Bilo da je iz ljubavi ili zbog vize, nikada nije lako odlučiti se za brak. U SAD, gde više od 12 miliona ljudi živi kao „neupisani“ doseljenik, jedan od načina za dobijanje pravnog statusa je da se zaljubite i sklopite brak sa američkim državljaninom.
Prema Ministarstvu državne bezbednosti SAD-a, 2007 godine 1.052.415 osoba je pribavilo „pravni status“ u Sjedinjenim Državama. Od tog broja, 274.358 ga je dobilo sklapajući brak sa građaninom SAD-a.
Na vebsajtu anti-imigracione grupe Centar za studije imigranata, David Seminara se pita koliko je od ovih hiljade brakova zaključeno iz prave ljubavi, i naglašava primer neveste naručene putem pošte, dogovorenih brakova, i razmene novca.
Veliki broj blogera doseljenika razmenjuje svoja mišljenja o braku i dokumentima u Sjedinjenim Državama.
Brak iz nužde
El Random Hero u Kaliforniji piše da su mu kao doseljeniku bez dokumenata, prijatelji i porodica savetovali da se oženi, ali je ta ideja za njega neprihvatljiva:
Za mene lično, to je jedna od najtežih stvari koja se može uraditi. Pošto imam nelegalan status u ovoj zemlji, mislim da taj teret moram sam nositi. Naravno, moji prijatelji su se zezali i predložili mi da oženim američku devojku i tako dobijem papire. Jedanaesti septembar je zauvek promenio svet, a posledice se još osećaju sa svih strana. Ženidba više nije održiva opcija zato što je proces useljavanja počeo ozbiljno da se sprečava i kažnjava pojedince uključene u brakove kroz zeleni karton. Tu su i moralne posledice pljuvanja na sveti čin kao što je brak, tako da se ja nalazim u nebranom grožđu.
U jednom drugom blogu nazvanom Prokleti Meksikanci (Damn Mexicans), bloger raspravlja o jednom članku o Julia-i i Gustav-u, sestri i bratu koji su došli u Sjedinjene Države kada su imali 8 i 11 godina. Gustavo je oženio američku drzavljanku, ali Julia još nema dokumenta dok se polako probija na koledžu.
„…mnogo ljudi misli da je lako zasnovati brak sa američkim državljaninom. Julia ima 18 godina i nikada nije imala dečka. Razmislite malo i pokušajte da se setite sa kim ste se viđali kada ste imali 18 godina. Razmislite da ste zasnovali brak s tom osobom. Grozno. To je strašna misao, za većinu nas 18 godina je suviše malo za brak, kao i to što se Gustavo oženio kada je imao 21 godinu, ali ga je situacija u kojoj se nalazio naterala na to.“
„Dok nas smrt ne rastavi“
Prema podacima organizacije Preživeli supružnici protiv deportacije, nekim ljudima se preti deportacijom kad njihov „pravni“ supružnik umre.
„Zbog rupe u zakonu, za vreme duge birokratske procedure oko zelene karte, zakonit supružnik američkog građanina se automatski suočava sa poricanjem i pretnjom deportacije kada njihov supružnik umre. U zemlji ima više od 180 ovakvih slučajeva koji utiču na žene, majke i decu.“
Bloger Moj život kao Stranac (My life as an Alien) komentariše jedan slučaj:
„Dahianna Heard je udovica Jeffrey Heard-a koga su pobunjenici ubili marta 2006 godine dok je donosio opremu američkim snagama u Iraku. Dahianna Heard, koja je građanin Venecuele a živi na Floridi, sada bi mogla biti deportovana iako su se ona i njen muž prijavili za njenu boravišnu dozvolu i čekali su da je dobiju. Oni takođe imaju sina koji je američki držvaljanin ali ga čeka nesigurna budućnost ako mu majka bude deportovana.“
Ova blogerka piše da je prošla sve „prepreke“ da bi dobila državljanstvo, ali da isto tako razume kako se supružnici mogu osećati.
„Nije lako preseliti se u novu zemlju, morate se navići na mnogo toga. Kada od tog novog mesta napravite svoj dom, stara zemlja nije više dom. Ne mogu zamisliti da izbugim muža, a onda i moj dom.“
Slomljeni snovi, jaka srca
Amy je američka gradjanka i živi u Chicago-u, Ilinois, dok njen muž Carlos, koji je bio doseljenik bez dokumenata, sada živi u Monterrey-u, Meksiko. Amy piše u svom blogu Destinazione Paradiso da zbog toga što se Carlos preselio iz Meksika u Sjedinjene Države ’nelegalno’ kao tinejdžer, suočava se sa problemima koje čak ni brak ne može rešiti.
’Kao što vidite, nasuprot sveopštem mišljenju (blog post o TOME dolazi uskoro), ljudi koji su dovedeni u SAD nelegalno ne mogu jednostavno rešiti svoj status tako što će se vratiti u svoje zemlje i tamo tražiti vizu. To ne mogu rešiti ni automatski tako što će sklopiti brak sa američkim državljaninom. Međutim, dok se na kriminalna dela koja su počinili pripadnici manjina gleda drugačije nego na one koje počine stariji ljudi, u svetu useljavanja, godine nisu važne: možete dobiti jednake kazne bez obzira da li ste ušli u zemlju kada ste imali 8 ili 58 godina.
Priča o Carlosovom useljavanju ne samo da prelazi jednu, već DVE sive zone Zakona o Useljavanju i Narodnosti iz 1996 godine. Desilo se da dok je zakon zaboravio da je trebalo posebno tretirati manjine u nekim delovima Zakona. SAD konzulat u Meksiku je nedavno odlučio da primeni svoja pravila i da tretira manjine isto kao i odrasle.
Oktobra 2008 godine, Carlos je dobio presudu da više ne može legalno ući u SAD. Njegova žena Amy je napisala:
’Nažalost, naša jednogodišnja doseljenička avantura je doživela buran i razoran sudar sa onim što predstavlja stvarnost doseljeničkog zakona. Posle skoro 11 meseci, dva ponižavajuća meksikanska posla, hiljade dolara, 9 međunarodnih letova, beskrajnih nada i snova, i tona molitvi, ostali smo praznih šaka. Kako stvari sada stoje, Carlosu je zabranjeno da ikada opet uđe u SAD, i nema nade da će se to preinačiti. To je uvek bila mogućnost, kao neka najgora mogućnost, ali to je sada naš jedini scenario.’
Uprkos tome, Amy piše da se borba nastavlja.
Slika vereničkog prstena gore je prikazana uz Cretive Commons dozvolu od strane Pictr30D na flickr.