Intervju sa izraelsko-američkim novinarom Džoelom Šalitom: „Izraelska vlada želi da formalno prekine demokratiju“
(Palestinac? upitao je on. Da – odgovorio je čovek. Da li živiš u Torinu? Ne, rekao je on, u Irvei (prim.prev.: Grad Ivrea nalazi se u krajnje zapadnom delu Padske nizije, na 80 km severno od Torina, Italija.) Oslobođena Palestina) Slika sa internet stranice The Battleground (bojno polje).
Kao deo svog specijalnog izveštavanja o izraelskom ratu u Gazi, Globalni glasovi su intervjuisali Džoela Šalita, jednog od suosnivača i glavnog urednika The Battleground-a, neprofitnog onlajn časopisa na engleskom jeziku koji se fokusira na „lažne narative i propagandu koje narušavaju poverenje u politiku i medije,” sa fokusom na Evropu. Šalit je izraelsko-američki novinar koji pokriva evropsku, bliskoistočnu i američku politiku, uključujući i za izraelske medije, i napisao je nekoliko knjiga, uključujući (engl.) „Izrael protiv utopije,” „Čitanka protiv kapitalizma,” i „Jerusalim zove.”
Džoel Šalit. Fotografija se koristi uz dozvolu
Filip Nubel (FN): Raste rat dezinformacijama oko izraelskog’ rata u Gazi. Zaista, u nedavnom tekstu koji ste napisali, govoreći o britanskim medijima, rekli ste, „Nije neuobičajeno da pročitate prilog od hiljadu reči o Gazi a da ne citirate Palestince Već nekoliko godina posmatrate evropsko izveštavanje o Bliskom istoku — kako objašnjavate ovu promenu koja odbija da objasni kontekst, da pruži nijanse, da prikaže Palestince njihovim rečima?
Džoel Šalit (DžŠ): Trend je opšti, ali razlozi mogu da se razlikuju u zavisnosti od zemlj. Govoriću o zemlji koju najbolje poznajem kao primer. U Nemačkoj je okruženje postalo neprijateljsko prema Palestincima. Deo toga je podstaknut migrantskom krizom iz 2015. Palestinci su Arapi i uglavnom muslimani i podložni istim predrasudama, a mnogi su stigli tokom tog talasa iz zemalja poput Sirije.
Aktivisti i stranke krajnje desnice nesrazmerno i neiskreno ih ciljaju kao antisemitske kada priređuju demonstracije protiv Izraela i kritikuju zemlju u medijima. Stranke levog centra kao što su Zeleni i SPD [Socijaldemokratska partija, jedna od vodećih partija u Nemačkoj] takođe se upuštaju u ovo žrtveno janje, ali ne u istoj meri.
Ovo se odrazilo na rastuću pro-izraelsku pristrasnost u nemačkim medijima koji izveštavaju o palestinsko-izraelskom sukobu, kako na Bliskom istoku tako i kod kuće. O tome se mogu naći očigledne dezinformacije u velikim lokalnim novinama poput (nem.) Der Tagesspiegel, kao iu nacionalnom dnevniku Bild. Za Springerove novine, ovo se može očekivati. Oni imaju mandat da promovišu Izrael u povelji kompanije, i niko ne očekuje ništa drugačije. Problem je u tome što su mediji poput Bilda neproporcionalno uticajni na javno mnjenje i medije i pomogli su u podsticanju populističke krize.
Sa berlinskim Tagesspiegel-om, njihov glavni izveštač za palestinsku politiku u Nojkelnu [pretežno arapskom i turskom okrugu u Berlinu] takođe pokriva krajnje desničarsku scenu grada, i on ima tendenciju da ih tretira isto. Palestinci su takođe ekstremisti i antisemiti, a islamisti su njihov ideološki mejnstrim. Veoma je neprikladno. Tagesspiegel bi trebalo da postavi reportera nemačkog ili turskog porekla da pokriva zajednicu, a ne da je tretira kao kolonijalnu vežbu. Ima odličnih turskih i arapskih novinara rođenih u Nemačkoj koji se zaobiđu u ovakvim sitaucijama. Očigledno je zašto.
FN: U svetlu nedavnog članka HuffPost-a u vezi sa direktivom Stejt departmenta da obeshrabri upotrebu specifičnih fraza kao što su „deeskalacija/prekid vatre“, „prestanak nasilja/krvoproliće“ i „vraćanje mira“, kako biste ocenili direktan uticaj izbora jezika u diplomatskoj komunikaciji na eskalaciju sukoba u Gazi i humanitarnu krizu za Palestince koja je usledila?
DžŠ: Ne znam nijednog ozbiljnog novinara ili urednika koji obraća pažnju na takve direktive. Uključujući i valjane. To je pravac koji izaziva zdrav smeh u većini redakcija u kojima sam radio. S tim u vezi, postoji visok nivo konfuzije oko toga da li da se stvari kao što su sadašnje borbe u Izraelu/Palestini nazovu ratom i da se ovon sukobu da određeno ime.
Nešto od ovoga je zbog neznanja. Mnogi urednici i novinari ne znaju da uprkos činjenici da arapsko-izraelski sukob traje 75 godina, postoje specifični ratovi koji su se desili u tom vremenskom okviru. Otuda Šestodnevni rat i Jomkipurski rat, ili Libanski rat 1982. godine. Arapsko-izraelski sukob možda seže decenijama unazad, ali ratovi zaslužuju da se istorijski i politički razlikuju jedan od drugog. Imenovanje pomaže.
Ovaj trenutni sukob smo odlučili da ga nazovemo Sukotski rat [Sukot se odnosi na jevrejski verski praznik] zbog toga kada je počeo i kako ga je odabrao Hamas. El País, najveći svetski medij na španskom jeziku, takođe koristi Sukotski rat. Koliko god ne-Jevreju bilo teško da to razume, to nije tako neprobojno. Španski mediji to shvataju. Ali većina ne, pa čak i BBC i The Guardian koriste nekoliko različitih imena za sukobe koje pokrivaju.
DžŠ: Odrastao sam čitajući Haaretz. To su bile novine koje su moji roditelji čitali, i još uvek su najbolje u zemlji. Desničarski listovi na hebrejskom i engleskom ne mogu da se takmiče. 972 Magazin je podjednako dobar, kao i njegovo hebrejsko izdanje, Mekomit. Nivo analize koje ove publikacije nude može biti zapanjujući.
Postoje i druge platforme za vesti u Izraelu vredne vašeg vremena, ali Haaretz i 972 Magazin nude najbolju ukupnu sliku za strane čitaoce. Deo toga ima veze sa njihovim nivoom engleskog. Mnogi od njihovih pisaca potiču iz anglo porodica ili su se školovali u inostranstvu, i znaju kako da razgovaraju sa strancima.
Ovo je posebno veliki problem s obzirom na sklonost izraelskog političkog ešalona da razgovara sa Amerikancima i Evropljanima i kako se to replicira u desničarskim izraelskim medijima. Bliski istok je previše važan zapadnoj politici da nema profesionalne lokalne medije za konsultacije.
FN: Po vašem mišljenju, da li su Izraelci koji se protive Netanjahuu sada u stanju da se njihov glas čuje?
DžŠ: Većina Izraelaca, čak i na desnici, krivi premijera Benjamina Netanjahua za Sukotski rat. Među Izraelcima postoji širok konsenzus da je Netanjahu ignorisao dostupne obaveštajne podatke, promovisao Hamas u odnosu na palestinske vlasti i degradirao izraelsku bezbednosnu arhitekturu. Čak su i desničarske novine dizajnirane za Bibija [Netanjahuov nadimak], poput Israel Hayom, pozivale na njegovu glavu. Druga je priča da li možemo ovaj bes pretvoriti u progresivne ciljeve i izgraditi novu levicu u Izraelu. Nema velikih levičarskih partija. Sukotski rat vodi veoma reakcionarne politike koje bi mogle da ponište sva osećanja protiv establišmenta nastala državnim udarom i ratom.
Imamo dovoljno lokalnih medija da izrazimo takvu zabrinutost. Desničari su uglavnom netolerantni prema antiestablišmentističkom mišljenju i paranoični u pogledu sprovođenja provladine politike. Ali za sada, to je odbačeno. Nadamo se da će se to nastaviti.
FN: Koje su tri glavne stvari za koje biste želeli da zapadni mediji razumeju i tačno izveštavaju o ovom ratu?
DžŠ: Prvo, Izrael vodi nacionalistička i religiozna vlada koja želi da formalno prekine demokratiju u zemlji. Sukotski rat je delimično rezultat toga. Drugo, ovaj rat ima geopolitičku vrednost za previše globalnih igrača i verovatno će zbog toga dovesti do mnogo većeg regionalnog sukoba. Treće, ako se rat proširi i uključi Liban i Iran, Izrael će pretrpeti daleko veću kolateralnu štetu nego što smo bili svedoci do sada.
