Protesti se održavaju širom zemlje, a nedostaje im snaga u centru i smeru, pošto je narod pozvan putem društvenih medija. Među samim protestantima, postoji mnogo različitih mišljenja o opozicionim političkim strankama, tako da se u isto vreme može pronaći mnogo podrške ali i odbacivanja.

U Karakasu, glavni učesnici u demonstracijama su srednja klasa i studenti. S druge strane, u drugim delovima države, mnogi su se priključili protestima. U Karakasu je većina zahteva političke prirode, uključujući i pozive za oslobanjanje zatvorenih i ostavke predsednika [Maduro], dok su u drugim gradovima društveni zahtevi spojeni s protestima protiv inflacije, oskudice i nedostatka pravih javnih usluga.

Branilac ljudskih prava, sociolog i novinarka Rafael Uzcátegui (@fanzinero) piše “kratak pregled dešavanja u Venezueli za znatiželjne i/ili one koji su slabo informisani,” koji je prvo objavljen na španskom ali je sada preveden na engleski (prim.prev. i na srpski, u nastavku).

Kratak prikaz situacije u Venezueli za one koji žele više da znaju i/ili su slabo informisani
Rafael Uzcátegui
21 februar, 2014
4. februara, studenti sa Eksperimentalnog Univerziteta, koji se nalazi u unutrašnjosti zemlje, protestovali su zbog seksualnog zlostavljanja koleginice iz razreda, a to se dešavalo u vreme kada se u gradu povećava nesigurnost. Protest je zaustavljen, a nekoliko studenata je zatvoreno. Sledećeg dana, protesti su se održali na drugim fakultetima širom zemlje gde su zahtevali oslobađanje zatvorenih, a i ovi protesti su zaustavljeni, a neki od aktivista su zatvoreni. Talas ogorčenja je došao uz ekonomsku krizu, uz nedostatak najosnovnijih stvari i krize osnovnih javnih usluga, kao i početka nametanja novih mera ekonomske štednje od strane predsednika Nicolás Maduroa. Dva suprotstavljena političara, Leopoldo López i María Corina Machado su pokušali da iskoriste talas nezadovoljstva kada su pozivali na nove proteste pod geslom ‘Izlazak’, pao su čak i tražili ostavku predsednika Maruoa. Njihova poruka oslikava raspad i unutrašnje podele suprotstavljenih političara i želju da se zameni vođstvo Henrique Caprilesa, koji je javno odbacio proteste. Nije ih podržavala ni Tablica demokratskog jedinstva (Mesa de la Unidad Democrática).
Kada je vlada potisnula proteste, oni su se proširili širom zemlje. 12 februara 2014 godine, ljudi iz 18 gradova su protestovali za oslobađanje svih zatvorenih i bunili su se protiv vlade. Protesti su bili masovni i u nekim gradovima u unutrašnjosti, posebno onim u kojima vlada oskudica i nedostatak odgovarajućih javnih službi. U Karakasu je troje ljudi ubijeno za vreme protesta. Vlada optužuje protestante, ali novine koje imaju najveći broj izdanja u zemlji, Najnovije Vesti, koje dobijaju najviše para za oglašavanje iz same Vlade, otkrivaju, kroz fotografije, da su ubice policijski službenici. Kao odgovor na to, Nicolás Maduro je izjavio na nacionalnoj televiziji i radio emisiji da je policijskas sila ‘upotrebljena od strane desnog krila’.

U zaustavljanju protestanata, koristile su se ne samo policijske i vojne agencije, nego su uključene i paravojne formacije da bi se nasilno rasturili protesti. Jedan od njih sa zapadne strane Karakasa je oteo, pretukao i pretio smrću članu PROVEA, nevladina organizacija za zaštitu ljudskih prava. Predsednik Maduro je javno podržao ove grupe, koju on naziva kolektivima.
Venecuelanska Vlada kontroliša sve televizijske stanice, pa je zapretila sankcijama radijskim stanicama i novinama koji prenose informacije o protestima. Zbog toga, društvene mreže medija dobile su povlašten prostor za širenje informacija, posebno twitter. Korišćenje ličnih tehnoloških uređaja je omogućilo vođenje evidencije kroz video materijale i fotografije velike agresije snaga uvođenja reda.
Organizacije za zaštitu ljudskih prava izveštavaju o zatvorenicima širom zemlje (od kojih su mnogi već oslobođeni). Broj je premašio 400, a oni su pretrpeli mučenja, uključujući i izveštaj o seksualnom nasilju, okrutno, nečovečno i ponižavajuće postupanje. Dok se ovo piše, 5 ljudi je ubijeno u kontekstu protesta.
U svojim govorima, Nicolás Maduro podstiče protestante koji mu se suprotstavljaju da preuzmu još radikalnije i nasilnije pozicije. S obzirom da trenutno nema nikakve kriminalističke istrage, on automatski navodi da su svi koji su ubijeni, ubijeni od strane samih protestanata, koje odbacuje na svaki mogući način.
Međutim, izgleda da ta ratobornost nije zajednička svima u Chavista pokretu, jer dobar deo baze trenutno uskraćuje svoju aktivnu podršku, čekajući da vidi šta će se desiti. Maduro je samo uspeo da izvede državne radnike na ulične proteste na koje ih je pozvao. Uprkos ovoj situaciji i teškoj ekonomskoj krizi sa kojima se susreće, Nicolás Maduro i dalje preduzima ekonomska mere, a poslednja od njih je povećanje poreza.
Državni aparat stalno ponavlja da se suočava s državnim udarom, da će se ono što se dogodilo u Venezueli aprila 2002 opet ponoviti. Ova verzija je uspela da neutrališe međunarodno levo krilo, koje čak nije ni izrazilo svoju zabrinutost zbog zlostavljanja i smrti tokom protesta.
Protesti se dešavaju u mnogim delovima zemlje, a nedostaje im centar i smer, pošto se na njih pozvalo putem mreže društvenih medija. Među samim protestantima, postoji mnogo različitih mišljenja o opozicionim političkim strankama, tako da se mogu pronaći brojni izrazi podrške kao i odbacivanja u isto vreme
U slučaju Karakasa, srednja klasa i studenti su glavni protagonisti na demonstracijama. S druge strane, u drugim delovima zemlje, mnogi građanski sektori su se pridružili protestima. U Karakasu je većina zahteva politička, uključujući i pozive za oslobađanje zatvorenih i ostavke predsednika [Maduro], dok su u drugim gradovima zahtevi građana spojeni sa protestima protiv inflacije, oskudice i nedostatka pravih javnih usluga. Iako su neki protesti postali nasilni, a neki protestanti su ispalili metke na grupe policajaca i pripadnika paravojnih grupa, većina protesta, naročito onih van Karakasa, su prošli mirno.
Revolucionarna Levica Nezavisne Venecuele (anarhisti, sektori koji slede Trockog, Marksa, Lenjina i Guevara) nisu ni na koji način ovde umešani. Mi smo jednostavni posmatrači. Neki od nas samo jednostavno aktivno osuđujući državno potiskivanje i pomažuć žrtvama kršenja ljudskih prava.
Istorijski gledano, Venezuela je zemlja koju pokreće nafta. U njoj postoji nizak nivo političke kulture među stanovništvom, i to objašnjava zašto opozicioni protestanti imaju isti problem ‘sadržaja’ kao i oni koji podržavaju vladu. Međutim, dok međunarodna levica i dalje okreće leđa i podršku, bez ikakve kritike, vladina verzija državnog udara ostavlja hiljade protestanata na milost i nemilost najkonzervativnijeg dijaloga političkih stranaka opozicije, bez ikakvog spominjanja protiv–kapitalista, revolucionara i prave društvene promene koje bi mogle uticati na njih.

U tom smislu, zatvaranje Leopoldo Lópeza, konzervativnog vođe opozicionara, pokušava da njegov lik stavi u središte dinamičnog pokreta koji je, do trenutka pisanja ovog teksta, otišao dalje od političkih stranaka opozicije i vlade Nicolasa Maduroa.
Šta će se dogoditi u kratkom roku? Mislim da niko ne zna tačno šta, pogotovo protestaniti. Događaji se razvijaju iz minute u minutu.
Za više različitih informacija o Venecueli, preporučujemo Vam:
http://periodicoellibertario.blogspot.com
http://www.derechos.org.ve
http://laclase.info