Dolazak predsednika Gane, Kvamea Nkrumaha, i predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita, na konferenciju Pokreta nesvrstanih, Beograd, 1961. Fotografija iz Zaostavštine Konstantina Koče Popovića i Leposave Lepe Perović, album br. 25, na Wikimedia Commons od Istorijskog arhiva Beograda u okviru GLAM projekta u Srbiji. (CC BY-SA 3.0.)

Ovu priču Ane Sladojević je prvobitno objavio Sbunker. Globalni glasovi objavljuju uređenu verziju uz dozvolu.

U kontekstu dekolonijalnog zaokreta u umetnosti, kulturi i akademiji u otprilike poslednjih 10 godina, kao i društvenih pokreta kao što je Životi crnaca su važni(Black Lives Matter), tema rase je ponovo zadobila globalnu pažnju. Međutim, u region bivše Jugoslavije, mnogi ljudi su skloni da poriču postojanje rasizma kada ih pitaju o tome.

Ovo potiče od uobičajene zablude da su regioni ili zemlje koje nisu bile direktno uključene u kolonijalni projekat nekako imune na rasizam. Međutim, koncept kolonijalnosti pokazuje da nasleđe kolonijalizma ostaje u strukturama moći, upisano u različite društvene i kulturne formate modernosti. To ukazuje, između ostalog, na globalnu prodornost rase, što znači da nijedan region ne bi trebalo da bude izuzet od trenutnog preispitivanja njegovih ishoda.

Ovaj članak, zasnovan na nacrtu predavanja za Akademiju Instituta Musine Kokalari 2023, bavi se temom rase i rasijalizacije, uzimajići u obzir nedavne akademske rezultate.

Procesi rasijalizacije

S obzirom na dugogodišnje zanemarivanje ovog važnog predmeta u regionu, izgleda da je važno naglasiti da rasa nije biološka ili naučna činjenica. To je društvena tvorevina koji je korišćen sa pozicija moći da se na hijerarhijski način ispolje ljudske razlike. Kao takva, imala je dalekosežne i štetne posledice na živote ljudi.

Kada razmišljaju o rasizmu, većina ljudi će ga identifikovati sa rasizmom protiv crnaca. Zaista, globalno prisustvo „linije boja“ i dalje čini živote crnih i smeđih ranjivijim od belih.Ipak, rasizam se ne oslanja samo na boju nečije kože. Brojne druge društvene kategorije, uključujući etničku pripadnost, religiju, klasu, državljanstvo i druge, mogu doprineti procesima rasijalizacije. Umesto o pojedinačnom rasizmu, tačnije bi bilo govoriti o različitim rasizmima, koji nisu statični: oni su povezani, i menjaju se tokom vremena.

Koncepti institucionalnog i sistemskog rasizma dalje sugerišu da rasizam nije pojedinačni čin nasilja ili pristrasno gledište pojedinca, već pre široko rasprostranjeni oblik nejednakosti usmeren ka grupama ljudi kroz proces rasijalizacije.

Balkan kao pogranično područje

Razumevanje koncepata rase i rasijalizacije mora da uzme u obzir kontinuitet ovog regiona sa i diskontinuitete od zapadne modernosti. Postoje složene, viševekovne istorije carstava i nacija, kao i različiti regionalni uticaji, koji komplikuju pokušaje generalizacije o ovom delu sveta.

Posmatrajući noviju istoriju, pojam etničke pripadnosti, posebno od ratova 1990-ih i nadalje, zadržao je značaj u objašnjavanju međuregionalnih odnosa, na račun drugih pojmova kao što je rasa. Pre toga, od 1960-ih, jugoslovenski antikolonijalni i antirasistički principi bili su deo spoljne politike, dodatno artikulisani kroz angažovanje u Pokretu nesvrstanih. Dok se antikolonijalizam i antirasizam mogu shvatiti kao afirmativno istorijsko nasleđe sa kojim se treba povezati, nedostatak priznavanja procesa rasijalizacije u socijalističkoj Jugoslaviji upućuje nas da čak i takva nasleđa posmatramo kritički. Naročito, pošto se nepoznavanje rase ili daltonizma, pogrešno shvaćeno kao oblik antirasizma, prelilo i na zemlje postjugoslovenskog regiona, transformišući se u nove sklopove rasističkih odnosa.

U svojoj knjizi „ White Enclosures. Racial Capitalism and Coloniality along the Balkan Route,” (Bele ograde. Rasni kapitalizam i kolonijalnost duž balkanske rute) Piro Redžepi koristi primere iz Bosne, Kosova, Albanije i Bugarske da pokaže kako se rasizovana geopolitička kartografija ovog dela sveta ponovo pojavila posle Hladnog rata. Posmatrajući takve procese u širem okviru međunarodnih odnosa moći, on opisuje složenu situaciju balkanskih država kao (neo)kolonizovanih i instrumentalizovanih u zaštiti evroatlantske belo-hrišćanske homogenosti okrenute protiv rasnih grupa kao što su Romi, muslimani i migranti. On kontekstualizuje Balkan kao pogranično područje, u odnosu na migraciju duž „balkanske rute“ i mere EU za jačanje granica koje su usledile.

Evropska „gađo” prevlast

Prema Redžepiju, institucionalni i sistemski rasizam širom Balkana posebno pogađa ljude koji se nalaze na raskrsnici romskog i muslimanskog identiteta. Manifestuje se kroz prinudno raseljavanje, rušenje kuća, ograničavanje kretanja, uskraćivanja prava na papire. Slođenost i značaj preklapajućih oblika marginalizacije dodatno je naglašen u njegovom radu.

Jelena Savić piše sa pozicije zasnovane na životnom iskustvu Roma u Srbiji i regionu. Ona se oslanja na američku kritičku rasnu teoriju, teoriju beline, kao i crnu feminističku teoriju, kako bi pokazala kako se rasne nejednakosti protežu na sve domene života, uključujući stanovanje, obrazovanje, zapošljavanje, zdravstvenu zaštitu i pravna pitanja. Analogno rancu nevidljivih privilegija belaca kako ga opisuje Pegi Mekintoš za američki kontekst, Savić ističe privilegije koje beli Gađo – što je romsko ime za nerome – ima nad Romima. Iako je njeno iskustvo više povezano sa postjugoslovenskim regionom, koncept „evropske gađosupremacije” koji je skovala da nazove naturalizovanu ili „neoznačenu” poziciju evropske beline u procesu rasizacije Roma, tiče se Evrope uopšte.

S kim mislimo

I Savić i Redžepi primenjuju takve metode i tumačenja u sopstvenom radu koji daju prioritet perspektivama i iskustvima najugroženijih pojedinaca i najmarginalizovanijih grupa — uključujući i njihove zatvorene istorije tokom vremena. Oboje pokazuju da će onaj sa kim izaberemo da razmišljamo diktirati našu sposobnost da se odvojimo od kolonijalnosti znanja i bića, dok će važan deo takvog dekolonijalnog rada biti prepoznavanje sopstvenih pozicija.

Ali kako će to uticati na rasne hijerarhije? Postati svestan privilegija ne znači nužno biti spreman da je se odrekneš. Čak i spremnost da ga se odreknemo, ne garantuje da ćemo prepoznati sve slučajeve u kojima nastavljamo da održavamo određene oblike epistemičkog i drugog nasilja, a da toga nismo ni svesni. Duga borba protiv rasizma koja je pred nama traži i odučavanje i denaturalizaciju određenih „istina“, kao što je (post)jugoslovensko slepilo za boje i — kako Savić podvlači — spremnost da se u tom procesu oseća neprijatno.