Извини, не говорим енглески. Ја говорим језик фотографије.

Перкусионист на улицама Детроита, Мичиген, Сједињене Америчке Државе. (Фотографија аутора, објављена уз дозволу).

Можда је тешко говорити о томе шта значи мигрирати, али можда време или растојање омогућавају некима да виде процес миграције јасније у целини који се састоји од безброј делова. Свака прича о миграцији је јединствена, али ове приче су такође повезане са стварима које их надмашују и чине их једнаким другим животним причама. Да ли овај савет може користити људима који се налазе у процесу напуштања својих домова или који су већ отишли? За ове људе нема речи које су довољно јаке да би им понудиле било какву удобност или савет. Нико никад није у потпуности спреман за одлазак.

У Венецуели коју сам напустила, била сам део приче коју је делила читава група људи који нису тражили никакво објашњење од мене. Све је било лако прочитати: гестове, рутине, опасности, прошлост и перспективе будућности – чак и ако је била замагљена маглом политичке нестабилности. Због тога што се лични и групни идентитет подразумевао у свим нашим свакодневним активностима, питања о томе ко сам ја или ко су они за мене нису постојала. У то време стопа емиграције из Венецуеле још није достигла шокантне бројке које данас видимо, а одлазак је и даље имао романтичне импликације: одлазак је значио аутоматски бољи жибот у тој новој земљи. 

Венецуела која је почела да се изграђује у егзилу још 1999. године била је погрешно схваћена од стране Венецуеле која је остављена иза. Жалбе дела емиграната у суочавању са њиховом новом животном ситуацијом нису прихваћени од стране њихових суграђана који су у исто време почели да трпе оно што је данас препознато као најгора политичка, економска и хуманитарна криза у савременој историји Венецуеле. Због тога, емигранти су изгубили своју реч о важним питањима: њихова политичка мишљења о својој земљи су сведена на најмању могућу меру због удаљености из земље и због потешкоћа које су настале због њиховог промењеног начина живота које нису прихваћене. Веровање да нова земља нуди живот без правих потешкоћа, барем у поређењу с потешкоћама с којима се суочавају они у Венецуели, испунила је машту оних који су их гледали од куће. И у исто време, земља која прима ове имигранте није прихватила критике дошљака; далеко од тога да их је прихватила као истинског политичког актера. 

Друге, спољне реалности и непробојни светови 

Нисам знала ни једну од ствари о којима сада размишљам када сам први пут стигла у Сједињене Државе у лето 2011. У то време, јако слабо сам знала енглески језик, осим неких поздрава и неопходних извињења зато што не говорим енглески језик. (Није било решење да позовем пријатеље који су и даље били у Венецуели па да им се изјадам). Да бих успоставила било какву нову комуникацију, требала ми је помоћ мога мужа да пишем, читам и преведем оно што сам говорила другим људима, а затим, заузврат, да преведем оно што су ми рекли.  

Фотографија снимљена током Џез фестивала у Детроиту. Иза ове младе жене, која директно гледа у камеру без трага стидљивости, стоји верски демонстрант који говори о опраштању и покајању. Ово је потпун контраст са младом женом која се зауставила испред моје камере и позирала, а да ја чак од ње то нисам ни тражила. (Фотографија аутора, подељена уз дозволу).

Укратко, када сам имала 26 година постала сам неписмена жена која је у потпуности зависила од свог мужа када је желела да комуницира. Овај страх резултирао је поблачењем из јавности, заједно са бескрајним часовима тоталне изолације. Када неко напусти своју матичну земљу, чак и најмањи инцидент који се јавља у контакту са овим другачијим спољним светом може имати огромну деморализирајућу моћ која може да гурне свакога у најдубљу несигурност. 

Скривање је, дакле, један од могућих путева којима се може кренути, и то је управо оно што сам ја била изабрала за неко време. 

Док сам време проводила затворена, прозори моје куће су постали моја омиљена камера. Ови широки отвори у зидовима дали су ми прилику да се приближим друштвеној динамици коју сам тада сматрала недостижном. Део лепоте у посматрању других лежи у питањима која проистичу из овог сусрета са страном реалношћу. Исто тако, природа одговора који произлазе из таквих питања има моћ да покрене више питања без одговора.

Посматрајући, питајући се и реагујући, сазнала сам да су људи које сам посматрала били сасвим другачији једни од других. Док је овај свет богат разликама цветао и ширио се, мој лични идентитет се смањивао. Уместо да себе видим као ону особу која јесам, особу из града Баркуисимето, гледала сам себе као особу из Венецуеле. Чак сам упала у категорију која је била и нова, и неразумљива: била сам латина, етикета која би требало да дефинише некога из Тиера дел Фуего ко се не разликује од некога из града Јуареза у Мексику.  

Међутим, добила сам нешто од свега тога: схватила сам да готово без напора да ни становници Венецуеле одавде или одатле, нити Американци из било ког дела земље не одбацују приче или производе који долазе од сусрета са фотографијом или фотографом. Ово је нешто што сам научила када сам одлучила да престаем да гледам кроз свој прозор и први пут изашла у друштву моје камере.

А сада је камера звек уз мене.

Комадићи света

Постоји нешто kaжњиво у једноставном чину снимања фотографије. Снимљена слика је мали трофеј паметног малог лопова који постаје власник комада света који је замрзнут. Простор улица се слаже и сви гестови постају важни, али да бих препознала оне због којих бих се сакрила, ја покушавам да их сакупим, да их окупим и разумем у мирној ноћи, док прегледам преостале фотографије усликане тод дана.  

Ја, која сам била затворена неколико година, изненада сам нашла храброст да изађем и да се суочим са људима кроз моју камеру. Када сам научила да читам, кратки текстови који су се појављивали били су укључени у сцене неких људи на улици, нешто што је служило као основа и подршка за побољшање ових слика. 

Ан Арбор, Мичиген. (Фотографија аутора, подељена уз дозволу).

Чак и кад је моја способност комуницирања била и даље веома ограничена, људи би ми прилазили и замолили би ме да их фотографишем. Имајући овакву контролу у оваквој ситуацији, у којој би особа која припадала овом равнодушном свету, неко ко би у неком другом времену прошао испод мог прозора, а да ме ни не погледа, гледа ме директно у очи, био је нови начин да се доживи чињеница да сам имигрант. То је такође била мала победа у сукобима са несигурностима са којима сви имигранти морају живети.

Као грађанин Венецуеле, и путем мог фотоапарата, направила сам слику о Сједињеним Државама за себе – као и за мој опстанак. Дељење мојих слика омогућило ми је да се вратим комуникацији користећи језик који више зависи од покрета него од гласа.

Користећи камеру, научила сам да читам ово, мој нови свет. Научила сам да говорим, само не енглески или шпански, већ језик Фотографије. И што је најважније, научила сам како опет да погледам људе у очи. Фотографија је била мост помоћу којег сам открила да сам “неко други” у овој земљи, али и да је та разлика добра; толико да нема ничега што се не може фотографисати, ничега што не заслужује нову причу о себи.

Погледајте Наталине фотографије на Инстаграму

Započnite razgovor

Molimo Vas da se Prijavite se »

Pravila korišćenja

  • Svi komentari se pregledaju. Pošaljite komentar samo jednom jer bi u suprotnom mogao biti prepoznat kao spam.
  • Molimo Vas da se prema drugima odnosite sa poštovanjem. Komentari koji sadrže govor mržnje, nepristojne izreke i lične uvrede neće biti objavljeni.