Gustavo Dudamel. Slika preuzeta sa Wikimedia Commons, na javnom domenu.

Da li umetnost zaista može da bude razdvojena od politike? Mnogi iz venecuelanskih društvenih medija tvrde da se ta dva elementa ne mogu podeliti. Politički sukob u Venezueli se širi na svet umetnosti i njenih predstavnika. Vizija o dužnostima umetnika se uvukla u rasprave o tome šta je demokratsko, moralno i građansko, dok se dešavaju podele koje karakterišu savremenu Venezuelu. U jednoj od takvih rasprava, svetski poznat dirigent Gustavo Dudamel je primio dosta kritika od strane onih koji se protive Čavizmu.

U Venecueli i izvan nje, Dudamel je stekao ugled i poštovanje, zbog socijalnog projekta koji nosi naziv El Sistema (Sistem). Ovaj projekt, koji je inspirisao nekoliko istih u velikom broju zemalja, se trudi da pruži mladim ljudima i siromašnoj deci mogućnost za razvoj koju omogućavaju studije muzike.

Međutim, podrška koju su glavni predstavnici El Sistema i njihovi orkestri dobili od vlade Čaveza i Nilolasa Madure su od njega napravili metu za oštre napade od strane javnih i drugih umetnika. Evo kako je reagovala pijanistkinja Gabriela Montero, koja je i sama postigla međunarodni uspeh; dala je nekoliko izjava, bila je uključena u koncerte i komponovala je nekoliko komada u kojima se ističe kršenje ljudskih prava u Venezueli, kao i ekonomska i socijalna kriza koja se pogoršala u poslednjih nekoliko godina.

Ovaj spor nije od juče, ali se ponovo pojavio na društvenim medijima u poslednjih nekoliko dana. Gabriela Montero je već napisala otvoreno pismo u kojem osuđuje Dudamelove veze s vladom Nikolas Madura 2014. godine. Međutim, zbog novogodišnjeg koncerta u Beču, na venecuelanskim društvenim medijima su, u poslednjih nekoliko dana, postavljeni postovi u kojima se snažno osuđuje “apolitičan” stav na kojem Dudamel insistira kada ga pitaju o situaciji u njegovoj zemlji. Toto Aguereve je ovako odgovorio na to u lokalnim novinama, “El Impulso” (Impuls):

Nadie puede realmente levantar una batuta de esperanza cuando su música es escuchada en cadena nacional y creer que eso es libertad. Nadie que produzca una nota tan espectacular puede pretender que su silencio sea opacado. ‘No confundan mi falta de postura política con falta de compasión o ideales’, dice al final de su texto. No creo que sea falta de compasión o ideales. Con toda sinceridad, yo creo que más bien es falta de bolas.

Niko stvarno ne može da podigne zastavu nade kada se sluša njegova muzika na nacionalnoj televiziji, i da poveruje da se tu radi o slobodi. Niko ko postiže tako izuzetan rezultat ne može da očekuje da njegova tišina ne bude primećena. ‘Nemojte da pobrkate moj nedostatak političkog stava s nedostatkom suosećanja ili ideala’, kaže on na kraju svog teksta. Ja mislim da se tu ne radi o nedostatku saosećanja ili ideala. Da budemo iskreni, mislim da je ovde verovatno u pitanju nedostatak hrabrosti.

Isto tako, sledeće izjave su dodate na društvene medije:

Mientras @GustavoDudamel prefiera no hablar de Venezuela, yo optaré por no oír a Dudamel. A este joven la fama lo está llevando al infierno. pic.twitter.com/eGCEkSxdho

— Pedro Mario Burelli (@pburelli) 4 januar, 2017

Na slici: Dete kaže, ‘Nema lekova, nema hrane.’ Dudamel kaže, ‘Od ove muzike ne mogu da čujem ništa.’ Na tvitu piše: Gustavo Dudamel ne voli da priča o Venezueli, biram da ne slušam Dudamela. Slava vodi ovog mladića u prokletstvo.

Cientos de presos por opinar y Dudamel dice que no tiene opinión sobre quienes están presos por opinión

— Roman Duque (@romanjoseduque) 5 januar, 2017

Postoji stotine zatvorenika zbog izražavanja mišljenja, a Dudamel kaže da on nema mišljenje o onima koji su zatvoreni zato što poseduju svoje mišljenje.

Prava, a ne obveze

Razna mišljenja su podeljena u pokušaju da se analiziraju kritike i ova situacija. Na Internet stranici Prodavinci, Fernando Mires je krenuo na putovanje kroz druge situacije iz prošlosti u kojima su intelektualci i umetnici zauzeli stav u situacijama političke podele, i naglasio šta se nalazilo u pozadini većine rasprava i kritika upućenih Dudamelu:

Adonde vaya Dudamel será visto como embajador artístico, no de un gobierno, sino de una nación. Gracias a Dudamel muchos amantes de la música se han enterado de que Venezuela no solo produce petróleo, reinas de belleza y militares corruptos. Quieran o no, los venezolanos, no solo los chavistas, tienen una deuda con Gustavo Dudamel.

Gde god da Dudamel ode, njega će videti kao umetničkog ambasadora, ne vlade, nego naroda. Zahvaljujući Dudamelu, mnogi ljubitelji muzike su doznali da Venecuela ne proizvoditi samo naftu, kraljice lepote i korumpirane službenike. Hteli oni to ili ne, stanovnici Venecuele, i ne samo oni koji podržavaju Čaveza, duguju dosta Gustavu Dudamelu.

U nastavku kaže:

[…] Hay también grandes músicos que como ciudadanos toman opciones políticas y en algunas ocasiones ponen sus talentos al servicio de una causa […] Es su derecho, pero no es su obligación. Del mismo modo, la venezolana Gabriela Montero, pianista de reconocimiento internacional, ha llegado a componer piezas musicales a favor de una Venezuela democrática. […] Y mientras alguien cumpla con las leyes y normas de un derecho universal que garantiza tanto la libertad de opinión como la libertad de no opinar, ni Montero ni Dudamel pueden ser objetados.

El autor de estas líneas comparte la opción política de Montero y a la vez acepta la opción de Dudamel. Pues compartir y aceptar son cosas diferentes. No hay ley moral o jurídica que obligue a los artistas a tomar o a no tomar decisiones políticas. Gracias a Dios. De ahí mi absoluta incomprensión frente a esos sectores afiebrados de la opinión pública venezolana que, al enjuiciar a Dudamel, se dejan regir por el lema totalitario: ‘O estás a favor o en contra de nosotros.’ En nombre de su oposición al chavismo esos sectores han hecho suya la lógica del chavismo.

[…] Postoje i veliki muzičari koji kao građani zauzimaju političke stavove, i u nekim slučajevima pružaju svoje talente za podržavanje određenih ideja […] To je njihovo pravo, ali ne i njihova obaveza. Na isti način, stanovnik Venecuele Gabriela Montero, međunarodno priznati pijanista, je komponovao muzička dela u korist demokratske Venezuele . […] I dok se neko pridržava zakona i propisa univerzalnog prava koje garantuje slobodu izražavanja mišljenja baš kao i slobodu ne izražavanja mišljenja, ni Montero ni Dudamel se ne mogu osporiti

Autor ovog teksta deli politički stav Monteroa i istovremeno prihvata Dudamelov stav, zato što su deljenje i prihvatanje dve različite stvari. Ne postoji nikakav moralni ili određeni zakon koji prisiljava umetnika da napravi ili ne napravi političke odluke. Zahvali Gospodu. Tako moj apsolutni nedostatak razumevanja nasuprot tim grozničavim sektorima venecuelanskog javnog mnjenja koje, tako što sudi Dudamelu, dopušta da njima vlada totalitarni moto: ‘Ili si sa nama ili si protiv nas.’ U ime njihovog protviljenja Čavizmu, ovi sektori su se izjednačili sa logikom Čavizma.