Snimak ekrana za YouTube kanal Škole života.

Jedna oblast u kojoj je Rusija čvrsto uspostavila svoju meku moć još od 19. veka je književnost. Autori kao što su Čehov, Tolstoj, Dostojevski i pesnici uključujući Puškina, Ahmatovu, Cvetajevu i Brodskog se naširoko čitaju, prevode, proučavaju širom sveta. Često postaju simboli ruske kulture. Ali to ih takođe čini metom sve brojnijih poziva za ukidanje ruske kulture kako se bliži 100 dana od početka invazije Moskve na Ukrajinu.

Globalni Glasovi su razgovarali sa Ani Kokobobo, profesorkom ruske književnosti i kulture koja predaje na Katedri za slovenske i evroazijske jezike i književnosti na Univerzitetu u Kanzasu kao vanredni profesor i šef katedre, kako bi čuli njene stavove o rastućem trendu kulture ukidanja u ovom kontekstu:

Vanredni profesor Ani Kokobobo, fotografija se koristi uz dozvolu.

Ono čemu sam svedok od početka ruske invazije na Ukrajinu je prvenstveno interes da se ne promoviše umetnost koju sponzoriše ruska država. Takođe sam čula i čitala pitanja o načinima na koje ruska kultura može blokirati druge aspekte genocida koji sponzoriše država, a koji upravo čini vojska Ruske Federacije u Ukrajini. Pretpostavljam da ovi pozivi imaju veze sa činjenicom da su mnoge ideje u ruskoj književnosti i kulturi poslužile kao oružje i upotrebljene su da legitimišu nezakonite akcije ruske vlade u Ukrajini.

Nisam sigurna da je nebavljenje ruskim idejama zaista rešenje ovih problema. Mislim da bi umesto toga trebalo da se kritički bavimo ovim idejama. Istovremeno, takođe je vredno napomenuti da kada razmatramo književnost i kulturu iz regiona, često dajemo prednost ruskoj književnosti ili ruskim idejama u odnosu na druge ideje u istočnoj Evropi i Evroaziji, i nadam se da će se to promeniti.

Sasvim je prirodno da Ukrajinci u ovom trenutku imaju određeni odnos prema ruskoj kulturi. Ova čitanja vidim kao čitanja pojedinaca suočenih sa ruskim genocidom. Ne krivim čitaoce; krivim genocid. Na kraju krajeva, subjekat koji smatram najodgovornijim za impuls da se ukine ruska kultura je ruska vlada.

Zaista, različite vlade — carska, sovjetska, moderna ruska — doživljavale su svoju kulturu kao suštinski imperijalnu i samo su retko dovodile u pitanje elemente kolonijalizma u sopstvenoj projekciji toga šta definiše rusku kulturu. Kokobobo se slaže da Kremlj ima malo, ili nema uopšte, pobuda da se bavi misijom dekolonizacije. Ona takođe ističe jednu važnu tačku o predstavljanju:

Pošto nisam sigurna da je Rusija u skorije vreme imala zaista predstavničku vladu, ne znam na šta mislimo kada kažemo Rusija; postoji mnogo Rusija. Mislim da neke od ovih Rusija nastoje da se dekolonizuju i videli smo separatističko raspoloženje u Sibiru i drugim regionima.

Jedan deo Kokobobine akademske ekspertize je ono što se neformalno naziva „Tolstojevski“ — ili studije Tolstoja i Dostojevskog. Oba autora su opširno pisali, u romanima i u publicistici, o sudbini i misiji Rusije i njene književnosti, o njenom pozicioniranju u odnosu na evropske ili azijske kulture, i o svojim pogledima na rat i nasilje. Pitanje — koje je preraslo u burnu debatu — jeste kako pristupiti tim tekstovima s obzirom na rat 2022. godine, uništavanje Ukrajine i njene kulture, i pozive pojedinih subjekata na ukidanje ruske kulture. Kokobobo, koja je pisala o ovoj temi, odgovara:

Mislim da moramo da pazimo na nacionalizam i osećaj ruske izuzetnosti kod Dostojevskog, a takođe treba da razmotrimo kako on prikazuje druge kulture koje nisu ruske. Lično ne verujem da bi Dostojevski podržao ovaj rat, svakako ne na prve vesti o nevinim civilnim žrtvama. Ali mislim da njegove druge ideje o ruskoj veličini mogu biti upotrebljene kao oružje na opasan način, i da jesu upotrebljene. Trebalo bi da ih kritički čitamo i tražimo glasove manjina u njegovim tekstovima kako bi naši učenici imali potpuniju sliku o Dostojevskom. Takođe ne mislim da treba da krijemo nedoličnost Dostojevskog. Ne smatram da su Dostojevski ili Tolstoj toliko krhki da ne mogu da izdrže dublje ispitivanje njihovih problematičnijih ideja.

Kokobobo takođe primećuje da se pozicije menjaju: dok je Tolstoj u poznim godinama bio pacifista, i pominje ruski kolonijalizam u noveli „Hadži Murat“, započeo je svoju karijeru javnog intelektualca drugačije. Ona primećuje da:

U „Hadži Muratu“ on kritikuje nasilje prema Poljacima, u onome što smatram tolstojevskom retrospektivom sopstvenog antipoljskog raspoloženja u „Ratu i miru“ gde prikazuje poljske vojnike koji se dave zbog onoga što on doživljava kao njihovo poslušničko divljenje prema Napoleonu. Bez sumnje, poljska pobuna 1863. godine protiv carske vladavine podstakla je neka od ovih osećanja kod Tolstoja 1860-ih godina, ali je pozitivno videti ga kako se vraća i ispravlja sebe, nalazeći svoje ranije ideje neprihvatljivim. Mislim da kritičko čitanje Tolstoja često dolazi kroz Tolstojevu sopstvenu samokritiku jer on nije ideološki stabilan kao Dostojevski; vidimo ga kako tokom godina ispravlja svoje pisanje i kritikuje sebe.

Dekolonizovanje same akademske zajednice

Na pitanje o mogućem pomeranju u pravcu više ukrajinskih studija u američkom akademskom kontekstu, Kokobobo se slaže da bi trebalo da bude više interesovanja, s obzirom na to da slavistikom često dominiraju ruske studije, što važi za globalnu akademsku zajednicu. Ona takođe napominje da:

Na ruski se jednostavno upisuje više studenata nego na druge jezike, ali mislim da su ovi obrasci upisa takođe deo šire kolonijalne istorije. Vidimo da se slične stvari dešavaju kada uporedimo upise na španski sa upisima na domorodačke jezike u Latinskoj Americi. Kada razmišljamo o dekolonizaciji ove oblasti u celini, mislim da to počinje postepeno. Počinje integracijom ukrajinskih i beloruskih glasova kao rusofonih ili nerusofonih perspektiva u sadržaj kurseva. Isto tako, priliči nam da ispitamo imperijalnu misiju Rusije u načinu na koji predstavljamo rusku kulturu studentima, kako ubacivanjem perspektiva koje se obično brišu, tako i objašnjavanjem ruske istorije kolonijalizma.

U zaključku, ona kaže da nema potrebe da akademski krugovi budu isključivi:

Sada zvučim površno, ali zaista: ovim putem svim svojim kolegama nudim naš onlajn kurs ukrajinskog jezika na Univerzitetu u Kanzasu kao resurs. Ponekad su napredni studenti ruskog najbolji kandidati za ovu vrstu kursa. To nije ili/ili predlog, nema potrebe da se ponašamo posednički po ovom pitanju. Ne mislim da će ruske studije odjednom propasti ako napravimo prostor u našim odsecima za ukrajinske studije i ako posmatramo istočnu/centralnu Evropu i Evroaziju na više holistički način kao region koji se sastoji od niza identiteta i kultura, koje su sve bogate i vredne proučavanja same po sebi.

Slika ljubaznošću Ðovane Flek.

Za više informacija o ovoj temi, pogledajte naš specijal Ruska invazija na Ukrajinu.