‘Homa u-migdal (zid i kula) u Negbi, Izrael.’ 17. oktobar 2005. Fotografija: Nije naveden mašinski čitljiv autor. Pretpostavljeno Bukvoed (na osnovu tvrdnji o autorskim pravima). Wikimedia Commons. (CC BY 2.5).

Ovaj članak je napisao Ilan Pape, izraelski istoričar, politikolog i bivši političar koji je trenutno profesor na Koledžu društvenih nauka i međunarodnih studija na Univerzitetu Ekseter. Prvobitno objavljen u The Palestinian Chronicle (Palestinska hronika), ponovo se objavljuje ovde uz dozvolu. Naš tim je dodao linkove kako bi pružio dodatna pojašnjenja.

Sasvim je moguće da su rani mislioci i vođe cionističkog pokreta, još u Evropi kasnog 19. veka, zamišljali, ili sa najmanje nadali, da je Palestina nenaseljena zemlja i ako je tamo bilo ljudi, to su bila nomadska plemena bez korena koja, u suštini, nisu naseljavala zemlju. 

Da je to bio slučaj, vrlo je moguće da bi jevrejske izbeglice koje su se probijale u tu praznu zemlju izgradile prosperitetno društvo i, možda, pronašle način da spreče polariziranje od arapskog sveta. 

Ono što znamo, u stvari, jeste da je dosta ranih arhitekata cionizma bilo savršeno svesno činjenice da Palestina nije bila nenaseljena zemlja.

Ovi arhitekti cionizma bili su previše rasisti i orijentali, kao i ostatak Evrope, da bi shvatili koliko je palestinsko društvo bilo progresivno u odnosu na taj period, sa obrazovanom i politizovanom urbanom elitom i ruralnom zajednicom koja živi u miru unutar istinskog sistema koegzistencije i solidarnosti. 

Palestinsko društvo bilo je na pragu modernosti – kao i mnoga druga društva u regionu, spoj tradicionalnog nasleđa i novih ideja. To bi bila osnova za nacionalni identitet i viziju slobode i nezavisnosti upravo na toj zemlji koju su vekovima naseljavali. 

Cionisti su svakako unapred znali da je Palestina zemlja Palestinaca, ali su domorodačko stanovništvo doživljavali kao demografsku prepreku, koju je trebalo ukloniti da bi cionistički projekat izgradnje jevrejske države u Palestini uspeo. 

Ovako je cionistička fraza „Palestinsko pitanje“ ili „Problem Palestine“ ušla u politički leksikon svetske politike. 

U očima cionističkog rukovodstva, ovaj „problem“ bi mogao biti rešen samo raseljavanjem Palestinaca i njihovom zamenom jevrejskim imigrantima. 

Štaviše, Palestina je morala biti istrgnuta iz arapskog sveta i izgrađena kao prednji stub, služeći težnjama zapadnog imperijalizma i kolonijalizma da preuzmu Bliski istok u celini.

Sve je počelo sa Homaom i Migdalom — bukvalno, zidom i karaulom. 

‘Zid i karaula’

Ova dva elementa su viđena kao najvažniji orijentiri u jevrejskom “povratku” u navodno praznu zemlju, a prisutni su u svakom cionističkom naselju sve do danas.   

U to vreme palestinska sela nisu imala zidove ni karaule, a nemaju ih ni danas.  

Ljudi su slobodno ulazili i izlazili, uživajući u pogledu na sela pored puta, kao iu hrani i vodi dostupnim za svakog prolaznika.  

Cionistička naselja, su naprotiv, verski čuvala svoje voćnjake i njive i svakog ko ih je dodirnuo doživljavali kao pljačkaše i teroriste. Zbog toga od samog početka nisu gradili normalna ljudska staništa, već bastione sa zidovima i karaulama, brišući razliku između civila i vojnika u naseljeničkoj zajednici. 

Vrlo brzo, cionistička naselja su osvojila priznanje socijalističkih i komunističkih pokreta širom sveta, jednostavno zato što su bila mesta na kojima se neuspešno i fanatično eksperimentisalo sa komunizmom. Priroda ovih naselja nam, međutim, od samog početka govori šta je cionizam značio za zemlju i njene ljude.

Ko god da je došao kao cionista, da li se nadao da će pronaći praznu zemlju, ili je bio odlučan da od nje napravi praznu zemlju, bio je pozvan u vojno društvo naseljenika koje je moglo samo da ostvari san puste zemlje čistom silom. 

Domorodačko stanovništvo odbilo je ponudu da, prema rečima Teodora Hercla, bude „oduhovljeno“ u druge zemlje.  

Uprkos ogromnom razočarenju zbog britanskog povlačenja svojih ranih obećanja da će poštovati pravo na samoopredeljenje za sve arapske narode, Palestinci su se i dalje nadali da će ih Imperija zaštititi od cionističkog projekta zamene i raseljavanja. 

Do 1930-ih, lideri palestinske zajednice shvatili su da to neće biti slučaj. Stoga su se pobunili, da bi ih Imperija koja je trebalo da ih zaštiti, prema “„mandatu““ koji je dobila od Lige naroda, brutalno slomila. 

Imperija je takođe stajala po strani kada je pokret doseljenika izvršio ogromnu operaciju etničkog čišćenja 1948. godine, što je rezultiralo proterivanjem polovine domaćeg stanovništva tokom Nakbe.

Posle Katastrofe, međutim, Palestina je i dalje bila puna Palestinaca, a proterani su odbijali da prihvate bilo koji drugi identitet i borili su se za njihov povratak, kao i dan danas.

Održavanje ‘sna’ živim

Oni koji su ostali u istorijskoj Palestini nastavili su da dokazuju da zemlja nije bila prazna i da su doseljenici morali da upotrebe silu da postignu svoj cilj da pretvore Arapa, muslimanskog i hrišćanskog Palestinca u evropsko jevrejskog. 

Svake godine, sve više sile je bilo potrebno da se postigne ovaj evropski san na račun palestinskog naroda. 

Do 2020. godine, obeleženo je sto godina neprekidnog pokušaja da se silom sprovede vizija pretvaranja „prazne zemlje“ u jevrejski entitet. Štaviše, iz nekih demokratskih, ali i teokratskih razloga, čini se da ne postoji jevrejski konsenzus o ovom delu „vizije“. 

Milijarde i milijarde novca američkih poreskih obveznika bili su i još su potrebni da bi se održao san o praznoj zemlji Palestine — i nemilosrdan cionistička zahtev da se on ostvari.  

Neviđeni repertoar nasilnih i nemilosrdnih sredstava morao se svakodnevno koristiti protiv Palestinaca, njihovih sela i gradova, ili čitavog pojasa Gaze, kako bi se održao san.   

Ljudski trošak koji su Palestinci platili za ovaj neuspeli projekat je ogroman i do danas iznosi oko 132.000 .  

Broj ranjenih, traumatizovanih Palestinaca je toliko visok da verovatno svaka palestinska porodica ima bar jednog člana, bilo dete, ženu ili muškarca, koji se može uključiti u ovu listu.

Nacija Palestine, čiji je ljudski kapital bio u stanju da pokrene ekonomije i kulture širom arapskog sveta, je fragmentisan i sprečen da iscrpi ovaj neverovatan potencijal za sopstvenu korist. 

Ovo je pozadina genocidne politike koju Izrael sada sprovodi u Gazi i kampanje ubijanja bez presedana na Zapadnoj obali. 

Samo demokratija?

Ovi tragični događaji još jednom postavljaju zagonetku: kako Zapad i globalni sever mogu da tvrde da ovaj nasilni projekat održavanja miliona Palestinaca pod ugnjetavanjem sprovodi jedina demokratija na Bliskom istoku? 

Istina je da to nije održivo. 

Problem je u tome što bi njen raspad mogao biti dug proces i veoma krvav, čije bi glavne žrtve bili Palestinci. 

Takođe nije jasno da li su Palestinci spremni da preuzmu vlast, kao ujedinjeni oslobodilački pokret, nakon završnih faza raspada cionističkog projekta.

Da li će u budućnosti moći da se otresu osećaja poraza i ponovo izgrade svoju domovinu kao slobodnu zemlju za sve? 

Lično, imam veliku veru u mladu palestinsku generaciju, koja će to moći da uradi.

Ova poslednja faza bi mogla biti manje nasilna; moglo bi biti konstruktivnija i produktivnija za oba društva, i ono naseljenika i kolonizovanih ljudi, samo da se sada umešaju region i svet. 

Neke nacije bi trebale da prestanu da ljute milione ljudi tvrdeći da je vekovni projekat — čiji je cilj da na silu isprazni zemlju od autohtonog naroda — projekat koji odražava prosvećenu demokratiju i civilizovano društvo. 

Ako bi se ovo desilo, Amerikanci bi mogli da prestanu da se pitaju: „Zašto nas mrze?“.

A Jevreji u celom svetu ne bi bili primorani da brane jevrejski rasizam naoružavanjem antisemitizma i poricanjem holokausta.

Nadajmo se da će se čak i hrišćanski cionisti vratiti osnovnim ljudskim pravilima za koje se hrišćanstvo zalaže i pridružiti na čelu koalicije odlučne da zaustavi uništavanje Palestine i njenog naroda.

Multinacionalne korporacije, kompanije za obezbeđenje i vojna industrija, naravno, ne bi pristupile novoj koaliciji koja se protivi projektu pražnjenja zemljišta. Međutim, oni bi mogli biti osporeni.

Jedini neophodan preduslov je da mi, naivni narod koji još uvek veruje u moral i pravdu, koji služimo kao svetionici u ovo doba tame, zaista shvatimo da je zaustavljanje pokušaja pražnjenja Palestine početak nove ere, mnogo boljeg sveta za sve.