Ova priča koju je napisao Rodrigo Borges Delfim se prvo pojavila na SeobeSveta (MigraMundo) 31. januara 2017. godine, a ovde se ponovo objavljuje kao deo partnerstva između SeobeSveta i Globalnih Glasova.

Suprotno onome što kaže Donald Tramp, na granici Meksika i SAD-a već postoji zid. On pokriva oko 1.000 km granice od 3.200 km između ove dve zemlje, a njegova izgradnja započela je tokom administracije Bil Klintona (1993-2000).

Postoji područje na ovoj granici koje je pokrivena dvo-nacionalim parkom — Parkom prijateljstva (ili Parque de la Amistad, na španskom jeziku) — gde ljudi s obe strane mogu međusobno da komuniciraju, uprkos mnogrobrojnim ograničenjima granične patrole.

Cilj projekta koji je nazvan ‘Zid’ nastoji da pokaže postojanja ove ne samo fizičke barijere — već i psihološke i društvene — i da podigne svest o njegovim posledicama. Projekat je pokrenuo španski fotoreporter Griselda San Martín u period između 2015. i 2016. godine u Parku prijateljstva.

U ekskluzivnom intervjuu za SeobeSveta, Griselda govori o razvoju projekta i pokazuje da je Tramp zapravo uspeo da izgradi neku vrstu zida koji deli američko društvo.

MigracijeSveta (MS): Kako ste počeli da se bavite pitanjem seoba?

Griselda San Martin (GSM): Pohađala sam školu novinarstva (2011-2013) i tamo sam počela da se susrećem sa temama koje su probudile moj interes za pitanja seoba. Pošto sam se fokusirala na pitanja kulturnog identiteta i etničkih manjina, upoznala sam se s posledicama kroz koje prolaze ljudi zbog politike useljavanja tokom prvog istraživačkog putovanja do granične regije Tijuana-San Diego 2013. godine.

MS: Koliko vremena vam je trebalo da pokrenete “Zid”?

GSM: Pošto sam diplomirala na Međunarodnom centru fotografije u New Yorku 2015., vratila sam se na granicu i provela godinu dana radeći na društvenom dokumentarcu, pronalazeći priče o deportaciji, odvajanju, premeštanju i kršenju ljudskih prava. ‘Zid’ je bio jedan od dugoročnih projekata na kojim sam radila od septembra 2015 do oktobra 2016. godine.

MS: Da li ste imali nekog sponzora za izradu projekta?

GSM: Ne. Ovo je samostalni projekt.

MS: Šta mislite o novom predsedniku SAD-a, Donaldu Trampu?

GSM: Nova politička klima u SAD-u je zabrinjavajuća.

Predsednik Donald J. Tramp pokazuje jasne znakove da planira da učini ono što je obećao tokom svoje kampanje. Tokom prve nedelje kao predsednik, potpisao je nekoliko izvršnih naloga koji bi mogli uveliko da utiču na nekoliko manjinskih grupa. Što se tiče pitanja doseljavanja, želi da deportuje milione neprijavljenih doseljenika, da ponovo pregovara o NAFTA-i [sporazumu o slobodnoj trgovini Severne Amerike], da zabrani izbeglice iz određenih zemalja i da napravi zid duž južne granice i da natera Meksiko da ga plati. Neke od tih stvari nisu nove. Obama je deportovao 2,5 miliona useljenika i već postoji zid duž jedne trećine granice između SAD-a i Meksika.

Pitanje je da li će ili ne on taj zid da izgradi ili proširi, ali već je izgradio zid koji je podelio ljude u Americi. Izgleda da mu je stalo samo do onih koji su glasali za njega. Nekako je očigledno da je doseljavanje pogrešno okrivljeno za ekonomske probleme ove zemlje. Neke će manjine osetiti posledice ovakvog razmišljanja.

MS: Na kakve ste poteškoće nailazili tokom rada na ovom projektu?

GSM: Park prijateljstva, koji je deo graničnog zida koji sam fotografisala (gde se porodice sastaju), je otvoren samo subotom i nedeljom nekoliko sati. To znači da sam samo nekoliko sati nedeljno mogla da radim na ovom projektu i mnogo puta sam dolazils ovamo.

Nekad vremenski uslovi nisu bili povoljni. Nekad ljudi nisu hteli da se fotografišu, ali moram reći da su u većini slučajeva to prihvatali.

Na meksičkoj strani zida, park je otvoren, a na američkoj strani nalazi se druga ograda, a područje je pod nadzorom granične patrole. Nije mi bilo dopušteno da koristim mikrofone na američkoj strani, a i vreme za fotografisanje i snimanje bilo je vrlo ograničeno. Morala sam unapred da tražim dozvolu.

MS: Prema Vašem mišljenju, šta nam mogu doneti projekti poput “Zida”?

GSM: Moj cilj je da pokažem kakav uticaj imigracione politike imaju na ljude. Razdvajanje porodica. U ovoj zemlji ima ljudi koji zanemaruju činjenicu da zid već postoji. Želim da im pokažem kako zid izgleda i šta to znači pojedincima na koje se to odnosi.

MS: Da li imate planove za neke druge projekte koji se odnosi na doseljavanje?

GSM: Da, već radim na projektu o latino doseljenicima koji žive u Sjedinjenim Američkim Državama o tome kakvi su njihovi životi sada i kako će na njih uticati nova vlada.

MS: Kada govorimo o doseljavanju, šta to znači za vas?

GSM: Doseljavanje u drugu zemlju je za mene žrtva. Ljudi koji sve ostavljaju u potrazi za boljom budućnošću za sebe i svoju decu.

“Zid”

“Zid” beleži porodice koje se sastaju s obe strane granične ograde Tijuana-San Diego u Parku prijateljstva, u vreme porasta ksenofobičnih političkih napetosti. Park je jedino dvo-nacionalno mesto susreta duž granice od 2000 milja koja deli SAD i Meksiko.

Kada je park osnovan 1971. godine, ograda je bila samo linija od bodljikave žice. Danas dve države deli ogromni metalni zid koji je više puta ojačan. Ide čak do plaže, protežući se 90 metara u Tihi okean. Prostor gde može da se pristupi i dodirne zid na američkoj strani je ograničena na mali prostor, a porodice se naslanjaju na ogradu pokušavajući da uhvate poglede svojih najmilijih kroz čeličnu mrežu koja je tako čvrsto tkana da se jedva mogu dotaknuti prstima. U malom predelu parka, prostor između metalnih rešetki omogućava članovima porodica da se zagrle, ali je granična patrola na američkoj strani uvek na oprezu i posetioci moraju da stanu na određenoj udaljenosti od ograde, a bilo kakav fizički dodir je strogo zabranjen.

Osim toga što služi kao mesto gde se susreću porodice, a i zbog istorijskog značaja i strateškog položaja parka, povremeno se ovde održavaju društvene priredbe (kao što su venčanja, žurke slatke šesnaeste i dvo-naciona okupljanja), a aktivisti se okupljaju da bi pokazali i podigli svest o društvenim pitanjima.

“Zid” ispituje ove granične kontakte u pozadini ksenofobne političke klime, gde su prakse za sprovođenje granica preoblikovale javne prostore kroz zatvaranje i suzbijanje. Velik i “lep” zid koji neki političari obećavaju da će graditi već postoji. Ipak, uprkos ogromnim metalnim ogradama i militarizovanim kontrolnim tačkama, ljubav ne poznaje granice.