Da li vidite sve one jezike gore? Mi prevodimo članke Globalnih Glasova da bi svetski građanski mediji bili dostupni svima.

Azerbejdžan: Pogled spolja

Fotografija sa http://shekiazerbaijan.blogspot.com/

Oni koji žive u određenoj zemlji mnoge stvari ponekad uzimaju zdravo za gotovo. Ali, kada je drugi iz inostranstva otkriju po prvi put, često doživljavajući nove boje i tradicije, rezultat je obično novi pogled.

Na primer, u opsežnom blogu, Meaning Full iznosi detalje o svom doživljaju Azerbejdžana, bivšoj sovjetskoj republici u južnom Kavkazu bogatu naftom, dotiče i mnoge aspekte života, od kulture i identiteta do mišljenja o islamu i polovima. Portugalska blogerka kaže da se s vremena na vreme osećala kao u bajci.

Jednostavno nisam mogla da zamislim da bih se u izvesnoj meri osećala kao Alisa u zemlji čuda na tom putu u potpuno novu zemlju za mene. Zapravo, mnoge stvari jednostavno ne funkcionišu na način na koji sam navikla, ali i dalje je to divna zemlja sa dobrim, srdačnim, gostoljubivim ljudima.

[…]

Nešto što postaje očigledno – bar u unutrašnjosti Azerbejdžanskih sela, […] je obilje, preovlađivanje, koncentracija muškaraca. Muškarci, muškarci, muškarci svuda. Nekoliko žena na ulici, nekoliko žena rade nešto, barem napolju, veoma mali broj njih radi u hotelu[…]

[…]

Izgleda da Azerbejdžan želi žestoko da bude moderna zemlja. Osetila sam to nekoliko puta, u više detalja. Čini se da vlada i zvanične strukture žele da preuzmu tempo i “uhvate voz” spoljnog sveta. Pretpostavlja se da je Azerbejdžan zemlja “umerenog islama”. Jedna od prvih stvari koje sam pitala Rachada, našeg azerbejdžanskog vodiča, bila je kako da se obučem. Kratke pantalone? Mogu li da nosim majice bez rukava? Azerbejdžan je moderna zemlja, odgovorio je!

Ipak, blogerka priznaje da je bila zabrinuta u pogledu bezbednosti pre dolaska, ali kaže da je to nestalo čim se našla na terenu. Mada spoznajući neke od problema tipičnih za patrijarhalne i umereno islamske zemlje, bila je fascinirana živahnim zracima prestonice Baku i njenim stanovnicima.

Prilikom dolaska u glavni grad Azerbejdžana, Baku, nisam imala pojma kako će to izgledati. Bila sam zabrinuta da li ću moći bezbedno da hodam sama gradom. Moje brige su nestale kada se moj kolega Farida ljubazno ponudio kao vodič. Imala sam priliku da uživam u gradskim pešačkim zonama. Toliko žena i dece, porodica koje šetaju, opušteni i jednostavno uživajući u gradu. Toliko igara na vodi i bujnih vrtova, a noću toliko ljudi šeta pokraj dugih dokova mirnog Kaspijskog mora. […] Osetila sam ritam grada koji se kreće i diše zajedno, gde ljudi zaista uživaju u svome gradu.

Međutim, mnogi stranci u zemlji često pokreću pitanje uloge polova. Prenoseći iskustva matrijarhata porodice sa kojom je živela, i strasno je nazivajući ‘mama’, Making Wool from Eggs, blog volontera Korpusa za mir (Peace Corps Volunteer, PCV) u Azerbejdžanu, zapaža očekivanja koje društvo ima od žena.

[…] Nedelju dana pre Dana zahvalnosti odlučila sam da napravim probnu pitu za moju porodicu. […] Kad smo stigli kući, počela sam da pravim testo, a Alise je ljuštila jabuke. Moja mama nas je pažljivo posmatrala i bila je veoma impresionirana mojim sposobnostima da pravim i rastežem testo. U stvari, bila je toliko impresionirana da je rekla: “Možeš da uradiš nešto!” […] Rekla mi je da sam “spremna za brak”. Ovde, kada žena nauči da kuva, spremna je da se uda i kuva za muža. Međutim, moja prijateljica Alise nije spremna za brak. Mojoj mami se ne dopada kako ona ljušti jabuke. […]

Pa ipak, stranci u zemlji su takođe zadivljeni kako osvežavajuće može da izgleda jednostavan život u Azerbejdžanu. Na primer, Dream it, Plan it and Do it!, drugi blog jednog PVCovca, deli svoje mišljenje o načinu života u odnosu na onaj kući u SAD.

Svaki dan, imam vremena da čitam, pišem, radim, kuvam doručak, ručak i večeru. Imam vremena za moje dnevne vežbe i kupovinu u bazaru, a imala sam i vremena da ispečem kolač. Moje radno vreme u banci je od 9.30 do 16.00 časova. Nema rokova, nema pritiska, nema šefa koji bi moj život učinio očajnim i definitivno nema rada vikendom. Što se tiče materijalnih stvari i luksuznog stila života, priznajem, nemam. […]

Ali ono što me čini veoma zdravom i ispunjenom je ovaj jednostavni život. Ujutru pogledam u ogledalo, zbog visoke vlažnosti u ovoj zemlji moje bore su nestale, dnevne vežbe me održavaju snažnom, dobro izbalansirana dijetalna ishrana bez masnoće i holesterola održava me u dobroj formi. Poslednje, ali ne i najmanje važno, okruženje bez stresa pomaže mi da ostanem optimistična. Osećam se mlađa i srećnija svaki dan.

Možda zaista živim u snu. […]

Volonter korpusa za mir bira sušeno voće na lokalnoj tržnici u Azerbejdžanu.

U sličnoj zabelešci, na blogu From the Land of Fire, bivši PCVovac takođe oživljava lepe uspomene na život u Azerbejdžanu tokom više od 3 godine i da je za to vreme preinačio svoje prioritete u životu.

[…] Shvatio sam da mi nedostaje toliko toga o Azerbejdžanu da se osećam isfrustrirano prilagođavajući se na život u SAD. Često se osećam kao da mi ovde nije mesto nakon što sam proveo toliko vremena u inostranstvu.

Nedostaju mi jeftini sveži proizvodi svaki dan. Nedostaje mi zapuštena, stara, smešno brza vožnja javnog prevoza koji bi me odveo u bilo koji deo grada za samo .20 kepika. […] Nedostaje mi posao, mesto na kome se osećam vredno, i na kome osećam da je moj rad važan i da nešto znači. Nedostaje mi šef i kolege na poslu. Nedostaje mi mesto na kome bih išao svaki dan. […] Nedostaje mi osećaj povezanosti sa mojom zajednicom.

[…]

U Americi smo ponekad skloni da mislimo kako je život mnogo bolji ovde nego na drugim mestima. […] Iskreno, osećao sam, i još uvek osećam, da je život u Azerbejdžanu jednostavniji. To mi je dalo priliku da naučim da volim svoj posao, da shvatim šta su moje strasti, i  pružilo mi je šansu da uživam u životu i sve ono u njemu. Osećam malu “nostalgiju” za Azerbejdžanom.

Istina, život u zemlji kao što je Azerbejdžan za stranca može biti privilegovaniji nego za većinu meštana, koji i dalje vode težak život na druge načine, ali oni takođe nude živopisnu sliku života koji se ponekad uzima zdravo za gotovo i koji su mnogi zaboravili tokom bolnog perioda tranzicije.