Muzej kuće Hamza u Kokandu. Fotografija Zafar Atajanov, koristi se uz dozvolu.

U Uzbekistanu, kuće poznatih pisaca su takođe spomenici tradicionalne uzbekistanske unutrašnje arhitekture. 

Uzbekistanska kultura se razvila oko legendarnih gradova na Putu svile kao što su Buhara i Samarkand. Ovo objašnjava zašto je dizajn enterijera uvek igrao važnu ulogu u svakodnevnom životu Uzbekistanaca, koji su počeli da ostaju u mestima svog porekla mnogo ranije od drugih susednih naroda, kao što su Kirgizi ili Kazahstanci, koji su ostali pretežno nomadski do početka 20. veka. 

Jedan od najboljih načina da otkrijete nasleđe složenog dizajna enterijera sa kraja 19. do početka 20. veka je da posetite domove poznatih pisaca i umetnika. Sovjetski Savez je razvio tradiciju otvaranja kućnih muzeja (“дом-музей”) ili stambenih muzeja (музей-квартира) pisaca koji su bili simpatični ili podržavali socijalističke vrednosti pre i tokom komunističkog perioda (1917–1991). Obično bi takav muzej u kojem je umetnik živeo u nekom trenutku prikazivao artefakte iz svakodnevnog života, izdanja knjiga i prevode dela pisca, fotografije i lične predmete kao što su odeća, naočare, olovke, kao što se može videti na ovom videu koji prikazuje dom ruskog i sovjetskog pisca Konstantina Paustovskog:

Nakon pada Sovjetskog Saveza, tradicija je nastavljena, prihvatajući ranije cenzurisane autore koji su ranije smatrani „antisocijalističkim“, širom 15 post-sovjetskih država. 

U Uzbekistanu, gde su neke javne ličnosti slavljene, dok su druge zatvarane, deportovane i ubijene 1930-ih zbog navodnog antikomunizma, kućni muzeji su takođe popularni i često uključuju bašte. Zaista, uzbekistanske porodice imaju tendenciju da budu velike i višegeneracijske, i uključuju velike bašte za proizvodnju voća i povrća, ali i za obezbeđivanje zelenog i hladnog prostora u zemlji poznatoj po dugim, suvim i izuzetno toplim letima.

Jedan takav muzej u gradu Kokandu u Ferganskoj oblasti na jugoistoku Uzbekistana je kuća Hamze Hakimzade Nijazija, u narodu poznatog jednostavno kao Hamza. On je ono što se može smatrati „crvenim mučenikom“ u političkom smislu: kao pisac, on je svim srcem podržavao komunističku vlast u Sovjetskom Uzbekistanu i kao rezultat toga bio je kamenovan od strane konzervativnih muslimana. Smatra se glavnim dramaturgom uzbekistanske književnosti i ključnim reformatorom jezika. 

Kuća-muzej je mala, ali prikazuje tipičan dizajn enterijera s kraja 19. – početka 20. veka koji se i danas u Uzbekistanu smatra inspiracijom. Zaista, tokom sovjetskog perioda od 1920-ih do ranih 1990-ih, socijalistička urbana arhitektura i dizajn smatrani su modelom koji treba slediti, a mnogi su napustili tradicionalnu dekoraciju, barem u stambenim blokovima. Danas postoji povratak uzbekistanskom kulturnom identitetu i sve više ljudi, uključujući i urbana okruženja, pokušava da oponaša tradicionalni dizajn enterijera.

Sledeća galerija fotografija ilustruje neke od ključnih elemenata ove tradicionalne arhitekture prikazane u Hamzinoj kući muzeju u Kokandu.

Evo ulaza u kuću-muzej koji prikazuje složenu rezbariju u drvetu na glavnim vratima.

Ulaz u Hamzinu kuću-muzej u Kokandu. Fotografija Zafara Atajanova, koristi se uz dozvolu.

Ovo je glavna prostorija koja je služila za prijem gostiju u kulturi koja je veoma osetljiva po pravilima gostoprimstva, što pokazuje tipičnu karakteristiku tradicionalne unutrašnje arhitekture: složene ugrađene police okružene ramom, koje se često koriste za izlaganje prefinjenijih komada posuđa i pribor za čaj, knjige i sitni predmeti. Spoljni okvir je tradicionalno napravljen od drveta koje je kasnije farbano u istu boju kao i zid. Na uzbekistanskom se zovu „mehrob“, u odnosu na mihrab, nišu u džamiji koja pokazuje pravac Kabe za molitve.

Glavna prostorija Muzeja-kuće pisca Hamze u Kokandu. Fotografija Zafara Atajanova, koristi se uz dozvolu.

Evo još jednog primera istog tradicionalnog stila ugrađenih polica u drugoj prostoriji muzeja:

Spavaća soba muzeja-kuće pisca Hamze u Kokandu. Fotografija Zafara Atajanova, koristi se uz dozvolu.

Još jedna ključna komponenta dizajna enterijera je obojeni drveni plafon koji kombinuje rezbarenje drveta i žive boje. Ovo se takođe široko koristi u Tadžikistanu.

Oslikani plafon u kući-muzeju književnika Hamza u Kokandu. Fotografija Zafara Atajanova, koristi se uz dozvolu.

Ova soba pokazuje kako se nameštaj koristi u tradicionalnom dizajnu: debeli tepisi pokrivaju pod na kome ljudi sede, prekriženih nogu. Na vrhu tepiha nalaze se tanki dušeci punjeni pamukom kako bi sedenje bilo udobnije. Oni se na uzbekistanskom zovu „to'shak” i mogu se videti nagomilani u jednoj od niša pozadi. Mali sto se uglavnom koristi za hranu i čaj. Veliki drveni sanduci se koriste za skladištenje odeće ili vrednih predmeta. U srednjoj niši ovde se nalaze tradicionalni žičani instrumenti koji su takođe deo kućne dekoracije.

Soba u Hamzinoj kući-muzeju u Kokandu. Fotografija Zafara Atajanova, koristi se uz dozvolu.

Evo još jednog primera kombinacije tepiha, to'shaka i malog stola prekrivenog tradicionalnim suzanskim vezom uobičajenim za mnoge kulture Centralne Azije:

Soba u kući-muzeju književnika Hamze u Kokandu. Fotografija Zafara Atajanova, koristi se uz dozvolu.

Evo primera delikatnog rezbarenja drveta primenjenog na vrata:

Vrata unutar kuće-muzeja književnika Hamza u Kokandu. Fotografija Zafara Atajanova, koristi se uz dozvolu.

I još jedan primer rezbarenja drveta primenjenog na sanduke, koji se na uzbekistanskom zove „javon“:

Rezbareni drveni sanduk u kući-muzeju književnika Hamza u Kokandu. Fotografija Zafara Atajanova, koristi se uz dozvolu.

Kako Uzbekistan održava tradiciju kuća-muzeja i otvara nove, Uzbekistanci, kao i posetioci, dobijaju jedinstven uvid u vredan deo kulturne istorije zemlje.