Autor slike DALL-E

Ovu priču su napisale Irene Mairemi Pita Vaka i Izabel Koljasos Gotret za Muy Waso (Bolivija). Ponovo je objavljuju Globalni Glasovi u okviru medijskog ugovora.

Kulturno prisvajanje je osetljiva tema, podložna beskrajnim pogrešnim tumačenjima, jer dotiče srž onoga što jesmo: mešavina kultura koje je teško razotkriti. Dovođenje u pitanje „kulturnog“ u Boliviji izaziva otpor, zbog svoje snažne intimne i identitetske komponente i, pre svega, zato što ne poznajemo istorije kultura koje nas okružuju.

Istorija političke i ekonomske borbe ogleda se na karti kulturnih nejednakosti naše teritorije. Razmišljanje o kulturnom prisvajanju otkriva neravnoteže moći između kultura, između materijalnih svetova i nematerijalnih subjektiviteta koji grade naše identitete. Stoga ono otkriva aspekte sa kojima je teško suočiti se: naš rasizam, naš klasizam, naše predrasude. Naročito u zemlji poput naše, sa mnogobrojnim nacijama, beskonačnim slojevima razmene i istorijskih borbi.

Globalno, nalazimo isti fenomen da sve kulture ne uživaju isto priznanje. „Gringo“ blokbaster biće poznat širom sveta, dok prepoznatljive pesme Ajorea nestaju. Svaki Bolivijac će znati ko su Osvetnici, ali neće znati da je starosedelački narod Ajoreo podeljen u sedam klanova, od kojih svaki ima svoje životinje, predmete, prirodne fenomene i obrasce.

I niko ne dovodi u pitanje ovu nejednakost, jer ona odražava poredak sveta. Moć hegemonističkih kultura nad manjinskim. Ali šta se dešava kada pripadnici hegemonističkih kultura kopiraju i prisvajaju elemente manjinskih kultura?

U našem današnjem globalizovanom ekonomskom modelu, vođenom zakonima kapitalističkog sistema koji sve komercijalizuje, kulture se takođe prodaju, ali ne po istoj ceni — jer neke kulture imaju pristup tržištu, a druge nemaju. Ovo uzrokuje situacije nepravilnog kulturnog prisvajanja, u kojima pripadnici hegemonističke kulture koriste elemente drugih kultura u svoju korist i uklanjaju njihovo značenje.

Namerno ili ne, to čini pripadnike kultura nevidljivim, jer oni nestaju iza promotivnih kampanja „izbeljivanja“ i „hegemonizacije“ kopiranih kulturnih objekata i praksi.

Da bi se suprotstavili ovom fenomenu kulturnog prisvajanja, aktivisti i lideri ga osuđuju i čine vidljivim čuvare kulture da bi promovisali socijalnu pravdu. Primer ovog oporavka je razvoj fer trgovine rukotvorinama kako bi se garantovala poštena cena i naknada zanatlijama.

Muzeji sve više vraćaju predmete zajednicama iz kojih su potekli, pokazujući ogroman potencijal koji predmeti imaju kao nosioci sećanja, povezanosti i pravde. Postoje i kampanje za osudu modnih dizajnera koji uzimaju dizajn i tehnike od starosedelačkih grupa kako bi lansirali nove kolekcije po visokim cenama.

Problematična diskusija

Međutim, ove žalbe podstiču ideale koji nastoje da zaštite kulture na osnovu njihove autentičnosti, porekla ili vlasništva. Ovi koncepti deluju problematično kada pokušavaju da kategorišu kulture. Neke od mogućih posledica ovog narativa su nove diferencijacije i klasifikacije među grupama ljudi sa ciljem isključivanja kroz sociokulturnu kontrolu.

Čini se da ova pozicija jača reakcionarne i konzervativne predloge koji pojačavaju drugost između ljudskih bića. Kao da, nastojeći da zaštitimo kulturne izraze, dolazimo do reprezentacije sveta gde su kulture nepokretne, krute i nefleksibilne.

Mi ne shvatamo kulturu tako. Naprotiv, smatramo da, ukoliko je kulturni izraz toliko sveden na svoja pravila i norme da ga spoljni uticaj dovodi u pitanje, to je zato što je izgubio svoju dušu. Ali veoma je teško dovesti u pitanje diskurse kulturne reafirmacije koji se zasnivaju na idejama fiksnih i zatvorenih kultura. Svesne smo da ih prihvataju istorijski diskriminisani pojedinci i populacije, čije su kulture i dalje marginalizovane. Revalorizacija koja dolazi iz samoopredeljenja je moćna. To je borba otpora, koja odgovara trenutnoj potrebi.

Međutim, u globalnom kontekstu kulturnog kapitalizma i ekspanzije kreativnosti kao industrije ili pojedinačne kompanije, teško nam je da zamislimo kako bi takva odbrambena i isključiva vizija kulture mogla omogućiti naslednicima ovih kultura da se razvijaju i napreduju.

Kulture su stvar transformacije

Kulture se stalno menjaju i u tom procesu pojedini kulturni elementi odumiru. To je teško prihvatiti, posebno kada je reč o kulturnim izrazima koji odražavaju smisao života, mesto koje u svetu zauzimaju ljudi koji pripadaju tim grupama, po jedinstvenom i drugačijem načinu postojanja, osećanja i delovanja.

Međutim, promena je prirodna i smatramo da se ono što umre može ponovo roditi u drugom obliku. Problem nastaje kada kulture umiru, ne da bi se ponovo rodile, već da bi stvorile monokulturu koja uništava sve. Monokultura koja dolazi umotana u plastiku, koja truje ono što dotakne i čija je jedina vrednost potrošnja, želeti više, imati više, kopirati živote vlasnika svega, onih koji imaju koristi od potrošnje. Za nas je ovo prava pretnja, srž problema.

Nepravilno prisvajanje kulture je još jedan element destruktivne hegemonije koja uklanja naš sadržaj, ograničavajući našu viziju sveta.

Kao autorke ovog teksta, zapitale smo se kako i po kom principu možemo (ili ne) da praktikujemo ono što volimo. Da proširimo naša iskustva bez prisvajanja prakse drugih ljudi. Vežbamo jogu, plešemo foro, oblačimo uipil ili nosimo minđuše ukrašene aguajom. Naravno, u principu, sa tačke gledišta činjenja, ne smatramo da povređujemo bilo koga.

Da li preuzimamo odgovornost?

Ali da li preuzimamo odgovornost? O suptilnostima, nepravdi i glasovima koji se utišaju u trenutku u kome se vrednuju praksa i predmet, ali ne i njihovi kreatori. To ne znamo, i zato ovo pišemo. Preispitujemo se da bismo došle do etičke i ekspanzivne individualne prakse koja povezuje umesto da seče niti razumevanja.

Preuzećemo odgovornost, učeći iz konteksta, pošto kulturne prakse imaju istoriju. Vrednovanjem kreacija kroz fer plaćanje njihovim kreatorima. Stvaranjem prostora u kojima su kreatori ili posrednici kulturnih praksi ti koji stupaju na scenu kao stručnjaci, priznavanjem svog njihovog rada, zahteva i izazova.

Svesne smo da je utvrđivanje porekla namere nemoguće jer ista radnja, izvedena iz različitih namera, potpuno menja smisao stvari. Stoga, osuđujemo kulturno prisvajanje zbog namere uzurpacije, karikature ili ekonomske dominacije.

Ono što branimo je njegov drugi aspekt. Ekspanzivna kultura koja namerava da, sa radoznalošću i poštovanjem, poveže ljude i zajednice jedne sa drugima, sa teritorijom i sa transcendentalnim. I sam prenos kulturnih izraza zavisi od ovih veza i učenja, koji, na žalost, mogu biti ukradeni i dekontekstualizovani kroz ovu raspravu.

Zbog toga smatramo da je neophodno da se ljudi postave u centar ove debate.

Vraćanje ljudima

Čini se očiglednim reći da kulturne prakse i predmeti zavise od svojih stvaralaca. Ali kapitalističke kompanije samo poništavaju ljude da bi postavile potrošne objekte-simbole. Baš kao što su muzeji, od 19. veka, stvarali ekspertizu u konzervaciji i istraživanju kulturnih predmeta, ignorišući nerazdvojnu i moćnu vezu koju predmet ima sa svojim tvorcem.

Izazov nije „zaštititi“ manjinske kulture od onoga što ih okružuje. Znanje se ne može zatvoriti u muzej kako bi se sprečilo da se ono razbije. One su žive i deo su tela ljudi koji ih čuvaju. Izazov je mnogo složeniji i leži u mogućnosti da slobodno i svesno biramo gde ćemo usmeravati naše kulture. U neravnopravnom svetu u kome je sloboda sinonim za kupovnu moć, ovaj cilj, zasnovan na postojanju, osećanju i činjenju, je prava revolucija.