Studenti iz cele Indije protestuju zbog curenja testova za prijemni ispit za medicinu (NEET UG) 2026. godine, ispred opservatorije Džantar Mantar u Nju Delhiju, 20. jula 2026, uoči marša ka parlamentu. Fotografija: Sumita Roј Duta putem Wikimedia Commons (CC BY-SA 4.0).

Autor: Sahasranšu Daš (Sahasranshu Dash)

Ovaj članak je deo serijala Globalniх glasovа za septembar 2026. godine pod nazivom „Protest u demokratiji”. Ovim serijalom želimo da istražimo različite oblike protesta, taktike koje države koriste da ih delegitimišu i uguše, kao i složen odnos između protesta i demokratije. Ovo izveštavanje možete podržati donacijom ovde.

Više od tri meseca, „Narodna partija bubašvaba” (CJP), – omladinski pokret koji je nastao kao šala na internetu, predstavlja jedan od najznačajnijih izazova za vladu indijskog predsednika Narendre Modija od početka njegovog trećeg mandata u junu 2024. godine. Ono što je počelo kao gnev zbog korupcije u obrazovanju – poput curenja pitanja za prijemni ispit za medicinu (NEET), skandala prilikom zapošljavanja i neuspeha indijskog obrazovnog sistema – preraslo je u kampanju širom zemlje koja se bavi pitanjima nezaposlenosti, političke odgovornosti i dostojanstva jedne generacije.

Pokret je nastao u maju 2026. godine, nakon što je predsednik Vrhovnog suda Indije, Surja Kant, uporedio nezaposlene mlade ljude sa bubašvabama.

Politički konsultant Abhidžit Dipke pretvorio je uvredu u poziv na akciju, pozivajući „bubašvabe” u zemlji da se ujedine. Šala je postala viralna, a naziv pokreta – „Narodna partija bubašvaba” (CJP) – namerno je podsećao na vladajuću stranku „Indijska narodna partija” (engl. Bharatiya Janata Party, BJP)), pokazujući kako internet mem može brzo postati sredstvo za političko organizovanje.

Prva velika pobeda CJP-a usledila je 25. jula, kada je ministar obrazovanja Darmendra Pradhan podneo ostavku nakon 36-dnevnih protesta kod opservatorije Džantar Mantar zbog navodnih nepravilnosti na ispitu, pri čemu je vlada takođe obećala da neće preduzimati kaznene mere protiv demonstranata. Krajem avgusta, CJP je optužio vladu da je prekršila obećanja i najavio novi marš za 5. septembar, zahtevajući povlačenje svih policijskih prijava (poznatih kao FIRs (Prvi informativni izvještaj, koji predstavlja prvi korak u policijskoj istrazi), podnetih protiv učesnika. Taj spor je u međuvremenu rešen.

Vrhovni sud je 1. septembra naložio obustavu svih policijskih prijava podnetih širom zemlje povodom julskih protesta, nakon što su centralna vlada i četiri savezne države kojima upravlja BJP (Bihar, Asam, Zapadni Bengal i Maharaštra) pokrenule postupak za poništavanje više od 100 slučajeva pozivajući se na član 142. Ustava. Državni pravobranilac Tušar Mehta takođe je obavestio sud da će vlada isplatiti odštetu porodicama kandidata za NEET ispit koji su izvršili samoubistvo nakon što je ispit otkazan. Suosnivač CJP-a Saurav Das tada je odustao od marša, iako je vlada zadržala pravo da podnese nove prijave protiv gotovo 2.900 osoba sa postojećim krivičnim dosijeima koje su bile prisutne na protestu.

Ovaj slučaj pokazuje da je CJP prerastao iz kampanje usmerene na nepravilnosti na ispitima u snažan politički pokret — pokret koji je sada u stanju da direktno izdejstvuje ustupke od države.

Dublji značaj protesta „bubašvaba” leži u kontradikciji koju oni otkrivaju kada je reč o političkoj mobilizaciji u digitalnom dobu. CJP pokazuje da društvene mreže i dalje omogućavaju građanima da se organizuju van okvira ustaljenih stranaka, vođeni satirom, kratkim video-sadržajima i decentralizovanim mrežama volontera, umesto stranačkom infrastrukturom. Međutim, iste te tehnologije pružile su državi sve sofisticiranija sredstva za praćenje i klasifikaciju učesnika – reč je o modelu u nastajanju u kojem policijsko delovanje, veštačka inteligencija i digitalni nadzor deluju zajedno kako bi suzbili i nadzirali neslaganje.

Od policijskih palica do baze podataka

Najdramatičniji sukob dogodio se 20. jula, kada su hiljade pristalica organizacije CJP pokušale da krenu u protestnu šetnju od Džantar Mantara ka zgradi parlamenta. Policija ih je rasterala korišćenjem vodenih topova, suzavca, sačmarica sa gumenim kuglicama i „latija”, policijskih palica od bambusa koje se koriste u Južnoj Aziji. Stotine ljudi je privedeno, a protiv njih su pokrenuti policijski postupci. Policija Delhija je branila ovu akciju, tvrdeći da su se demonstracijama pridružile osobe sa krivičnim dosijeima i da je eskalacija bila neophodna radi očuvanja javne bezbednosti. U avgustu je Vrhovni sud prihvatio da razmotri navode o prekomernoj upotrebi sile od strane policije tokom protesta.

Fizičko nasilje je bilo vidljivo, ali je značajniji razvoj događaja bio ono što se odvijalo paralelno s njim. Policija Delhija je oko mesta protesta rasporedila kombije za mobilni nadzor, kamere sa poljem snimanja od 360 stepeni i tehnologiju za prepoznavanje lica. Jedan od sistema, nazvan „Ikšana” (Ikshana), označavao je okvirima lica na snimcima kamera i poredio ih sa policijskim evidencijama. Policija Delhija je obavestila Vrhovni sud da je taj sistem identifikovao 2.873 osobe sa postojećim krivičnim dosijeima. Naknadna istraga portala Scroll.in otkrila je da se najmanje 25 osoba sa tog spiska – uključujući one optužene za ubistvo i silovanje – već nalazilo u zatvoru u trenutku kada je sistem navodno „uočio” njihovo prisustvo na protestu.

Značaj ove tehnologije ne leži toliko u njenoj efikasnosti, koliko u načinu na koji menja odnos između građanina i države. Konvencionalne metode kontrole mase deluju u sadašnjem trenutku: policija može da blokira, rastera ili privede okupljene, a zatim naknadno istraži privedena lica. Digitalni nadzor, s druge strane, omogućava državi da rekonstruiše učešće nakon završetka događaja, bez prisustva osoba koje su predmet istrage. Snimljeno lice može se uporediti sa bazom podataka i povezati sa drugim informacijama, čime se stvara zapis o političkom angažmanu koji nadživljava sam protest.

Pred Vrhovni sud je stigla peticija kojom se osporava upotreba tehnologije za prepoznavanje lica i biometrijskog nadzora tokom protesta, uz navode da su podaci prikupljani bez saglasnosti i da su se nalazili na serverima privatnih kompanija. Pravni okvir u Indiji po ovom pitanju i dalje je neujednačen. Policija Delhija je prvobitno nabavila ovu tehnologiju radi identifikacije nestale dece i dece žrtava trgovine ljudima, ali se ona u međuvremenu počela koristiti za nadzor mase na političkim skupovima. Alati kreirani za specifične svrhe javne bezbednosti počeli su da obavljaju šire funkcije, a da to nije praćeno odgovarajućim proširenjem pravnih zaštitnih mehanizama i mera zaštite privatnosti.

Razlika između identifikacije osumnjičenog za nasilno krivično delo i identifikacije svih učesnika na demonstracijama je ključna. Ovo drugo pretvara samo upražnjavanje demokratske slobode u osnov za državni nadzor, stvarajući pretraživu evidenciju o tome ko je odlučio da učestvuje, kao i efekat zastrašivanja koji formalno pravo na protest u praksi može učiniti praznim slovom.

Kada građansko učešće postane podatak

Ono što je novo kod digitalnog autoritarizma nisu kamere ili baze podataka, koje vlade koriste decenijama, već sposobnost njihovog kombinovanja u sisteme koji identifikuju i analiziraju ljude u velikim razmerama. Jednom kada politička aktivnost postane pretraživa stavka u bazi podataka, teže je održati granicu između policijskog suzbijanja nezakonitog ponašanja i nadzora nad zakonitim učešćem. To pokreće pitanja o tome šta policija sme da prikuplja, u koju svrhu, koliko dugo i uz kakav nadzor.

Ova debata nije svojstvena samo Indiji. Sjedinjene Države i demokratije u Evropskoj uniji takođe su se suočile sa kontroverzama u vezi sa tehnologijom prepoznavanja lica i sve većom upotrebom nadzora uz pomoć veštačke inteligencije od strane organa za sprovođenje zakona.

EU je reagovala ograničavanjem biometrijske identifikacije u realnom vremenu na javnim mestima, dok u Sjedinjenim Državama raste zabrinutost zbog policijske upotrebe prepoznavanja lica i drugih alata za automatizovani nadzor. Problem je posebno izražen na Globalnom jugu, gde vlade stiču sofisticirane mogućnosti nadzora, dok institucionalni nadzor ostaje slab. Indija je ovde važna ne zato što je jedinstvena po svom autoritarizmu, već zato što pokazuje koliko brzo granice između policijskog delovanja, masovnog nadzora i političkog praćenja mogu da se izbrišu.

Ipak, opisivanje pokreta CJP jednostavno kao slučaja digitalne represije zanemaruje polovinu priče. Taj pokret postoji zato što je digitalna tehnologija takođe proširila mogućnosti običnih građana za organizovanje. Na vrhuncu aktivnosti, broj pratilaca na Instagramu navodno je premašio 26 miliona, što je više od zbirnog broja pratilaca dve glavne nacionalne stranke u Indiji. Pokret je pretvorio onlajn pažnju u fizičku mobilizaciju i, očigledno, u politički uticaj, što pokazuje i odluka vlade da odustane od pokrenutih policijskih prijava (FIR).

U tome leži paradoks u srži pokreta CJP. Digitalno doba ne jača državu jednostavno na račun građana, niti automatski demokratizuje politiku; ono može činiti i jedno i drugo istovremeno. Iste platforme koje omogućavaju mladoj osobi iz malog grada da se priključi nacionalnoj kampanji, istovremeno olakšavaju državi praćenje te mobilizacije. CJP je odbio da postane konvencionalna izborna stranka, delujući umesto toga kao pokret za vršenje pritiska; njegova putanja – od razmatranja pritužbi do šireg zahteva za odgovornošću, na šta je vlast odgovorila kombinacijom ustupaka i kontinuiranog nadzora – jasno ilustruje tu napetost.

Problem koji prevazilazi okvire Indije

Iskustvo Indije deo je šire promene u načinu na koji vlade sprovode političku vlast, dok vlade širom sveta usvajaju tehnologije koje identifikuju ljude na javnim mestima i povezuju njihovo ponašanje sa postojećim bazama podataka. Pitanje nije da li takve tehnologije mogu učiniti policijski rad efikasnijim; one to mogu. Pitanje je da li države mogu istovremeno da primene pravila koja bi ograničila njihovu upotrebu u političkim kontekstima, sprečavajući da alati za javnu bezbednost postanu instrumenti političkog nadzora.

Demokratske slobode ne zavise samo od zaštite od direktnog državnog nasilja, već i od mogućnosti građana da se organizuju bez bojazni da će njihovo učešće biti trajno zabeleženo. Sloboda okupljanja malo znači ako učešće na protestu automatski stvara trajni zapis o političkoj aktivnosti koji kasnije može naneti štetu pojedincima. Ipak, ta dinamika deluje u oba smera. Ista infrastruktura koja pomaže državi da nadzire demonstrante, omogućava i samim demonstrantima da dokumentuju postupanje policije i osporavaju zvanične narative, što se videlo u izveštavanju o povredama izazvanim sačmom i u preispitivanju policijske intervencije od 20. jula pred Vrhovnim sudom.

Stoga, protesti „Bubašvabe” (Cockroach protests) pružaju i upozorenje i osnov za demokratski optimizam. Njihov tok pokazuje da mladi građani Indije mogu da pretvore onlajn kulturu u dugotrajnu kolektivnu akciju i izdejstvuju stvarne ustupke, ostavke, obećane odštete, a sada i poništavanje policijskih prijava (FIR), od vlade koja poseduje značajnu institucionalnu moć. Međutim, način na koji se bezbednosni aparat ophodio prema njima pokazuje da cena učešća sada prevazilazi hapšenje ili nasilje i uključuje stvaranje digitalnih zapisa čiji obim i buduća upotreba mogu ostati nepoznati onima koji su pod nadzorom.

Za demokratije, ovo predstavlja ustavni problem koji se ne može rešiti samo boljom tehnologijom ili pozivanjem na javnu bezbednost. Što je tehnologija moćnija, to je veća potreba za jasnim ograničenjima u pogledu toga šta država sme da prikuplja, kako sme da koristi te informacije i na koji način građani mogu da ospore njihovu zloupotrebu. Indija će morati da odluči da li tehnološka efikasnost određuje granice političke slobode ili ustavni principi određuju granice u okviru kojih se tehnologija može koristiti.

Pokret CJP je nastao kao pokušaj da se uvreda pretvori u šalu. Ta šala je prerasla u pokret sposoban da primora vlast na određene poteze. Njegov kontinuirani sukob sa indijskom državom odražava dublju transformaciju. U dobu kada se političko učešće može pretvoriti u podatke, sloboda protestovanja ne zavisi samo od toga da li policija dozvoljava građanima da se okupe, već i od toga da li se oni mogu okupiti bez straha.