubbo“, fonetske karakteristike koje se nalaze u celom Hispanoameričkom svetu. Ali to bi bilo previše tražiti od teksta koji je napisan u svrhu popunjavanja mesta u nedeljnim novinama.

Kako to često biva, možda objašnjenje ne leži u tekstu koji se pojavljuje u novinama, već u onome što tekst krije. Pokušajmo da preokrenemo situaciju: šta bi se desilo kada bi „južnoamerički“ novinar rekao da Umberto Eko govori „bolonjski“, Pjer Paolo Pazolini „furlanski“, Alberto Moravija „rimski“ kada su mislili da govore italijanski? Pretpostavljam da nikome ne bi palo na pamet da iznese tako smelu tvrdnju.

S druge strane, zar iznošenje niza neuobičajenih tvrdnji o načinu na koji „Južnoamerikanci“ govore, fokusirajući se na „mucavog“ Lionela Mesija, ne vraća Amerikance u kolonijalno stanje kao decu, na ideološko opravdanje koje je dozvoljavalo njihovo pokoravanje, odnosno na tvrdnju da tamo nije bilo kulture, da su bili tabula rasa, prazni umovi gde je Zapad mogao da ispiše temelje civilizacije? Možda, Sančo, nismo naišli na neznanje, nego na nešto gore.