Kriška lubenice postala je simbol palestinskog cilja. Njen crveni sadržaj, zeleno-bela kora i crne semenke obuhvataju sve boje palestinske zastave. Posle arapsko-izraelskog rata 1967. godine, kada je Izrael zabranio isticanje palestinske zastave, Palestinci su genijalno usvojili lubenicu kao simbolično rešenje. Umetničko delo RANT 73 – digitalni muzej. Flickr. Postavljeno 10. novembra 2023. Javno vlasništvo

Ovu priču je prvi objavio We Are Not Numbers (Mi Nismo Brojevi), 16. novembra 2023. Napisala ju je Novar Diab, kao ličnu priču tokom nemilosrdnog bombardovanja Gaze od strane Izraela. Priča je neizmenjena, predstavljena kao nefiltrirano svedočenje svedoka rata. Objavljuje se kao deo ugovora o podeli sadržaja.

Prozori su uvek otvoreni, kako bi se izbegla opasnost od razbijenog stakla. Svakog jutra budi me odvratna muva koja zuji po sobi. Postaje glasnija što je bliže mom uhu. San je veoma dragocen zato što ga dobijem tako malo. Zato me nervira kada me insket lišava sna.

Novar sa dedinim radiom na baterije. Fotografiju poslala Novar Diab Mi nismo brojevi, koristi se uz dozvolu.

Ustajem i osećam se nervozno. Pitam se kako sam uopšte uspela da zaspim uz zvuk dosadnog radija mog dede. Svaka porodica u Gazi ima isti radio na baterije. To je naš izvor informacija kada nema struje ili interneta. Zaista mrzim taj radio zbog onoga što predstavlja. Osećam se tako napeto jer ga koristimo samo u vremenima poput ovih: kada smo napadnuti i kada ljudi koje volimo umiru.

Idem u kupatilo. Umivam lice koristeći flašu Koka kole koju sam napunila vodom. Onda idem u kuhinju da skuvam kafu sa malom količinom vode koja mi je ostala u flaši. Sedim u kuhinji sama i pijem je sa osećanjem krivice — jer vode je veoma malo, a neki ljudi danima ne piju ništa.

Sledi najteži deo moje dnevne rutine. Redom kontaktiram prijatelje da proverim da li su još živi. Moram da se psihički pripremim pre nego što počnem da im šaljem poruke. Ovo radim iz navike, iako znam da je uzalud. Osećam se veoma zabrinuto i uvek se pitam da li će mi odgovoriti.

Stalno zovem svoju najbolju prijateljicu Maimanu jer sam čula da je došlo do bombardovanja tamo gde ona boravi. Pokušavam ponovo trideseti put, ali njen telefon i dalje ne zvoni. Kod nje nema telefonske veze. Bojim se za njenu bezbednost, a srce mi počinje da lupa. Više puta govorim sebi da će sve biti u redu i ona će me pozvati kada se veza opet uspostavi.

Na kraju, ostatak moje porodice se budi. Nisam više sama. Sedimo zajedno i svakodnevno razgovaramo o tome koja je naselja Izrael bombardovao sinoć. Naš jutarnji ritual je da saznamo ono što se dogodilo tokom ta dragocena tri sata sna.

Nas 14 živi zajedno u kući rođaka. Svako od nas ima zadatak da obavi ujutru. Muškarci idu u pekaru da pokušaju da nađu hleb. Zatim uzimaju prazne flaše i rezervoare i odnose ih do bunara da ih napune vodom. U međuvremenu, žene počinju da peru sudove, čiste pod i spremaju ručak.

Ručak zavisi od toga da li ima hleba ili nema. Uglavnom ga nema. Naše mogućnosti su ograničene, ali barem imamo opcije. Neki nisu te sreće, a mi čujemo o ljudima koji pate od neuhranjenosti.

Moja mama zove i zvuči kao da je plakala. Pitam da li je dobro, a ona mi kaže da jeste. Znam da me laže. Moj ujak uzima telefon i odlazi u drugu sobu. Odmah znam da nešto nije u redu. Moje srce je teško do kraja dana. Imam osećaj da se moja porodica ponaša čudno i da nešto krije od mene.

Internet vezu dobijamo samo u ograničenim periodima tokom dana.Svaki put kada se ponovo povežemo, žurim da pošaljem poruku prijateljima, proverim vesti na mreži i objavim na društvenim mrežama šta nam se dešava. Bombardovani smo istim pitanjima o Hamasu i sedmom oktobru. To pokazuje potpuno nerazumevanje zapadnih medija za ono što nam se dešava.

Internet je ponovo prekinut. Dakle, kao i svaka druga normalna palestinska porodica koja živi kroz ovu borbu, mi igramo karte dok nam glupi radio govori šta se dešava kroz nove vesti.

Imam potrebu da pitam svoju porodicu da li znaju nešto o čemu bi ja trebalo da znam. Ali se suzdržavam jer se bojim da će mi vest slomiti srce. Umesto toga, odlazim na balkon da slušam svoju omiljenu pesmu, Himnu gentrifikaciji od Faradža Sulejmana. Ova pesma je kao da razgovaram sa nekim ko razume moju agoniju.

Moju samoću prekida telefonski poziv prijatelja. Javljam se, ali se ne povezuje pa ga ostavljam. Nastavljam da slušam pesmu i govorim sebi da je sve u redu. Znam da je to laž. Nije mi dobro u stomaku.

Novar, levo, sa svojom najboljom prijateljicom Maimanom, koja je ubijena u Gazi u poslednjem izraelskom ratu u Gazi. Fotografija koju je Nowar poslala Mi Nismo Brojevi, koristi se uz dozvolu.

Telefon mi ponovo zvoni. To je isti prijatelj. Javljam se i ovog puta veza funkcioniše. „Da li je istina da su Maimana i njena porodica ubijeni?” Moje srce je slomljeno i razbija se na milion malih komada. „Ne, ne. Ko je to rekao?” odgovaram, dok mi suze pune oči. „Svi“, uzvratio mi je. Vrisnem, a suze počnu da mi teku.

Ona je bila moj najbolji prijateljica. Nikoga nisam volela kao što sam volela nju. U tom trenutku sam se osećala kao da sam sve izgubila. Zaista je teško kad jedan dan razgovaraš sa nekim, a taj neko pogine sledećeg dana. Uspomene koje smo podelile počinju da se vraćaju u mojim mislima. Čujem je kako se smeje. Sećam se kako sam pevala u kolima sa njenom mamom. Sve je to previše, i ja se slomim.

Ovo je drugi put u toliko nedelja da dobijam vesti o gubitku voljene osobe. Prvi put je bio moj dragi prijatelj Abraham. Bio je drugačiji od bilo koga drugog: zabavan, pametan i tako velikog srca. Ne mogu da opišem osećaj kada dobijete ovu vrstu vesti. Potresno je — kao kada ispustite tanjir i on se razbije na mnogo delova.

Noći su uvek strašne. Tada počinje horor. Svi zajedno spavamo u istoj prostoriji jer je tako bezbednije. Pokušavam da zaspim kroz zvukove teškog bombardovanja i vesti na radiju. Oči mi postaju sve teže i teže. A onda moj um na kraju odustane i utonem u san.

Sledećeg jutra se budim. Ali ovog puta nema dosadnog zujanja po sobi. Muvu je uplašilo bombardovanje tokom noći. I ustajem da se suočim sa još jednim danom punim bola u srcu i slušanjem radija mog dede.