Ovaj članak koji je napisao Trang Le je deo Pandemije kontrole, serije članaka koja ima za cilj da unapredi javni diskurs o porastu digitalnog autoritarizma u azijsko-pacifičkom regionu usred COVID-19. Pandemija kontrole je inicijativa EngageMedia, u partnerstvu sa CommonEdge. Globalni glasovi ponovo objavljuju uređenu verziju u skladu sa ugovorom o deljenju sadržaja.
Suzan Sontag je 2003. godine objavila rad naslovljen Što se tiče bola drugi, moćnu meditaciju o predstavljanju daleke patnje. Za Sontag, slike ratom razorenih tela, razbijenih kuća i izgladnele dece, dovedene pravo u naše dnevne sobe preko savremenih medija, stvorile su kulturu gledanja koja nam istovremeno omogućava da svedočimo i da skrenemo pogled sa traume drugih. Dvadeset godina kasnije, sada imamo nebrojene mogućnosti ne samo da budemo svedoci patnje drugih, već i da pružamo pomoć na daljinu.
Od početka pandemije COVID-19, u Vijetnamu su se pojavile platforme koje povezuju građane koji su voljni da pomognu jedni drugima zbog nedostatka odgovarajućih državnih programa socijalne zaštite. Pokrenute tokom strogog zatvaranja zemlje u avgustu 2021., ove platforme su hvaljene kao pravovremeno, inovativno i humano tehnološko rešenje.
Ali, iako se ove aplikacije reklamiraju kao primeri tehnologije za dobro, one takođe mogu izazvati nove ranjivosti i štetu. Platforme za pružanje pomoći mogu funkcionisati i kao oblik digitalnog autoritarizma koji ograničava percepciju o tome šta se smatra pomoći i šta znači pružiti je.
Usred porasta broja slučajeva COVID-19 u Vijetnamu sredinom 2021. godine, uvedena su stroga ograničenja i ljudima nije bilo dozvoljeno da napuštaju svoje domove, čak ni zbog hrane za poneti. Vijetnamska urbana sirotinja oduvek su se oslanjala na neformalne, pristupačnije sisteme ishrane, kao što su pijace i ulični prodavci, ali su oni bili primorani da se zatvore jer su smatrani potencijalnim žarištima za infekcije COVID-19. Zbog mnogih nesigurnih dnevnica, gladovanje je postalo svakodnevna stvarnost.
U partnerstvu sa Nacionalnim centrom za tehnologiju, vijetnamska privatna tehnološka kompanija VNG Corporation razvila je Zalo Konekt u avgustu 2021. godine, koji omogućava korisnicima da zatraže pomoć i da se povežu sa donatorom koji je spreman da obezbedi hranu i druge potrepštine. Interfejs Zalo Konekta takođe ima prikaz mape koji omogućava potencijalnim donatorima da lociraju obližnje ljude kojima je pomoć potrebna. Njegov interfejs prikazuje gradski pejzaž i krizu koja se odvija u njemu u niz tačaka, pri čemu narandžasta predstavlja ljude kojima je potrebna pomoć. Kada se pruži pomoć, tačka postaje zelena. Potencijalni donatori mogu videti detaljne informacije u vezi sa okolnostima ugroženih ljudi i njihovim zahtevima. Dve nedelje nakon lansiranja, Zalo Konekt je prijavio 85.000 uspešno obavljenih zadataka.
Aplikacija je primer humanitarnog trenda koji se usredsređuje na izvlačenje podataka iz ugroženih zajednica kao preduslova za dobijanje pomoći, zaštite i pravde. Kako ove platforme održavaju i legitimišu eksploatatorsku logiku vađenja podataka u kojoj su korisnici primorani da objavljuju sopstvene bede u zamenu za pomoć? Koja je šteta naneta ovim ranjivim zajednicama jer se slike, informacije i drugi podaci koji predstavljaju njihove živote i tela čuvaju u digitalnom prostoru — prostoru nad kojim oni nemaju kontrolu? Šta je u pitanju kada je hitan zadatak ublažavanja patnje tokom krize uokviren kao pitanje usklađivanja ponude i potražnje?
Imperativ ličnog otkrivanja jada
Zalo Konekt posreduje u društvenim interakcijama u kojima su ljudi u nesigurnim situacijama primorani da dele informacije o svojoj patnji, traumi i gubicima u zamenu za pomoć i zaštitu. Iako platforma to izričito ne zahteva, mnogi ljudi se odlučuju da ispričaju svoje teškoće, možda da bi pokrenuli potencijalne donatore. Jedan zahtev je glasio ovako:
Treba mi pomoć zbog hrane. Radim na gradilištu. Suprug mi je preminuo i sama podižem dvoje dece. One is sick but we can’t afford surgery. A ja sam sada nezaposlena.
Pitanje postaje pitanje autonomije i kontrole. Podnosioci zahteva zavise od tih priča da im donesu pomoć, što stavlja na njih odgovornost da kalibriraju priču koja će izazvati saosećanje i primorati donatore da preduzmu akciju. Drugim rečima, prividna demokratizacija pomoći koju pruža Zalo Konekt jača režim samonadzora, utoliko što se agencija i vlasništvo nad pričom sukobljavaju sa potrebom donatora za kredibilnim dokazima i verodostojnim narativima.
Lično otkrivanje nevolja bilo je dodatno pojačano kontekstualnim faktorima koji su sprečili donatore da iz prve ruke vide nevolje ugroženih. Ovo svedočenje na daljinu stvara problem poverenja, pogoršan sveprisutnim diskursom u popularnim medijima koji kao da povlači granicu između „zaslužnih“ i „nezaslužnih“, „autentičnih“ ili „lažnih“ siromašnih. Članak iz VNExpress-a predstavlja donatora koji je bio frustriran „lažnim“ porukama pomoći na koje je naišla. Osećala je potrebu da „verifikuje“ sve zahteve pre nego što odluči da pomogne. Ova verifikacija može zahtevati više dokaza. Granica između budnosti i nadzora može biti opasno tanka.
Asimetrična vidljivost
Interfejs Zalo Konekt-a omogućava donatorima, relativno privilegovanoj grupi, da posmatraju Vijetnam kao celinu i zatvoreni prostor: mesto sa mnogo tela koja pate, ali i kao čitavo mesto ljubaznosti. Kako je neko rekao: “Zalo Konekt omogućava širenje ljubaznosti.”
Posmatrano u optimističnom svetlu, relativna dostupnost mobilnih telefona, interneta i društvenih medija može olakšati međusobnu pomoć i signalizirati lokalizovanu distribuciju podrške odozdo prema gore. Iako u tome ima istine, takvo tumačenje previše opterećuje demokratski potencijal tehnologije. Na površini, naizgled ne postoji nikakvo posredovanje između donatora i poklonoprimaca, samo nesmetan tok informacija i razmena koji obezbeđuje transparentnost i emocionalnu vezu. Međutim, ne postoji način da osoba pogođena krizom sama sebi izrazi ono što zahteva izvan unapred stvorenih ideja o pomoći. Kao što je Theo Sowa, izvršni direktor Afričkog fonda za razvoj žena izrazila:
Kada nas ljudi prikazuju kao žrtve, ne žele da pitaju za rešenja. Zato što ljudi ne traže od žrtava rešenja.
Na mnogo načina, mentalitet spasioca se reprodukuje izvan interfejsa aplikacije. Na primer, aplikacija se koristi kao deo kampanje za prikupljanje društvenog kapitala za VNG, kompaniju koja ju je razvila. Medijski pejzaž je prepun priča o tome kako su ove ugrožene grupe zahvalne na alatu i pomoći koju su dobili. Ugrožene zajednice ne mogu da vrate pogled. Shodno tome, dok se čini da Zalo Konekt daje glas zajednicama bez glasa, ove zajednice su dehumanizovane kroz ovu asimetričnu vidljivost i odnose moći.
Po dizajnu, Zalo Konekt ne dozvoljava dostojanstven pristup pomoći. Ne postoji okvir za ograničavanje količine i prirode informacija koje korisnici treba da pruže. Niti se razmatra uništavanje podataka o ovim ranjivim grupama kako bi se zaštitila njihova privatnost. Tokom pandemije, ovaj dodatni sloj izvlačenja podataka iz ranjivih zajednica u zamenu za pomoć uvećava moć koja se primenjuje nad takvim zajednicama, što potencijalno dovodi do sramote, stigme i ponovne traumatizacije. Ovo takođe rekonfiguriše nove odnose moći nad najugroženijim zajednicama koje su u uobičajenim okolnostima već bile pod većim nadzorom.
Uklanja sistemski kontekst iz pomoći
Zalo Konekt pokazuje kako digitalni humanitarizam može da funkcioniše kao oblik digitalnog autoritarizma, legitimizujući ekstraktivnu vezu sa samim grupama kojima žele da pomognu, zahtevajući javno otkrivanje nevolja.
Treba postaviti teška pitanja. Koji problemi i rešenja nam se postavljaju? Ko ima koristi od ovog uokvirivanja? Šta to znači za način na koji određujemo ranjivost, pomoć i zaštitu? U kontekstu stalnog neuspeha države da obezbedi zaštitnu mrežu svojim građanima, Zalo Konekt-ov dizajn podrazumeva transakciono rešenje za strukturnu krizu: donator šalje potrepštine i problem je rešen. Ali problem obezbeđivanja osnovnih dobara ne može se degradirati u puki problem usklađivanja ponude i potražnje.
*Trang Le je doktorant na Monašovoj školi za medije, film i novinarstvo i član ARC centra izvrsnosti za automatizovano donošenje odluka i društvo. Ona istražuje medijske tehnologije, rod, prostor/mesto i fiksaciju podataka. Njen rad istražuje zašto se kompleksna društvena pitanja zamišljaju kao da imaju tehnološka rešenja i koje su potencijalne posledice.