Ruska antropološkinja Aleksandra Arhipova i njene kolege već 1,5 godinu prikupljaju primere antiratne ulične umetnosti — nalepnice, grafite, letke i složene instalacije. Sada svako može da vidi fotografije 471 dela iz 48 ruskih gradova pedantno klasifikovane, pažljivo prevedene na engleski i jasno objašnjene na jednom mestu.
Pročitajte još: Glavni napor jezika ruske propagande je da ostavi utisak da još uvek nema rata
Internet stranica „No wobble“ prikazuje umetnička dela, kao i priču o simbolima i ezopovskom jeziku koji su se pojavili u Rusiji posle februara 2022. godine i kako je to korišćeno u protestnoj umetnosti. Ime internet stranice je savršen primer za to.
Pročitajte još: Korisnici ruskih društvenih medija sada takođe žele da kažu ne ratu, a da to zapravo ne izgovore
Na internet sajtu se objašnjava: „Na ruskom, ’rat’ (voina) i ’kolebanje’ (vobla) zvuče slično i imaju isti broj slova, što je važno za kodirani jezik.“
Istovremeno, ideja o kolekciji potekla je iz ličnog iskustva. Ubrzo nakon totalne ruske invazije na Ukrajinu, jedan od autora antiratnih nalepnica o kojima se govori na sajtu saznao je da je njegova maloletna ćerka crtala nalepnice „Ne ratu“ i da ih je sa prijateljima lepila u metrou i na ulicama. Ostatak je odlučio da sam podeli i pritom se „tresao i znojio“.
Njegov strah nije bio bez osnova. Ljudi u Rusiji dobijaju novčane ili čak zatvorske kazne i za manje od toga, poput zelene vrpce – simbola mira – u pletenici. Dok mnoge poruke vide samo prolaznici, neki grafiti ili instalacije dospevaju u vesti. Na Dan Rusije, državni praznik, neologizam „Изроссилование“ (Izrossilovaniye) koji kombinuje reči „silovanje“ i „Rusija“ pojavio se u mnogim porukama na internetu. Nešto kasnije njegov autor je uhapšen.
художник Philippenzo задержан на погранконтроле после возвращения в Россию. вменили пока 19.3, арест на 15 суток
его последняя работа в Москве 12 июня: pic.twitter.com/5E9ToUyfCG
— артём лоскутов (@kissmyba) July 29, 2023
Umetnik Filipenco priveden na graničnoj kontroli nakon što se vratio u Rusiju. Dobio je 19.3 [član Ruskog zakonika o upravnim prekršajima „Neposlušnost prema zakonitom naređenju ili zahtevu policajca“], 15 dana zatvora. Njegov poslednji rad u Moskvi bio je 12. juna 2023.
Iako je, prema ovom sajtu, najmanje 653 ljudi uhvaćeno kako lepe nalepnice ili crtaju grafite, za mnoge je ulična umetnost i dalje najsigurniji način da izraze svoja antiratna ili antirežimska osećanja.
Pročitajte još: Ruska umetnica Aleksandra Skočilenko obraća se sudu u Sankt Peterburgu gde joj se sudi zbog antiratnih poruka
Ljudi nastavljaju da ostavljaju nalepnice, crtaju poruke, postavljaju sitne figure, pa čak i prave složene grafite sa dobro poznatim citatima, dok pažljivo prate gde se nalaze u slučaju da ima kamera za video nadzor, policajaca ili budnih „patriota“.
Globalni Glasovi su razgovarali sa Aleksandrom Arhipovom na Telegramu i pitali je da li je ovakva vrsta protesta postojala u prošlosti.
U sovjetsko vreme, naravno, postojala je protestna ulična umetnost. Čuveni Tramvajski protest umetnika i disidenta Julija Ribakova. Ova vrsta protesta je postojala, samo ne u takvim razmerama, i nije bila svojstvena samo Sovjetskom Savezu. Na primer, u [fašističkoj] Italiji, kada su napisali „Viva Verdi!“ na zidovima, to je dešifrovano kao „Živeo Viktor Emanuel II, kralj Italije“. Isto je bilo u sovjetsko vreme, umesto sovjetske vlasti [sovetskaya vlast] govorilo se „Sofija Vlas“. Mehanizam je isti. Sada se koristi potpuno ista stvar: umesto Predsedničke administracije [Administratsiya Presidenta] ljudi kažu Ana Pavlovna. To uvek nastaje kada postoji neka vrsta pritiska. Kada se ljudima oduzme javni glas, oni počinju da traže neku vrstu izlaza.
Prema rečima Arhipove, takve maske i šifre „u Kini cvetaju“. Dovoljno je podsetiti se priče sa zabranom Vinija Pua. Tako nešto postoji i u Belorusiji. Osim što, da bi se to pokazalo, neko treba da sve to sakupi.
Ona nastavlja: „Natpis, nalepnica, instalacija je pre svega forma izjave; dakle, ima dve forme. Prva je da se stvori nešto u javnom prostoru. A druga, sledeće: da se to širi u digitalnom prostoru. Zato je evolucija ovih formi tako čudna. Najzanimljiviji, najupečatljiviji natpisi, oni najpametniji koji privlače pažnju biraju se kako bi ih ljudi slikali.“
„Naravno, jedan broj pobunjenika širi ovakve natpise. Postoje protestni Telegram kanali, poput Protesta Peterburga, kanala [novinara Romana] Supera. Međutim, postoji problem sa izvorom jer ljudi vrlo često nešto fotografišu a ispostavi se da je to iz 2019. godine. Ili, na Superovom kanalu, nekoliko puta se pojavio jedan grafit sa pogrešnim datumima. Zato sam uvek tražila da pošaljem ono što su ljudi videli svojim očima, ili ono što su njihovi prijatelji ili porodica zaista primetili u svom gradu,“ rekla je Arhipova.
„Imam mnogo fotografija iz Sankt Peterburga, gde je protestna aktivnost prosto pomahnitala. Kada je izložba objavljena, dosta ljudi mi je pisalo da pitaju zašto nisam pomenula njihov grad kao i da mi pošalju još čitavu gomilu najnovijih grafita samo od ovog meseca“, rekla je ona za Globalne Glasove.
„Važno mi je da proširim geografiju, da pišem ne samo o Moskvi i Sankt Peterburgu, već i o tome šta se dešava u, recimo, Smolensku, jer odgovornost za grafite u Smolensku može biti veća nego u Moskvi pošto bilo kakva protestna aktivnost u Smolensku privlači više pažnje“, zaključila je Arhipova.
Aleksandra Arhipova ne zna da li će kolekcija na sajtu biti dopunjena, ali čuva sve što joj se pošalje. Ona veruje da uličnu umetnost svakako treba proučavati, ali za sada je to veoma potcenjen fenomen, posebno u Rusiji.
„Ljudi se trude da obrate pažnju na radove profesionalnih umetnika koji imaju složene performanse. I takvi radovi su zastupljeni i na ovoj izložbi, ali sam se takođe trudila da prikupim i pokažem stvari koje običan Džon Smit radi noću. Ili školarac. Oni ljudi koji nisu profesionalni umetnici, kojima generalno ovakav vid izražavanja nije ni u kom smislu urođen. Čini mi se da je to na neki način mnogo važnije, jer će se istoričari umetnosti baviti profesionalcima. A ko će se baviti onim što radi Džon Smit noću?“
Prema rečima Arhipove, mnogi ljudi su našli utehu u takvom tihom protestu, ali je to postao i način da se pronađu saveznici, što je takođe veoma važno.
Evo jedne osobe koja ide u 3 sata ujutru u Jekaterinburg da zalepi nalepnice „Ne ratu“ i, prišuljavši se stubu, tamo nađe nalepnicu „Ne ratu“ neke druge osobe. I onda oseti ogromnu radost, jer shvata da ima saveznika. Propaganda čini ljude usamljenim. Ona nastoji da pokaže da je svaka osoba koja misli drugačije u značajnoj manjini. Zbog toga se vodi tako velika borba za mogućnost da se govori u javnom prostoru. Kako reče neko od mojih sagovornika, evo Džona Smita koji izlazi iz kuće po hleb. Ulazi u lift i ugleda znak na kome piše „Ne ratu“. Ide na ulaz i vidi nalepnicu „Dole Putin“. Odlazi do autobuske stanice, i tamo isto ima nečeg antiratnog. Kupuje veknu hleba i na njoj je nalepnica „Zapamti Buču“. Sve to služi da izjava bude snažna, da se pokaže da ima mnogo ljudi oko vas koji su protiv rata.