Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Makedonija: “Akademska solidarnost” protiv slobode govora i naučnog metoda

[Svi linkovi vode na sadržaj na makedonskom jeziku, osim ukoliko je navedeno drugačije.]

Mlada žena, student humanističkih nauka, aktivista za ljudska prava i bloger, koja se usudila da kaže istinu onima na vlasti u Makedoniji i koja je ustala protiv ukorenjene homofobije, završila je svoju akademsku karijeru.

Irena Cvetkovik je postala javno značajna 2007g. po svom inteligentnom i hrabrom pisanju o pitanjima ravnopravnosti polova na svom blogu Femgerila – a u to vreme zavšravala je magistarski rad na tom području. Takođe je vodila književni blog na kome su se nalazile kratke, često erotske, priče, ali je on zatvoren kao deo dogovora za objavljivanje knjige s istim sadržajem.

Irena Cvetkovik

Slika Irene Cvetkovik, 2007, uz dopuštenje.

Ubrzo nakon toga, ona je zaposlena kao kolumnista za dnevni list Dnevnik, gde je i zaradila širu “zloglasnost” medju konzervativnim vrhom – gde je čak i “zaradila” Facebook grupu sa stotinama članova koji su posvećeni tome da je mrze kao simbol različitosti, a neki od komentara su objavljenu u “Black Book” (Crnoj Knjizi), projekat koji dokumentariše materijale o usponu govora mržnje u Makedoniji tokom 2009 (.pdf, str. 50-53, uredio media stručnjak & blogger Roberto Beličanec, a spomenuta u ranijem GV članku o govoru mržnje na Global Voice-u ). Sledi uvod iz “Crne Knjige”:

Irena ima čudno prezime. Irena je feministkinja. Irena protestuje protiv gradnje crkve. Irena zna da piše. Irena može sastaviti rečenicu koja nešto znači. Irena je mlada. Irena je obrazovana. Irena je aktivna. Irena je liberalna. Irena je otvorena. Irena nije moćna, barem ne u političkom smislu. Irena javno podržava marginaliziovane grupe. Irena je žena. Pa, kako možete da je ne mrzite?

Irena Cvetkovik je osoba koja je, s obzirom na sve navedeno, postala predmet mržnje i pravi primer netolerancije u Makedoniji…

Juna 2009, pritisak je podignut na viši nivo. Aleksandar Lambevski je objasnio na blogu Sextures:

Pišem ovaj blog zbog opravdane buke podignute oko kritike koju je napisala Irena Cvetkovik, a u pitanju je udžbenik [za srednju školu] “Pedagogija”, koju su napisali Marija Kostova, Anete Barakovska i Eli Makazlieva, a objavilo Prosvetno Delo 2005, a sve to povodom načina na koji su predstavili seksualnost, naročito homoseksualnost i lezbejstvo kao “poništavanje” “pravog” seksualnog instinkta. Osobe sa homoseksualnom orijentacijom su predstavljeni kao “neurotične” i “psihotične” ličnosti (str. 203). U svom članku, Irena Cvetkovik je zamolila autore da predstave dokaze novijih naučnih istraživanja objavljenih u uglednim međunarodnim naučnim časopisima, naučnim kongresima, ili one koji su potvrđeni od strane relevantnih međunarodnih ili profesionalnih organizacija, kao što su Svetska Zdravstvena Organizacija, Američko Psihijatrijsko Udruženje, itd. Jednostavno rečeno, Cvetkovik je upitala autore udžbenika na čemu zasnivaju tvrdnje o homoseksualcima, lezbejkama, i o ljudima sa različitom seksualnom orijentacijom. To je najstarija akademska procedura za metodološko i epistemološko utvrdjivanje. Za ovo je Cvetkovik dobila odelo “klevete”. (Više informacija se može naći u njenom tekstu ponovo/objavljenom u Okno i Dnevniku, i u skenu spornog poglavlja udžbenika. Izvinjavam se zbog lošeg kvaliteta skena …)

Kao što je Katerina Kolozova prethodno navela u Dnevniku, situacija premeštanja predmeta informisane javnosti i akademske rasprave u sudnicu je groteskna, tragična i vrlo opasna. Kakav društveni naučnik, koji radi u navodno otvorenoj, demokratskoj akademskoj sredini koja je uklopljena u svet i Europu, mora da dokaže “istinu” o njihovom “naučnom” argumentu na sudu? I kakva vrsta suda, posebno u Makedoniji 2010g., je kompetentna da pravedno razlikuje teze autora udžbenika i kritike Irene Cvetkovik, i da odluči da je njen stav, na temelju njene stručnosti, “kleveta”?

Kao deo procesa evropskih integracija, Makedonija je morala da prihvati zakon protiv diskriminacije, u kojem je vladajuća većina odbila da uključi seksualnu orijentaciju. Izrada početnog teksta je uključivala civilno društvo, ali je na kraju parlament usvojio potpuno izmenjen Zakon, sa značajno smanjenom jačinom. Žarko Trajanovski je primetio da je vladajuća stranka iskoristila raspravu o zakonu za “homofobičnu kampanju za širenje straha i panike da bi zaštita od diskriminacije LGBT osoba dovela do legalizacije incesta, do poligamije, droga …”:

Čak i kada je zakon dobio otvorenu kritiku kao ne-Evropski u zadnjem izveštaju o napretku [2010 .pdf, pg. 19-20, en], vlasti su odgovorile na homofobičan način (“Mi ne prihvatamo homoseksualnost kao normalno”). Prvo je, MP Jovan Ginev [lekar] izjavio na parlamentarnoj sednici da je homoseksualnost bolest. Umirujuća izjava potpredsednika Vlade Naumovskog da “homoseksualnost nije bolest” zvučala je prazno nakon što je zamenik ministra rada i socijalne politike ustanovio da je “očigledno” da se homoseksualnost” ovde ne može prihvatiti kao normalna.”

S druge strane, normalno je da homofobični autori udžbenika tuže ljude koji se bore protiv homofobije za uvredu i klevetu.

U martu 2011, nakon mukotrpnog sudskog procesa koji je izazvao proteste protiv homofobije u Skoplju, sudija je napokon odlučio da nema osnova za klevetu u ovom slučaju. U julu 2011, nedavno formirana državna komisija za Anti-Diskriminaciju izdala je obavezujuću preporuku da homofobični pedagoški udžbenik mora biit promenjen.

Slika Irene Cvetkovik 2010g, uz dozvolu.

Irena Cvetkovik 2010g.

U međuvremenu, Irena Cvetkovik je završila svoj angažman kao kolumnista, uglavnom prestala s blogovanjem, i usredsredila se na svoju akademsku karijeru i porodicu. Završila je svoj masters rad, i prijavila se za posao na svom Univerzitetu Svetih Ćirila i Metodija, gde je već honorarno radila. Medjutim, kako je prof. Mirjana Najchevska napisala u blogu u sept. 2011,

Čula sam da je Odsek za Filozofiju raspisao poziv za mladje asistente. Čula sam da je Institut za humanističke studije nameravao da angažuje asistenta. Čula sam da je formirana komisija, te da je predložila kandidata koji zadovoljava sve kriterijume, osoba koja je već saradjivala s Institutom. Čula sam da su dva profesora koji su napisali otvoreno homofobni udžbenik i izgubili tužbu za klevetu protiv osobe koja se nije složila s njima uspeli mobilisati sve tamne sile fakulteta i usprotivili su se odabiru predloženog kandidata. Čula sam da je bilo uvreda najniže vrste. Čula sam da su mnogi profesori ostali tihi i uopšte nisu reagovali. Takođe sam čula da predloženi kandidat nije izabran.

Ukoliko su moje kolege iz Odseka za Filozofiju zaista dopustili da se to dogodi, ja – prof. Mirjana Najchevska, PhD – moram priznati da osjećam strašnu sramotu za njih. Sramota je raditi na takvom univerzitetu koji dozvoljava da se takve stvari digadjaju. Mislim da je ceo Univerzitet i naše visoko obrazovanje zaraženo VMRO sindromom. Ili ćemo povratiti svest i suprotstaviti se, ili će sve nas redom tama progutati.

Pokazalo se da je glasina tačna, iako se samo jedan (strani) medij – Radio Slobodna Evropa – usudio istražiti priču kroz dva članka. Savet Sveučilišta je odbio kandidaturu Irene Cvetkovik sa 10 glasova “za” i 41 suzdržanim glasom, uključujući i dekana, koji je navodno izjavio da neće glasati na početku postupka. Kako izveštava RFE,

Dekan Goran Ajdinski priznaje da je solidarnost prema profesorima koji su bili u svadji s Cvetkovik rezultirala odbijanjem njene kandidature.

“Da, pokazala sam solidarnost s mojom koleginicom, koju poznajem više od 15 godina. Mi, njene kolege, veoma je poštujemo, ona je dobar profesor koga vole i studenti i kolege. Možda je to bila sugestija u odluci o tome da li da se izabere pomoćnik ili ne.”

Ipak, on poriče da je lobirao, vršio pritisak ili podsticao “tihi bojkot” protiv Cvetkovik. On kaže da je on “samo izneo svoj stav nakon diskusije profesora, ali nije moguće da je neko mogao reći drugoj osobi kako da glasa. Po mom mišljenju dobar dekan jednostavno mora zaštititi interese svojih kolega.”

Institut za humanitarne nauke nije izabrao drugog asistenta. Oglas za radno mesto je poništen. Cvetkovik kaže da ne planira da se ponovno prijavi jer vjeruje da nema šanse da bude izabrana, a to bi takodje dovelo do nezgodne situacije za profesore koji su podržali njenu kandidaturu.

Samo je jedan član univerzitetskog fakulteta, prof. Biljana Vankovska, javno je izrazila ogorčenje u svojoj nedeljnoj kolumni u dnevnom listu Nova Makedonija. Ona je objasnila da procedura za biranje članova Odbora odražava nivo demokratije u društvu, a na nju utiču politika, lobiranje i podrška koji dolaze sa radznih strana. Ova vrsta upravljanja odlučuje u ime zaposlenih, koji nemaju nikakva prava ukoliko nisu članovi. Dekanov odogovor na njene proteste u ovom slučaju bio je da su njene e-mail poruke bile “zamarajuće i izobličene.” U jedom kasnijem članku ona je napisala da joj je jedan od članova Odbora poslao anonimnu poruku u kojoj je savetuje da “osoba mora da zaradi poziciju u Odboru, a to se ne dobija pljuvanjem na državu, institucije i kolege.”

Vankovska je bila jedina zaposlena na Filozofskom Fakultetu koja je podnela zvaničnu tužbu Odboru. Ni Univerzitet i ni državne vlasti zadužene za obrazovanje se nisu oglasile. Nijedna vrsta popularnih media, uključujući i časopis koji objavljuje njene članke, nije dalje istraživala ovaj slučaj.

Irena Cvetkovik trenutno radi za NVO Koalicija “Seksualna i zdravstvena prava marginalizovanih zajednica.”