Ujedinjene Nacije će šestog februara pozvati svet da im se pridruži u zajedničkoj borbi za smanjenje praktikovanja običaja sakaćenja ženskih genitalija (female genital mutilation – FGM). FGM je ritual uklanjanja jednog dela ili celog vanjskog područja ženskih genitalija. Procenjuje se da se taj zahvat sprovodi nad dve stotine miliona žena i devojčica u trideset država sveta, od kojih je većina u Africi.
Praksa je ukorenjena u postojećoj nejednakosti polova kako bi se kontrolisala ženska seksualnost. Iniciraju je i obavljaju starije žene, dok je uzrok tome strah od socijalnog isključenja njihovih kćerki ukoliko se nad njima ne obavi ritualno sakaćenje.
Širom afričkog kontinenta su preduzete brojne akcije kako bi se obuzdao običaj štetan za žene, njihova prava i psihičko zdravlje. Neke od ovih napora preduzimaju žene koje su ili prošle kroz proceduru FGM-a ili su je pak pokrenule.
Aja Babung Sidibeh se na svom rodnom ostrvu Janjanbureh u Gambiji bavila sakaćenjem ženskih genitalija. Danas ona aktivno deluje protiv takve prakse. U aprilu 2014. godine dala je izjavu za novine ”Standard” :
Da sam znala pre ono što znam sada nikad ne bih obrezala nijednu ženu. Mnogim ženama i kćerima smo prouzrokovali dosta patnje. Zato sam i rekla da do obrezivanja žena ne bi nikad ni došlo da su moji preci znali ono što ja sada znam. Neznanje je glavni problem.
FGM je snažno ukorenjen u određenim običajima i tradicijama koji postoje u Africi, ali je prisutan i u drugim delovima sveta poput Srednjeg Istoka i Azije. U Maliju i Senegalu ovaj čin obično sprovode žene kovača, a negde drugde to čine babice.
Dok je rasprostranjenost FGM-a u proteklih 30 godina u opadanju, ne može se reći da je do napretka došlo u svim državama. Uzmimo Republiku Gvineju kao primer. Prema izveštaju UN-a iz 2016. godine, došlo je do širenja prakse sakaćenja: iako je zakonski zabranjena, u Gvineji je 97% žena i devojaka u dobi između 15 i 49 godina podvrgnuto toj proceduri. Sakaćenje je u velikom opsegu prisutno u sve četiri prirodne regije države i u svim etničkim grupama, religijskim i socio-profesionalnim krugovima. Dok se praksa na međunarodnom nivou smanjuje, demografska istraživanja i zdravstveni upitnici iz 2012. godine pokazuju da je od 2002. godine u Gvineji došlo do neznatnog porasta ove procedure što je svrstava na drugo mesto u svetu po rasprostranjenosti, odmah iza Somalije.
Ujedinjene Nacije osuđuju ovu praksu od sedamdesetih godina prošlog vieka. Oko 15 država je usvojilo zakonske okvire, održan je niz konferencija i napisan niz izveštaja, ali je veće promene teško postići. Na primer, Gvineja je šezdesetih godina donela zakon kojim se obrezivači doživotno osuđuju na težak rad. Ako žena umre u roku od 40 dana od izvršavanja zahvata, izvršilac dela bi se kažnjavao smrću. Međutim, ti zakoni nisu zapravo stupili na snagu.
Somaliland
U Somalilendu slučaj Edne Adan Ismail ilustruje štetan uticaj ove tradicije i potrebu da se ulože napori kako bi se zaustavila. Rođena u buržoaskoj doktorskoj porodici, Edna je bila obrezana sa 8 godina. Prema njenim rođacima, svrha operacije je bila smanjenje njene seksualne želje kada naraste kako bi se smanjila verovatnoća pojave promiskuitetnosti i na taj način osigurala vrednost žene za udaju.
Edna se priseća da ju je na obrezivanje naterala majka, uprkos snažnom protivljenju Edninog oca koji je tog dana bio odsutan. Kada je shvatio šta se desilo, počeo je plakati jer nije uspeo da zaštiti svoju kćerku.
Od tog doba je Edna postala vatreni aktivist u borbu protiv genitalnog sakaćenja ženske populacije. Uprkos nepravednim prednostima u korist muškaraca, Edna je pohađala Britanski univerzitet i postala prva medicinska sestra i babica u svojoj državi, a kasnije i prva dama Somalilenda. Ispod se nalazi video u kojem ona objašnjava svoju strategiju u borbi protiv ove prakse (engl., govori da je najvažnije obrazovanje i informisanost, prim.prev.):
Uz podršku brojnih donatora Edna je uspela da izgradi porodilište nazvano po njoj (Porodilište ”Edna Adan”). 97% žena primljenih u ovu bolnicu pretrpile su još jedan oblik svirepog sakaćenja: klitorektomiju. Klitorektomija podrazumeva šivanje velikih i malih usana vulve, pri čemu se ostavlja samo uzak prolaz kako bi urin i menstrualna krv mogli proticati. Obično se obavlja na pre-pubertetlijama kako bi se sprečili seksualni odnosi.
Posledice za seksualno zdravlje ovih žena su zločin protiv humanosti tokom menstruacije, seksualnog odnosa i rođenja deteta. Ovaj čin često uzrokuje krvarenje što dovodi do smrti žene ili do brojnih komplikacija nastalih zbog cepanja vaginalnog tkiva tokom porođaja.
Senegal i Etiopija
Nevladina organizacija Tostan je uspela da obuzda genitalno sakaćenje u Senegalu pomoću edukacije seljaka – žena i muškaraca. Edukacija pokušava da se uklopi u postojeće običaje i verovanja. Članovi organizacije i starešine sela su diskutovali o zdravstvenim rizicima FGM-a na prijateljski način i već je 1997. godine 35 žena iz sela Malikunda Bambara prvi put objavilo da njihove kćerke neće biti podvrgnute tom procesu. Rad Tostan-a je kroz obrazovanje zajednice, uvođenje mikro-kredita, upravljanja selom i vršnjačkim obrazovanjem imao posredujući efekat na sprečavanje katastrofalnih posledica sakaćenja ženskih genitalija.
Ova edukativna kampanja je zasigurno dugoročan projekat, s obzirom da je okarakterisana kao antiafrička i da je kritikovana od strane obližnjih zajednica odmah nakon implementiranja. Međutim, već od samog početka kampanje, više od 2600 sela je objavilo da neće više praktikovati FGM. Vlada Senegala je prepoznala Tostanovu strategiju i usvojila je kao nacionalni model. Strategija se od tada raširila regionom Zapadne Afrike i u društvenim organizacijama u Gani.
Etiopska nevladina organizacija KMG Ethiopia je takođe uspela u smanjenju prakse u Etiopiji, pokazavši da je pristup sa najviše efekta osnaživanje žena u zajednici, smešten visoko iznad donošenja zakona i implementacije međunarodnih rezolucija.