Miting podrške Ukrajini u Varšavi. Fotografija Darije Krivonos, koristi se uz dozvolu.

Darija Krivonos je istraživačica na Univerzitetu u Helsinkiju. Njen autorski tekst o razlikama između postsocijalizma i postkolonijalizma u kontekstu ruske invazije na Ukrajinu je originalno objavljen na platformi LeftEast, a lektorisana verzija se objavljuje na Globalnim Glasovima uz dozvolu. 

Poslednjih godina među naučnicima i aktivistima u istočnoj Evropi postoji rastuća tendencija da se povlače paralele između „postkolonijalnog” i „postsocijalističkog”. Kako novinar Adem Ferizaj tvrdi u svojoj nedavnoj recenziji, upotreba postkolonijalnih pristupa u kontekstu postsocijalizma „vodi do lažne analogije da je postsocijalizam manje-više postkolonijalizam svih populacija pogođenih padom Berlinskog zida“. Ničim izazvana invazija Rusije na Ukrajinu dala je novi podsticaj ovoj diskusiji. Na primer, predstavljanje Ukrajine i drugih istočnoevropskih zemalja kao bivših sovjetskih/ruskih kolonija ponekad je dovodilo do očekivanja da će se zemlje na globalnom jugu solidarisati sa Ukrajinom. Po ovoj logici, iskustvo kolonijalizma i ugnjetavanja treba da pokrene solidarnost širom Ukrajine, istoka Evrope i globalnog juga.

Ipak, to što je pokušaj izgradnje solidarnosti i traženja ovih veza bio jednosmeran i što je uglavnom dolazio od onih koji se nalaze na istoku Evrope dosta govori.

Nema sumnje da rusku invaziju treba shvatiti i kao nacionalističku i kao imperijalističku, i da bi ruska bela većina trebalo da preispita rusku istoriju kroz prizmu imperijalizma, dok se naučnici iz regiona bave obimnim radom koji raspravlja o primenljivosti „kolonijalnog ” na slučaj Ruske imperije/Sovjetskog Saveza/Ruske Federacije.

Drugo pitanje koje treba postaviti jeste gde nas vodi diskusija o ruskom imperijalizmu u odnosu na globalne antikolonijalne borbe i šta bi bilo osnova za traženje solidarnosti sa onima koji su (ranije bili) kolonizovani u drugim delovima sveta? U ovom eseju sugerišem da bi skok ka izgradnji analogija između postkolonijalizma i postsocijalizma mogao biti prebrz i da, u najmanju ruku, zahteva ispitivanje aktivnog učešća regiona u policijskom nadzoru fizičkih i simboličkih granica „Evrope“.

„Povratak Evropi“ i policija na granicama EU

Kao što primećuju naučni kritičari postsocijalizma, jedan od narativa kroz koji su zapadnoevropske i istočnoevropske elite razumele eru posle 1989. godine bila je priča o „povratku u Evropu“. O njemu se priča kao o oslobađanju od sovjetske okupacije/kolonijalizma, „orijentalističkog boljševizma“ i povratku „evropskoj civilizaciji“ i „zajedničkom evropskom domu“.

Isticanje urođenog evropejstva postalo je prioritet mnogih diskursa o identitetu u regionu. Pojmovi Evrope i evropejstva ponovo su postali centralni u narativu o ratu u Ukrajini: Ukrajinci ne samo da brane svoje pravo na postojanje kao nacija, već se bore za „evropske vrednosti“, što bi navodno trebalo da ojača podršku Ukrajini. Ovakvo posmatranje takođe sugeriše da su vrednosti slobode, pravičnosti i jednakosti inherentno evropske, što previđa borbu za potpuno iste vrednosti u neevropskom svetu. Apel na „evropske vrednosti“ takođe je bio vidljiv u kontekstu tekuće tragedije i sankcionisanog nasilja na poljsko-beloruskoj granici, gde su neki aktivisti tvrdili da bi Poljska trebalo da prihvati „evropske vrednosti“ za tražioce azila od smrzavanja i gladovanja u šumi, iako bi se moglo reći da je upravo vrednost „odbrane našeg evropskog načina života” ono što osuđuje ljude na smrt u šumi i moru.

Ali šta je povratak u „evropski dom” podrazumevao za one koji su postali članovi EU? Između ostalog, takozvano „istočno proširenje“ (zaista, problematičan termin sam po sebi) u EU predstavljalo je nove izazove za zaštitu spoljnih granica EU s obzirom na to da su nove države članice morale da postanu odgovorne za unutrašnju bezbednost unije. Istočnoevropske države koje su pristupile uniji su postale vitalne za obuzdavanje ilegalne migracije. Kao rezultat toga, nove države članice EU morale su da promene svoje zakonodavne aranžmane na sve restriktivnije načine, uključujući sporazume o readmisiji koji su postali instrumenti koji omogućavaju uklanjanje stranaca sa teritorije države koja je sada deo EU.

U stvari, kapacitet za efikasnu graničnu kontrolu bio je od vitalnog značaja za prijem u EU, koja je kanalisala znatna sredstva za jačanje infrastrukture i operativnih kapaciteta pograničnih stražara kako bi ih pripremili za njihovu novu odgovornost patroliranja istočnim spoljnim granicama EU.

Posle takozvane „izbegličke krize” u Evropi 2015. godine, mnoge zemlje u istočnoj Evropi odbile su da prihvate kvote izbeglica tvrdeći da „nikada nisu imale kolonije” i da stoga nemaju odgovornost za nasleđe zapadnog kolonijalizma. U leto 2022. godine, Poljska je, uz podršku Evropske komisije, završila čelični zid od 186 km (116 milja) na svojoj granici sa Belorusijom kako bi proterala tražioce azila iz Afrike i Bliskog istoka, da spomenem samo jedan od mnogih primera tekućih nasilnih potiskivanja na granicama EU. Istočne i jugoistočne granice EU su tako postale prostori za praćenje i zatvaranje ilegalnih migranata. U tom kontekstu naučnici tvrde da je istočna Evropa periferni produžetak evropske kolonijalnosti.

Etnografski rad koji se sprovodi među pograničnim stražarima u Letoniji prikazuje ovaj naizgled „paradoks evropejstva“: dok su stražari na novim granicama EU bili obučeni da postanu „tolerantni“ i da poštuju ljudska prava u skladu sa „evropskim vrednostima“, istovremeno su bili obavezni da zaustave kretanje onih koji ugrožavaju „evropski način života“.

Ovaj paradoks nije toliko nelogičan kao što se možda čini: evropski migracioni aparat je prostor nasilja upravo zbog svoje posvećenosti liberalnoj politici ljudskih prava, koja nisu trebala da se prošire na one iz kolonizovanog sveta. Neposredan primer je Konvencija o statusu izbeglica (Konvencija iz 1951. godine), koja se danas povezuje sa samom idejom ljudskog bića koje je nosilac univerzalizovanih prava. Međutim, u početku je konvencija trebalo da zaštiti samo one koji su raseljeni u Evropi pre 1951. godine.

Ideja univerzalnih ljudskih prava stavljena je na test pravom na traženje azila. Većina svetske populacije bila je sprečena da se smatra izbeglicama. Tek otporom kolonijalnih država koje su stekle nezavisnost i koristile se jezikom antikolonijalizma došlo je do izmene konvencije. UN su tek 1967. godine odgovorile na ovaj antikolonijalni otpor usvajanjem Protokola o statusu izbeglica („Protokol“), čime su uklonile prostorni i vremenski fokus.

Ovo nije samo podsetnik da današnje nasilno potiskivanje preko granica EU nije ni skorašnji razvoj događaja niti izuzetak od ograničene primenljivosti „univerzalnog“. To takođe pokazuje duže nasleđe čiji deo postaju nove države članice EU kada potvrđuju svoje evropejstvo i postaju novi policajci spoljnih granica EU. Ova perspektiva pozicionira ove nacionalne države ne samo u odnosu na EU i Rusiju, već i u odnosu na globalni prostor kolonijalnosti migracija, granica i rase.

Biranje beline

Diskusija o kolonijalnosti u regionu, posebno ako je izolovana od globalnih antikolonijalnih borbi, takođe može lako da zaobiđe pitanja rase i želje da se afirmiše pripadnost evropskoj belini. U stvari, možete se bezbedno baviti postkolonijalnim studijama, a da se nikada kritički ne bavite pitanjima rase – važan razgovor koji je u velikoj meri izostao u nedavnoj raspravi o postkolonijalnom u regionu. Moj etnografski rad je pokazao da radnici migranti koji dolaze iz postsovjetskih zemalja često biraju evropejstvo i belinu umesto klase i borbe protiv eksploatacije i loših uslova rada kao osnovu za solidarnost sa drugim negativno rasno određenim radnicima.

Kada su iskusili gubitak veština i socijalno degradiranje u migraciji, mnogi su mi rekli da više zaslužuju društveni napredak od drugih koji nisu belci jer su „obrazovani, Evropljani i belci“. Pre sveobuhvatne invazije, neki ukrajinski migranti koji žive u Poljskoj govorili su o svojoj želji da se kreću dalje „na zapad“, u „pravu“ Evropu (čitaj Nemačku), i govorili o „prilivu“ izbeglica sa Bliskog istoka kao stvarnosti koja je poremetila njihovu sliku o tome kakva bi „Evropa” trebalo da bude. Ovo se ne razlikuje od mnogih drugih migranata iz istočne Evrope koji reprodukuju normu beline kada su sami negativno rasno određeni.

Bavljenje postkolonijalnim u kontekstu postsocijalizma može lako postati selektivno i samo po sebi pogodno oruđe za afirmaciju evropejstva i beline u odnosu na „azijsko carstvo“ kada je isključeno iz globalnih antikolonijalnih borbi i globalnog pitanja rase. Želja da se u procesu oslobođenja od ruskog kolonijalizma bude priznat kao belac isključuje solidarnost sa drugim antikolonijalnim borbama. Jezik postkolonijalnog u regionu se onda lako može obložiti biranjem beline i željom da se podupiru „evropske vrednosti” koje proteruju ljude sa granica EU. U stvari, iako je diskusija o kolonijalizmu sve više prihvaćena u odnosu na Rusiju, za mnoge u istočnoj Evropi je najgora uvreda kada ih upoređuju sa „trećim svetom“.

Alternativni narativi

Jedan od izlaza je da se region prikaže ne samo kroz liberalni narativ „povratka u Evropu“ – koji su u poslednjoj deceniji opširno kritikovali mnogi naučnici u istočnoj Evropi – što je, između ostalog, značilo i prihvatanje nasilnog graničnog aparata EU, nego i kroz istorije internacionalizma „drugog-trećeg sveta” i globalnih antikolonijalnih borbi.

Ovo nije poziv na postsocijalističku nostalgiju za socijalističkim napretkom bez kolonija i uz ignorisanje boja. U stvari, socijalističke države često su propuštale da objasne nasilje protiv rasnih manjina „unutar” svojih država. Umesto takvog brzog romantizovanog povratka, ponovno razmatranje ovih istorija može biti poziv da se postavi pitanje solidarnosti među antikolonijalizmima na globalnom nivou, i da se ispita trenutno saučesništvo regiona sa nasiljem protiv globalnog juga. Ovo zahteva ne samo preispitivanje istorije onoga što je nazvano „alternativnim globalizacijama” – veze između „drugog” i „trećeg” sveta koje su zaobišle zapad – već i posmatranje regiona kao pozicioniranog unutar globalnih rasnih kapitalističkih poredaka, militarizovanih pograničnih režima i istorije razmišljanja sa globalnim (anti)kolonijalnim borbama.

Ovo je razmišljanje kroz antikolonijalna iskustva na koje bi nas interes za postkolonijalno u istočnoj Evropi nakon ruske invazije mogao pozvati. Kako diskusija o „postkolonijalnom“ u regionu postaje sve popularnija unutar i izvan akademskih krugova, moramo se odupreti iskušenju da region pripišemo „belom ograđenom prostoru“ kao ispunjenju evropske „integracije“ koja se kreće napred na štetu onih koji beže od istih ruskih bombi koje padaju dalje od „Evrope“.