Fotografija Katje Bufetril kao ilustracija za knjigu “Amnyé Machen, Amnyé Machen”. Koristi se uz dozvolu.

Nakon Dalaj-Laminog bekstva 1959. godine i politike prinudne sinicizacije od strane Pekinga, mnogi Tibetanci su bili primorani da odu u izgnanstvo. Kao posledica toga, savremena tibetanska književnost nastaje na različitim jezicima. Štaviše, mlađe generacije, koje su odrasle van Tibeta, pišu na jezicima kao što su engleski ili kineski.

Slučaj Tsering Voeser, blogerke, pesnikinje i autorke romana, zaista je jedinstven: poreklom iz tibetanske porodice, ona tečno govori tibetanski, ali je odabrala mandarinski kineski kao primarni jezik na kojem piše. Dok njena kreativnost teče slobodno, suočava se sa zabranama objavljivanja i ograničenjima putovanja koje nameću kineske vlasti. Nedavno je zbirka njenih pesama pod nazivom „Amnyé Machen, Amnyé Machen“, koja govori o hodočašću oko svete planine na Tibetu, prevedena na francuski zajedno sa fotografijama. Ovaj projekat je zajednički napor u kojem učestvuju sama autorka, izdavač, prevodioci, tibetolog i fotograf.

Naslovna strana knjige. Reprodukcija uz dozvolu.

Globalni Glasovi su obavili intervjue sa nekoliko učesnika nakon septembarskog okupljanja u Parizu na Festival du Tibet et des Peuples de l'Himalaya [Festival Tibeta i naroda Himalaja]. Među prisutnima je bio i Žerom Bušo, urednik časopisa Jentayu, specijalizovanog za predstavljanje azijske književnosti u prevodu na francuski. Ovaj događaj je takođe obeležio objavljivanje njihove prve knjige. Prisutna je bila i Brižit Duzan, istraživač, prevodilac sa kineskog i osnivač dva referentna internet portala: Chinese Movies, koji je posvećen kineskoj kinematografiji, i Chinese Short Stories, koji je fokusiran na modernu i savremenu kinesku književnost. Još jedan značajan učesnik bila je Katja Bufetril, etnolog i tibetolog koja ne samo da proučava hodočašća oko svetih planina, već i učestvuje u njima. Ona dokumentuje transformacije kroz koje ova hodočasnička mesta prolaze usled modernizacije, a takođe posmatra skorije pojave kao što je samospaljivanje.

Propagandni bilbord za ‘kineski san’, autorka fotografije Tsering Voeser, koristi se uz dozvolu.

Žerom Bušo. Fotografija se koristi uz dozvolu.

Filip Nubel (FN): Jentayu je počeo kao časopis na francuskom jeziku fokusiran na azijsku književnost. Kako ide prelazak na izdavanje knjiga? Kakva je uloga azijske književnosti među čitalačkom publikom koja govori francuski?

Jérôme Bouchaud (JB) : La revue Jentayu et ses dix numéros auront été une formidable aventure, mais la cadence semestrielle de parution m’était devenue difficilement gérable. D’où mon choix de m’investir plutôt dans des projets d’édition au long cours. Le recueil de Tsering Woeser, “Amnyé Machen, Amnyé Machen”, aura ainsi pris plus de deux ans entre l’accord de l’auteure et la publication en septembre dernier. Un cercle de cinq personnes — les deux co-traductrices Brigitte Duzan et Valentina Peluso, ainsi que Katia Buffetrille, Woeser et moi-même — aura travaillé à la réalisation du recueil.

Les tâches restent foncièrement les mêmes — traduire, éditer, promouvoir — mais le curseur se déplace de l’urgence vers l’exigence. La traduction et la relecture du recueil se sont avérées très complexes, tout comme la sélection des photographies, et il aura vraiment fallu nous accorder le temps de tout bien faire. Par ailleurs, le fait de publier l’œuvre complète d’un seul auteur implique que les liens noués entre elle et les éditions Jentayu sont d’autant plus forts. Nous sommes devenus, au moins pour le temps d’un livre, sa maison, et c’est un honneur immense pour nous que de l’y accueillir. Elle sera ici toujours chez elle.

Pour ce qui est de la place des littératures d’Asie en traduction dans le lectorat francophone, si l’on en croit les statistiques, elle reste très limitée hormis pour le japonais, qui bénéficie du phénomène manga. La littérature traduite représente chaque année entre 15 et 20% de la production éditoriale totale en France. Parmi toutes ces traductions, le chinois ne représente par exemple qu’un peu moins de 1%, ce qui en fait la première langue d’Asie traduite, après le japonais. Bref, la route est encore longue, mais l’action continue d’acteurs importants — traducteurs, éditeurs, libraires — font que les choses évoluent doucement dans le bon sens.

Žerom Bušo (ŽB): Časopis Jentayu i njegovih deset brojeva bili su divno putovanje, ali mi je ritam objavljivanja dva puta godišnje postajao sve teži izazov. Zato sam odlučio da se više fokusiram na dugoročne izdavačke projekte. Za kompletiranje zbirke Tsering Voeser „Amnyé Machen, Amnyé Machen“ trebalo je više od dve godine, od autorkinog pristanka do objavljivanja prošlog septembra. Nas petoro — dvoje prevodilaca, Brižit Duzan i Valentina Peluso, kao i Katja Bufetril, Voeser i ja — radili smo zajedno na tome da ova zbirka postane realnost.

Osnovni zadaci ostaju isti – prevođenje, uređivanje, promocija – ali fokus se pomerio sa osećanja hitnosti na to da smo rigorozniji. Prevod i lektura zbirke su se ispostavili kao veoma složeni, kao i odabir fotografija, i zaista je bilo potrebno da sebi damo vremena da sve uradimo kako treba. Štaviše, objavljivanje kompletnog dela jedne autorke znači da su veze koje su nastale između nje i Jentayu Editions tim čvršće. Postali smo, bar dok ova knjiga traje, njen dom i ogromna nam je čast da je ugostimo. Ona će ovde uvek biti kod kuće.

Što se tiče prisustva azijske književnosti u prevodu među čitalačkom publikom francuskog govornog područja, statistika pokazuje da je ono i dalje prilično ograničeno, osim japanske književnosti koja ima koristi od fenomena manga. Književnost u prevodu predstavlja između 15 i 20 odsto ukupne izdavačke produkcije u Francuskoj na godišnjem nivou. Među svim ovim prevodima, kineski, na primer, predstavlja nešto manje od 1 odsto, što ga čini najprevođenijim azijskim jezikom posle japanskog. Ukratko, još uvek je dug put do toga, ali kontinuirani napori značajnih aktera — prevodilaca, izdavača, prodavaca knjiga — postepeno okreću stvari u pravom smeru.

Katja Bufetril. Fotografija se koristi uz dozvolu.

FN: Šta predstavljaju i kako se menjaju hodočašća oko svetih mesta u prirodi?

Katia Buffetrille (KB): Un Tibétain définissait le pèlerinage comme « l’offrande religieuse du laïc ». Le pèlerinage au Tibet est la pratique essentielle des laïcs, mais pour autant, ils ne sont pas négligés par les religieux. Si les pèlerins se rendent vers des sites construits par la main de l’homme, leurs pas les dirigent souvent vers des lieux naturels (montagnes, lacs et grottes).

Le pèlerinage au Tibet est un phénomène social total, associé à diverses activités rituelles et porteur d’une dimension sociologique, culturelle, économique, politique, littéraire et bien entendu, religieuse. Par cette pratique, le pèlerin cherche à obtenir une meilleure réincarnation mais également à améliorer son sort ici-bas, espérant l’obtention de biens matériels. Les montagnes sacrées, considérées à la fois comme la résidence du dieu du terroir et le dieu lui-même, peuvent répondre à cette attente. Ce dieu du terroir, dieu des croyances non-bouddhiques est, de nos jours encore, l’objet d’un culte ; mais sous l’influence du bouddhisme, la pratique de la circumambulation s’est imposée et les pèlerins tournent autour des montagnes comme ils tournent autour d’un temple.

L’invasion chinoise des années 1950 puis l’occupation ont eu un impact considérable sur la vie religieuse; mais pas seulement. La pratique du pèlerinage est confrontée de nos jours à la sinisation, la modernisation, la bouddhisation, phénomènes qui se chevauchent, auxquels il faut ajouter les conséquences du réchauffement climatique. Alors que l’importance d’effectuer un pèlerinage à pied a été théorisée par de grands maîtres, la construction de routes autour des montagnes sacrées pousse de nombreux pèlerins à venir en voiture. Ainsi, le pèlerinage autour de l’Amnye Machen requiert huit jours à pied, mais seulement un en voiture. Cela permet à des gens de régions plus lointaines de venir, mais qu’en est-il de la purification des actes négatifs que les efforts accomplis permettaient d’obtenir ?

Katja Bufetril (KB): Jedan Tibetanac je definisao hodočašće kao „religiozni doprinos laika“. Na Tibetu je hodočašće suštinska praksa za laike, ali ga verska zajednica ne zanemaruje. Dok hodočasnici posećuju mesta koja je napravio čovek, koraci ih često vode ka prirodnim okruženjima (planinama, jezerima i pećinama).

Hodočašće na Tibetu predstavlja sveobuhvatan društveni fenomen, koji je isprepleten sa različitim ritualima i ima sociološku, kulturnu, ekonomsku, političku, književnu i, naravno, religijsku dimenziju. Kroz ovu praksu, hodočasnici traže ne samo bolju reinkarnaciju već nastoje i da poboljšaju svoje svetovno postojanje, nadajući se materijalnim blagoslovima. Svete planine, koje se istovremeno smatraju prebivalištem lokalnog božanstva i samim božanstvom, mogu ispuniti ove težnje. Ovo lokalno božanstvo, ukorenjeno u nebudističkim verovanjima, i danas se obožava. Međutim, pod uticajem budizma, praksa obilaska je postala preovlađujuća, tako da hodočasnici kruže planinama kao oko hrama.

Kineska invazija 1950-ih godina i kasnija okupacija imale su dubok uticaj ne samo na verski život, već i na druge aspekte društva. Trenutno se praksa hodočašća suočava sa izazovima sinicizacije, modernizacije, budizacije – preklapajućih fenomena – kojima moramo dodati i posledice klimatskih promena. Dok se veliki majstori teoretski bave značajem hodočašća pešice, izgradnja puteva oko svetih planina podstiče mnoge hodočasnike da umesto toga putuju automobilom. Shodno tome, hodočašće oko Amnye Machen, koje zahteva osam dana pešice, sada može da se obavi za samo jedan dan automobilom. To ga čini dostupnim ljudima iz udaljenijih krajeva, ali postavlja se pitanje: šta je sa pročišćenjem od negativnih dela koje se nekada postizalo kroz fizički napor putovanja?

Brižit Duzan. Fotografija se koristi uz dozvolu.

FN: Koji su glavni izazovi u prevođenju sinitskog teksta ukorenjenog u tibetanskoj kulturnoj stvarnosti na francuski jezik?

Brigitte Duzan (BD): Traduire dans une langue comme le français un texte écrit en chinois par un auteur tibétain comporte toujours une part de difficultés, sinon de défis. La principale difficulté est de comprendre la réalité culturelle et religieuse, qui se cache derrière un terme, l’auteur étant forcé de recourir à la transcription/translittération en caractères chinois d’un mot, ou d’une expression recouvrant une notion, un personnage, une divinité typiquement tibétains.

L’exemple-type de chausse-trappe est le terme de huofo [活佛] qu’il s’agit de ne pas traduire dans son acception littérale de « bouddha vivant », mais dans son sens réel de lama réincarné, ou tulku, avec éventuellement une note explicative en bas de page, selon le texte. Tsering Woeser le souligne dans sa préface : « la langue dans laquelle j’écris n’a rien à voir avec cette langue ».

Dans le cas des poèmes de Tsering Woeser, les difficultés sont accrues par le fait qu’ils traduisent son monde intérieur. Il s’agit donc non seulement de traduire mais de découvrir « Tout ce qui est caché dans cette langue dont je me sers », selon ses propres termes. C'est encore plus vrai de ce recueil qui évoque tout ce que la déambulation autour de la montagne a de révélateur d’une profonde religiosité qui sous-tend le moi de l’auteure. Le bouddhisme est omniprésent à chaque pas, mais aussi les idées qui lui viennent en tête au détour du chemin, parfois nées d’une histoire qu’on lui a racontée, à retrouver ou reconstituer.

Les photos de Katia, sa connaissance du pèlerinage et de l’auteure, ont beaucoup aidé à comprendre ce « sens caché dans la langue ». La traduction s’est faite à quatre mains, en parfaite symbiose. Il pouvait difficilement en être autrement. Il a parfois fallu faire appel à l’auteure pour comprendre, mais parfois la solution est venue… du journal de bord que tenait Katia pendant le pèlerinage. On peut parler d’une traduction de découverte comme on parle d’un voyage de découverte.

Brižit Duzan (BD): Prevođenje teksta napisanog na kineskom od strane tibetanskog autora na jezik poput francuskog uvek podrazumeva određeni stepen poteškoća, ako ne i izazove. Glavna poteškoća leži u razumevanju kulturne i verske stvarnosti skrivene iza nekog pojma, jer je autor primoran da pribegne transkripciji/transliteraciji kineskim znakovima neke reči ili izraza koji predstavlja koncept, lik, božanstvo koje je tipično tibetansko.

Pojam huofo [活佛] je tipičan primer takvog izazova. Umesto da se prevodi u doslovnom smislu kao „živi Buda“, trebalo bi da se prevede u njegovom stvarnom značenju „reinkarnirani lama“ ili „tulku“, eventualno propraćen fusnotom koja objašnjava pojam, u zavisnosti od konteksta samog teksta. Tsering Voeser to naglašava u svom predgovoru, tvrdnjom: „Jezik na kojem pišem nema nikakve veze sa ovim jezikom.“

Kod poezije Tsering Voeser, prevodilački izazovi su pojačani, jer njeni stihovi služe kao prozor u njen unutrašnji svet. Dakle, radi se ne samo o prevođenju već i o otkrivanju „svega što je skriveno u ovom jeziku koji koristim“, po njenim rečima. To još više važi za ovu zbirku, koja ističe duboku religioznost utkanu u autorkin identitet, i otkrivenu kroz njeno hodočašće po planini. Budizam je sveprisutan na svakom koraku, kao i ideje koje joj usput padaju na pamet, ponekad nastale iz neke priče koja joj je ispričana, a koju ona onda treba da preuzme ili rekonstruiše.

Katjine fotografije, njeno razumevanje hodočašća i njeno poznavanje autorke značajno su doprineli dešifrovanju „skrivenog značenja u jeziku“. Prevod je bio zajednički napor u četiri ruke, u savršenoj harmoniji. Teško da je moglo biti drugačije. Ponekad smo morale da se konsultujemo sa autorkom da bismo razumele, ali ponekad je rešenje dolazilo… iz Katjinog putopisnog dnevnika koji je vodila tokom hodočašća. Neko bi to možda opisao kao otkriće kroz prevod, nalik otkriću kroz putovanje.

Skeleti konja. Autorka fotografije Tsering Voeser, koristi se uz dozvolu.

Napomena: Autor ovog članka je takođe doprineo prevođenju tekstova i intervjua za časopis Jentayu.