Hiljade ljudi protestuje u Istanbulu protiv korupcije i Erdoganove vlade u decembru 2013. Na transparentu sa likovima Fetulah Gulena i premijera Erdogana piše: “Jedan nije bolji od drugog”. Fulia Atalai za Demotix.

Josef Staljin je opisao rad pisca kao akciju koja je slična “stvaranju ljudskih duša.” Ovde nije imao na umu neku vrstu pisanja književnog dela, nego pisanje propagande.

Danas se u Turskoj, pod vođstvom vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP), ova vrsta “stvaranja” pokazala prilično uspešnom. Odmah nakon protesta u Gezi Parku 2013. godine, tadašnji premijer Recep Taiip Erdogan je uspeo da ubedi svoju političku bazu da protesti nisu ništa drugo do “lobiranje međunarodnog interesa”.

On je iskoristio mit o “paralelnom lobiju” — etiketa za protivnike, stvarne i izmišljene — u bezbroj javnih govora od tada. Pro-vladini mediji su od suštinskog značaja i pomažu da se poruka proširi.

CNN-ova Christiane Amanpour je bila uznemirena nakon što je turski pro-vladin dnevnik objavio lažni intervju sa njom u kojem je ‘priznala’ da je bila prisiljena da pokriva proteste na način koji negativno predstavlja Tursku. Slika preuzeta iz izveštaja o ovoj temi u Dnevenim Novinama Hurriyet.

Od CIA-e, preko međunarodne jevrejske zavere, i lobiranja za interese, do aviokompanije Lufthansa, i misterioznog telekinetičkog napada od strane mračnih sila; lista takozvanih “lobija” postala je opsežna. Ali samo jedan čovek je bio dovoljno kontroverzan da ponudi pravog, živog i pravog neprijatelja koji će preneti džavnu propagandu na sledeći nivo.

Fetulah Gulen, turski propovednik i vizionar sa sedištem u Pensilvaniji, bio je uz Erdogana pre nego što je postao njegov neprijatelj. Nakon prve značajne pobede AKP-a 2002. godine, ovaj par je sarađivao na preoblikovanju turske politike, kojom dugo dominira sekularna vojna elita. Međutim, pošto je Erdogan pokušavao da proširi svoju moć, Gulenov nesumnjiv uticaj unutar vlade je predstavljao prepreku. Taj njegov uticaj je navodno smanjen kada su se desili Gezi protesti. Pošto za prošlogodišnji pokušaj državnog udara vlada krivi Gulena, zlonamerni napadi na mrežu propovednika u medijima pod kontrolom vlade dostigli su vrhunac.

Neprijateljska slika

Iako postoje verodostojne sumnje u vezi sa umešanošću Gulena u propali pokušaj državnog udara 2016. godine, druge optužbe koje su mu postavljene su pomalo smešne.

Među njima je i predlog, koji je sam Erdogan pokrenuo, da je Gulenov pokret možda bio odgovoran za rušenje ruskog aviona koji je navodno ušao u turski vazdušni prostor tokom misije u Siriji krajem 2015. godine. Ankara je pokušavala da popravi oštećene odnose s Moskvom u vreme kada je Erdogan to izjavio.

Pro-vladini tabloidi su takođe naveli da je atentat na ruskog izaslanika u toj zemlji 2016. godine bio delo Gulenističke ruke. Fotografija preuzeta sa veb stranice grupe za podrušku Ućutkana Turska (‘Silenced Turkey’).

Očigledno, i njegov pokret pruža istu široku i praktičnu svrhu koju su trocijanci i caristi učinili za Staljina. Oni pomažu autokrati da pruži kredibilitet akcijama koje inače ne bi imale smisla i čineći to, pobeđuju svoje stvarne neprijatelje: istinu i demokratiju.

Erdogan traži braon uniforme za optužene u državnom udaru na Tursku pošto osumnjičeni nosi majicu sa natpisom ‘Heroj’ na sudu https://t.co/5Esn9zLEuB preko Yahoo!

— SVET SADA (THE WORLD NOW (@WorldNewsNgayon)) 8 avgust, 2017

Erdogan traži braon uniforme za optužene u državnom udaru na Tursku pošto osumnjičeni nosi majicu sa natpisom ‘Heroj’ na sudu — SVET SADA @WorldNewsNgayon, 8 avgust, 2017

Vašington post ima jedan blog koji istražuje zašto autoritativni lideri pribegavaju lažima, a Ksavier Markuez primećuje:

U otvorenim demokratijama, javna posvećenost određenim nejasnim tvrdnjama (npr. tvrdnja da je Barak Obama bio musliman, ili da nije rođen u SAD-u) može da postavi oštre linije između grupa, da pokrene pristalice, a s druge strane razbesni opoziciju a da joj niko “bukvalno” ne poveruje. Međuti, neupadljive laži su važnije u mračnom okruženju mnogih autoritartivih režima, u kojima tajnost i strah otežavaju vladarima da znaju da li su njihovi potčinjeni zaista lojalni. Ovi režimi obično treba da “dramatizuju” svoje jedinstvo, pokazujući na ubedljiv način da su oni ustvari ujedinjeni kako bi sprečili unutrašnje izazove.

Zaista, propagiranje “neuverljivih tvrdnji” je postalo norma u Turskoj. U oštrim merama koje su usledili nakon prošlogodišnjeg neuspelog vojnog udara, više od 100.000 zaposlenih je izgubilo posao.

Vlada vidi Gulenistove neprijatelje države gde god hoće, posebno u onome što je ostalo od slobodne štampe.

Dina Hinckley @hinck07
Odgovara @Nightrider1001 i 3 ostala: Šta je “slobodna štampa”?

U zemljama poput Turske slobodna štampa je sada iza rešetaka. Preostali mediji su postali Erdoganov propagandni aparat — Chris taylor (@Nightrider1001), 23. avgusta 2017

Bülent Mumay ✔ @bulentmumay
Odgovara @bulentmumay: Nažalost #DenizYücel se nalazi u zatvoru. #OslobodiDeniz

Deniz je uhapšen zbog pokrivanja procurele e-pošte Erdoganovog zeta. Uhapšen zbog terorističke propagande. Da li je novinarstvo teror? – — Bülent Mumay (@bulentmumay), 27. februara 2017

#Erdogan meša terorističku propagandu i slobodu govora. Ali šta je sa dobrim starim nezavisnim novinarstvom? – — jean-paul marthoz (@jpmarthoz), 24. januara 2016

dokuz8 NEWS @dokuz8_EN
Odgovor na @dokuz8_EN: Novinarske kartice izdaje kancelarija Premijera; i prema toj definiciji samo 2 od zatvorenih novinara su novinari. pic.twitter.com/d0Im1agMff

“Ne može biti neograničene slobode štampe… Zapad to isto radi svojim novinarima” Predsednik Erdoğan na sastanku stranih investitora. – dokuz8 NEWS (@dokuz8_EN), 12. jula 2017<

Oštre mere za strance

Erdoganove oštre mere sada obuhvataju i strane posetioce i strane vlade.

5. jula turska policija je napala obuku za turske branioce ljudskih prava na jednom od ostrva u Istambulu, uhapsila sve učesnike, kao i dva trenera iz inostranstva. Slučaj je sada međunarodno označen kao #Istanbul10. Zatvorenici su optuženi za “izvršenje zločina u ime terorističke organizacije iako nisu njeni članovi.”

Ankaralı Jan @06JAnk
Odgovara na @06JAnk
Erdoğan: “Tokom istorije, mi [kao narod] nikada ništa nismo dobili a da nismo platili visoku cenu… Dođe dan, dođe i račun.”
Ankaralı Jan @06JAnk
Erdoğan napada stranu štampu, strane analitičare i strane ambasade zato što podržavaju ili tolerišu turske neprijatelje. 2:54 – 16 jul 16, 2017

Erdoğan napada stranu štampu, strane analitičare i strane ambasade zato što podržavaju ili tolerišu turske neprijatelje.

— Ankaralı Jan (@06JAnk) 16. jul 2017

Štaviše, tursko ministarstvo spoljnih poslova je dopustilo svetu da sazna da ono veruje da je gulenistička pokora aktivna i izvan granica zemlje.

Izvan Turske, Gulen je najpoznatiji kao pedagog, a stotine škole u zemaljama širom sveta koriste njegov pristup obrazovanju. Čak i pre državnog udara 2016 godine, Turska je počela da vrši veliki pritisak na mnoge zemlje — naročito u Africi i Centralnoj Aziji — da zatvore škole. Taj pritisak je porastao nakon neuspelog puča.

Ironično, pre Erdoganovog neuspeha sa Gulenom, škole su smatrane kao izvanredne institucije koje su kreirale turkofile u velikom delu sveta u razvoju i doprinele rastućoj “mekoj moći” u ovoj zemlji. Pišući za Al-Monitor još 2015. godine, Fehim Tastekin je primetio kontraproduktivnu prirodu pokreta za zatvaranje škola.

Nažalost, ako jačina državne propagande u posljednjih nekoliko godina predstavlja bilo šta, Erdogan i AKP su daleko prevazišli pojam “meke moći”.