Slika logotipa sa a početne stranice Povici – Muzika sa krovova. Koristi se koristi uz dozvolu.

Muzika je jedan od retkih medija koji često mogu da prevaziđu tabu, jezičke razlike i društvenu stratifikaciju.

Globalni glasovi su intervjuisali Haldora Kristínarsona, osnivača projekta aktivizma i muzičkog novinarstva Povici – muzika sa krovova! o njegovom radu, ulozi muzike u stvaranju značajnih promena i započinjanju razgovora.

Kroz Povike, Halador rutinski pokriva pitanja kao što su očuvanje domaće muzike, seksizam u muzičkoj industriji i građanska neposlušnost kroz pesmu.

Ovaj intervju je uređen radi dužine i jasnoće. Kompletan intervju pronađite u nastavku.

Slika Haldora Kristínarsona. Koristi se uz dozvolu.

Globalni glasovi (GG): Molim Vas da mi da objasnite šta su Povici?

Haldor Kristínarson (HK): Povici – muzika sa krovova! je projekat aktivizma i muzičkog novinarstva. Nalazim umetnike iz celog sveta, često nedovoljno zastupljene, i koristim platformu Povici da rasvetlim njihovu umetnost i aktivizam. Zajedničko ovim umetnicima je to što svesno koriste svoj glas i svoj talenat kako bi stvorili pozitivnu promenu. Svojom muzikom podižu svest o različitim temama, a moja uloga u tom svetu aktivizma je pružanje platforme i pomaganje njihovoj poruci da putuje dalje. Često su im teme o kojima pevaju veoma bliske.

Mnogo je autohtonih umetnika, umetnica, onih koji su se suočili sa rasnom diskriminacijom — lista se nastavlja. Postoje samo dve vrste stvorenja na ovom svetu koja ne stvaraju same pesme kako bi obavestile svet o nepravdi sa kojom se suočavaju, a to su životinje i majka priroda. Kako životinje i priroda ne govore ljudskim jezikom, na sreću, neki od ovih umetnika preuzimaju na sebe da ih brane od nepravde sa kojom se suočavaju rečima koje ljudi razumeju. 

GG: Šta vas je inspirisalo da kreirate muzički blog usredsređen na aktivizam?  

HK: Oduvek sam bio zainteresovan da pomognem onima bez glasa, najčešće životinjama. Takođe sam postao svestan nekih borbi koje ljudi moraju da vode kada sam, u mladosti, počeo da pomažem osobama sa invaliditetom. Ali tek kad sam se potpuno posvetio projektu očuvanja prirode, zaista sam počeo da shvatam spektar i dubinu diskriminacije. Nakon toga, dok sam radio sa tražiocima azila, izbeglicama i spasavanjem životinja, počeo sam da shvatam još jedan nivo diskriminacije žena, što mi je takođe pomoglo da preispitam kako vidim svet i šta želim da radim u njemu. S druge strane, bila je moja ljubav i potreba za pevanjem i muzikom.

Prvobitno sam audio inženjer i od malih nogu pišem pesme da bih se snašao (mada ironično, tu muziku uglavnom delim samo sa psima). Dakle, kada sam morao da odlučim temu za magistarski rad iz novinarstva i masovnih komunikacija, pomislio sam da pomešam svoje strasti, a ono što je iz toga proizašlo su bili Povici.

Slika Haldor Kristínarsona. Koristi se uz dozvolu.

GG: U zavisnosti od konteksta, ovaj oblik aktivizma može biti prilično opasan za neke umetnike. Po Vašem iskustvu, šta mislite da ih održava?

HK: Mislim da kada ste pronašli strast za aktivizmom, izuzetno je teško obuzdati se od delovanja. Ako neko pati ispred mene, ne mogu se pretvarati da je sve u redu, i želim da drugi to znaju kako bi mogli da izaberu da pomognu. A neki veoma hrabri muzičari i drugi umetnici spremni su da urade sve što je potrebno da pomognu u stvaranju promena, bez obzira na posledice. 

Takođe, kada sam intervjuisao umetnike koji žive na mestima koja su negostoljubiva za kreativne ljude ili za ljude koji otvoreno govore protiv nadležnih, ono što sam otkrio je da oni ne vide drugi način. 

Njihova umetnička forma je deo njihovog bića — čini im se neprirodnim da koriste svoj glas na drugi način. Kreativni ljudi su, po mom iskustvu, češće nego ne, duboko povezani sa mestom u svima nama gde živi empatija. Njihova ljubav prema porodici, prijateljima, bližnjima, životinjama i prirodi je toliko jaka da ih nikada ne odvraća od iznošenja mišljenja, čak i ako to znači da dovode svoje živote u opasnost.

Kao što mi je indijski reper Madara rekao kada sam ga pitao o reakcijama i pretnjama smrću koje je dobio za svoju umetnost: : „Svi umiru, ali ne žive svi”.

GG: Zašto je muzika efikasan oblik protesta? 

Muzika je moćan, ali miran način da se prenese poruka slušaocu. To je snažan, ali neinvazivan način komunikacije sa svetom. Muzičari stvaraju nešto lepo i onda ostavljaju slušaocu da od toga uzme nešto, kada i kako ume. Bez direktnog sukoba, niko ne mora da se brani.

Moja partnerka, Lilian, jednom mi je rekla da ima smisla protestovati kroz pesmu. Rekla je, „Nisu svi voljni da slušaju govor na žurci jer žurke treba da budu zabavne, ali svi su spremni da čuju pesmu. To je razgovor pod maskom, sukob u nama samima u tišini. Takođe, ne postoji ništa kao da otpevate pesmu u potpunosti i osetite vibracije svojih glasova u svom telu, dajući svojim emocijama nade ili očaja fizički oblik kroz tu vezu sa drugima”.

GG: Da li postoje neki muzičari ili pesme koje su vas lično posebno inspirisale? 

HK: Kad god razgovaram sa umetnicima koji mi govore o načinu na koji su ugnjetavani, hapšeni, zatvarani ili fizički i emocionalno zlostavljani, sve zbog njihove umetnosti, a onda mi pričaju o svojim predstojećim projektima, izgleda da kao da nijedan od tih napada ih neće odvratiti od stvaranja umetnosti – to me inspiriše. Isto je i sa drugim tipovima aktivista. Upoznao sam mnogo ljudi širom sveta koji spasavaju životinje. Ono što im je svima zajedničko je da biste morali da ih bukvalno zarobite u mračnoj ćeliji ili da im oduzmete život da bi prestali sa svojim spasilačkim radom. Oni me inspirišu. 

Iz svih intervjua koje sam napravio ili kroz rad na muzičkom novinarstvu za projekat Povici, postoje neke pesme koje su me dirnule više od drugih. Napravio sam malu plejlistu [podeljenu ispod] sa nekim od tih pesama. Alternativno, pravim godišnje liste pesama protestne muzike za Povike. 

Da li želite da još nešto dodate o Povicima ili svom radu?

Sve, svuda, ili stvaramo ili uništavamo svi zajedno. Granice su politički koncept koji su napravili neki ljudi i on se stalno menja. To zapravo ne znači ništa. Životinje tuguju, imaju jezike i vole da su žive. Planeta će nas nadživeti. Nema čega da se plašite osim samog straha. Psi lutalice nisu opasni, a nisu ni ljudi koji se drugačije oblače ili veruju u boga koji nije isti kao vaš. Svaka žena treba da ima potpunu autonomiju nad svojim telom. Živeo sam u 10 zemalja i putovao u još mnogo, i gde god sam otišao, primetio sam da smo svi u suštini isti. Postoje male razlike u muzici, hrani i bojama. I to samo čini sve neverovatnijim.

Ovaj moj samostalni projekat je veliki i dugotrajan. Volim to i verujem u to. Ako i vi vidite vrednost u projektu Povici, pozdravljam sve ruke na palubi, bilo da se radi o pisanju članaka, recenzija ili mišljenja ili u obliku male mesečne podrške. Na taj način, projekat može da ostane na površini, a ja mogu da nastavim da rasvetljavam glasove kreativnih ljudi širom sveta. Posetite Patreon stranicu projekta ako želite da ga podržite!

Na kraju, mogao bih da citiram mnoge umetnike i njihove tekstove, ali ću izabrati reči jednog od mojih omiljenih bendova, Fero Lux. 

Kakva sramota

Kada sve što treba da prođeš

Je samo malo vere

I da ne otvaraš oči

Ako ne drhtiš

Odustao si

Prihvataš stvari kakve jesu

Ruka koju su svi dobili

Svi se davimo zajedno

Ili nikako