Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Saznajte više o projektu Prevođenja  »
Sve teme 

Moskovski fotograf beleži vojno ludilo u glavnom gradu

Duh vremena je evidentan na fotografijama
Napisao/-laHolod Media
Preveo/-laDijana Djurickovic

Prevodi

Pročitajte članak na русский, українська, English
Prevod objavljen 17/04/2024 18:06 GMT

Fotografija Aleksandra Gronskog. Slika sa Обывало (izbrisan nalog) sa Wikimedia Commons. CC BY-SA 4.0.

Magazin Holod je objavio intervju sa nagrađivanim moskovskim fotografom Aleksandrom Gronskim. Globalni glasovi su preveli deo intervjua, uredili ga radi jasnoće i ponovo ga objljuju uz dozvolu Holoda. Fotografije su preuzetene sa Aleksandrovog javnog Instagram naloga. 

U 21. veku, fotograf Aleksandar Gronski ponovo je osmislio žanr pejzaža i postao poznat širom sveta — primio je brojne međunarodne umetničke i novinarske nagrade, uključujući prestižnu Nagradu za fotografiju u novinama. Njegove fotografije izgledaju kao velike slike starih majstora, a ljudi takođe postaju deo pejzaža. Gronski je mogao lako da napusti Rusiju posle 24. februara 2022, ali je odlučio da ostane i već dve godine dokumentuje kako Moskva izgleda i kako izgleda život u njoj tokom rata. On je fotografisao sahranu Navaljnog i posledice napada bespilotnim letelicama na Moskvu, ali njegove fotografije nimalo ne liče na tipične reportažne snimke. Oni jasno prikazuju duh vremena i kako rat zadire u urbani prostor. Urednik Holoda, Aleksandar Gorbačev, razgovarao je sa Gronskim o tome kako on to postiže.

Aleksandar Gorbačev (Gorbačev): Poslednje dve godine gledam Moskvu očima stranca – i vidim koliko drugačije ove oči gledaju na grad. Jedna perspektiva je da se ništa nije promenilo: ljudi sede u restoranima, voze se biciklističkim stazama, idu u klubove – a rat ne ulazi u ovaj običan život. Druga perspektiva je da je ovo prostor totalitarne policijske kontrole, gde se neko može odvesti u policijsku stanicu samo zato što vidi nešto na vašem balkonu ili čuje razgovor u metrou. Moskva na vašim slikama je nešto treće. To nije grad koji živi običnim životom, niti je ostvarena distopija (fikciono društvo koje predstavlja antitezu utopije; obično ga karakteriše ugnjetavajuća društvena kontrola, kao kod autoriatarnih ili totalitarnih vlada, prim.prev.). Kako to sami definišete — kakva je ova Moskva?

Aleksandar Gronski (Gronski): I ja sebe to pitam. Ustvari, odgovaram na to kroz svoje fotografije. Pa, nije baš odgovor: moj rad nema konceptualno jezgro, mislim da ne želim da pričam nešto konkretno o Moskvi. Izađem iz kuće, šetam se moskovskim ulicama, i želim da saznam: šta se dešava sa Moskvom?

Odmah posle [24. februara 2024., početak potpune ruske invazije na Ukrajinu], postojao je osećaj da je Moskva epicentar nekih događaja, ali ti događaji su bili potpuno nevidljivi. I iz moje zbunjenosti proizašla je metoda hvatanja ovih promena. Odnosno, bavio sam se klasičnom uličnom fotografijom: samo lutam ulicama i snimam ono što mi upadne u oči. U početku je izgledalo da stvaram potpuno nepovezane stvari, ali vremenom su stvari počele da se kristališu, pojavile su se ključne tačke.

Na primer, bilbordi. Zanimalo me je ubacivanje nove stvarnosti u pejzaž — i tako sam počeo da snimam ove bilborde. Prvi koji sam snimio početkom marta [2022] — upravo tada na Lenjingradskoj aveniji, među reklamama za televizore, automobile i stanove, pojavili su se natpisi na kojima je pisalo „Za мир.” [ali sa latiničnim Z, što je simbol vlade za rat, umesto ćiriličnog З] A samo dan pre toga, video sam ljude koji su buili privedeni jer su držali plakate na kojima je pisalo „За мир”, ali bez latinskog Z. Ovaj preokret me je šokirao — kako je jezik počeo da funkcioniše drugačije.(Ispod slika dole: Bilbord za rat u Moskvi danas, Moskva 2023. godine)

 

Gorbačev: Mislim da bi se oni koji se prvi put susreću sa vašim radom mogli zapitati: gde su ljudi, zapravo? Vi fotografišete grad, prostor ljudskog života, ali ljudi na vašim fotografijama nisu glavni likovi; oni su više deo pejzaža.

Gronski: Da, to je moja dugogodišnja tradicija. Ne približavam se ljudim. Ja sam generalno stidljiva osoba, ne volim da usmeravam kameru ka ljudima da bi se osećali neprijatno, što me zauzvrat čini nervoznim. S druge strane, kada snimate sa veće udaljenosti, više elemenata ulazi u kadar — i osećate se kao da snimate neku složenost.

Smešno je što mi mnogi kustosi muzeja stalno govore: slušaj, nema potrebe za ljudima, samo uhvati čisti urbani prostor — kao neka vrsta skulpture, da tako kažem. I ja ih razumem: prazan grad izgleda mnogo grandioznije u muzeju, ostavljajući jači utisak. Ali zapravo želim da razbijem tu veličanstvenost. Zaista mi se sviđa ovaj Čaplinov citat: „Krupni plan je uvek tragedija, a iz daleka je uvek komedija”. Zato želim da moje slike imaju element ljudske komedije. Mislim da mi male figure ljudi pomažu da i sam prihvatim pejzaž, unose u njega ljudski razmer. Da nema ljudi, osećao bih previše besa prema tome.

Gorbačev: Mislim da je to veoma očigledno na slici sa sahrane Navaljnog. Ta kolona u pozadini stambenog naselja čini fotografiju veoma dirljivom.

Gronsky: Da, verovatno. Bilo je mnogo fotografija snimljenih iz ovog ugla — postojao je most sa spiralnim stepeništem, na koji su se svi peli da slikaju gomilu. Ali dok sam stigao gore, gomila se već smanjila. Ispostavilo se da, iako je bilo mnogo ljudi, oni su bili na pozadini neke ogromne praznine.

 

Pogledajte ovaj post na Instagram-u

 

Objava koju deli Александр Гронский (@gronsky)

 

Pogledajte ovaj post na Instagram-u

 

Objava koju deli Александр Гронский (@gronsky)

Gorbachev: Kako je počela ova serija? U periodu od februara do marta 2022. mnogi od nas su odlučivali šta dalje. Kako ste odlučili da napravite ove fotografije?

Gronski: U početku sam bio veoma dezorijentisan. U to vreme sam bio u nekakvom padu. I baš u novogodišnjoj noći 2022. dao sam sebi obećanje: da se uhvatim u koštac, da lutam gradom svakog slobodnog dana, da snimam šta mi se dopada i da to odmah postavim na Instagram. Nije bilo važno ako nikome nije bilo zanimljivo. Celog života se bavim fotografijom i ne znam drugi način da se saberem.

Do kraja leta 2022. osećao sam se izgorelo i nisam znao šta dalje. Tada su se sve češće pojavljivali patriotski plakati – trčao sam po Moskvi pokušavajući da ih uhvatim. U početku ih je bilo malo, a kao optimista, bio sam siguran da se sve to može završiti svakog dana i da moram da uhvatim i najmanje promene u pejzažu jer u suprotnom niko ne bi verovao da je sve ovako.

Potrošio sam ogromnu količinu energije na ovo. Ali u poslednjih godinu dana ovi patriotski znaci su se pojavili na svakom ćošku i više ne mislim da će to uskoro završiti. A osećanja zbog snimanja ovoga sada su potpuno drugačija.


Fotografije Aleksandra Gronskog možete videti na njegovoj veb stranici, njegovom Facebook-u, i njegovom Instagram nalogu.

Kategorije

Regioni
Teme
Creative Commons License
Napisao/-laHolod Media
Preveo/-laDijana Djurickovic

Nedavne priče o Rusija

Više »

Glavne Priče iz Sveta

Započnite razgovor

Molimo Vas da se Prijavite se »

Pravila korišćenja

  • Svi komentari se pregledaju. Pošaljite komentar samo jednom jer bi u suprotnom mogao biti prepoznat kao spam.
  • Molimo Vas da se prema drugima odnosite sa poštovanjem. Komentari koji sadrže govor mržnje, nepristojne izreke i lične uvrede neće biti objavljeni.

Ova stranica je licencirana pod Creative Commons License Neka prava zadržana