Žaume Amigo, „Papers d’aigua I” (Papiri vode I), 2023. Akril na papiru, 290x420cm. Fotografija ljubaznošću umetnika.

Za Žaumea Amiga, slikarstvo može biti vid otpora – ne kroz reprodukovanje nasilja i haosa sadašnjice, već kroz stvaranje alternativnog prostora u okviru nje. U trenutku preplavljenom neposrednim i često brutalnim slikama, ovaj katalonski umetnik okreće se tišini, kontemplaciji, lepoti i ritmovima prirode. „Slikarstvo je takođe način zauzimanja stava”, kaže on, i to kroz „stvaranje još jednog mogućeg prostora” koji, upravo zbog tog kontrasta, „takođe može postati vid otpora”.

Rođen u Barseloni 1963. godine, Amigo je studirao grafiku i tehnike štampe u Školi za umetnost i dizajn „Ljoča” (Llotja). Iako je slikarstvo ostalo u središtu njegovog stvaralaštva, bavio se i skulpturom, keramikom, grafikom, instalacijom i scenografijom. Živi i radi u mestu l’Alzina de Ribeljes, u katalonskoj oblasti La Nogera, a izlagao je širom Španije i u inostranstvu, uključujući Japan, Moroko, Holandiju i Švajcarsku.

Žaume Amigo u svom ateljeu u mestu L’Alzina de Ribeljes, u Kataloniji. Fotografija ljubaznošću umetnika.

Amigovo stvaralaštvo odlikuje se poetskom sažetošću japanskog haikua: forme, sećanja i osećaji svedeni su na svoju suštinu, stvarajući osećaj lebdenja između prisustva i odsustva. Njegove slike pozivaju na sporije posmatranje, pri čemu boja, gest i praznina otvaraju prostor za kontemplaciju. Delo „Entre núvols* je, u tom duhu, opisano kao „vidljivi haiku” koji sažima „poetiku suštine”.

Putovanja zauzimaju centralno mesto u njegovom vizuelnom izrazu. Amigo sebe naziva „sakupljačem formi”, upijajući oblike, materijale, teksture, pa čak i mirise iz Japana i Maroka. Japan, koji posećuje već decenijama, naučio ga je kako da „kaže više sa manje”, dok Maroko u njegov rad ulazi kroz plime, tragove i pejzaže preobražene u sećanje i apstrakciju.

U intervjuu za Globalne glasove, Amigo govori o sećanju, intuiciji, putovanjima, praznini, samoći u ateljeu i o tome zašto tišina i lepota i same mogu postati oblici otpora.

U nastavku slede delovi intervjua: 

Žaume Amigo, „Između oblaka, Tinglado 2’ ((Between Clouds, Tinglado 2)) Mol de Costa, luka Taragona, 2025. Fotografija ljubaznošću umetnika.

Omid Memarian (OM): Opisali ste atelje kao „mobilan i propustljiv” u odnosu na okruženje, a vaš rad pretvara ono na šta nailazite — pirinčano polje, oblake, lokvanje ili tragove plime i oseke u Maroku — u apstraktne forme. Šta se dešava između trenutka kada nešto vidite i trenutka kada to naslikate?

Žaume Amigo (ŽA): Obično slikam ono što sam video izvan svog ateljea, oslanjajući se na sećanja i pamćenje. Upravo ono što preostane od tog iskustva, ono što odoleva protoku vremena, na kraju biva zabeleženo na platnu ili papirur.

Tokom tog procesa, mnoge forme nestaju, a ostaju samo one koje smatram najreprezentativnijim. Odlučivanje o tome šta treba da nestane, a šta da ostane, u velikoj meri predstavlja vežbu intuicije — sintezu onoga što je sećanje sačuvalo. Na taj način, čin slikanja postaje i oblik improvizacije, dijalog između onoga čega se sećam i onoga što se dešava u samom trenutku slikanja.

Tokom godina radio sam u brojnim ateljeima, prostorima u kojima sam mogao da prenesem i obradim iskustva stečena tokom putovanja i života. Ali, u suštini, atelje nije toliko fizičko mesto koliko prostor koji se kreće zajedno sa mnom: on je tamo gde se u datom trenutku nalazim.

Žaume Amigo, „Oseka” („Low tide”) 2023. Akril na platnu, 162x194cm. Fotografija ljubaznošću umetnika.

OM: Školovali ste se za tehnike grafike i gravure, što se odrazilo i na vaše slikarstvo, a istovremeno radite sa ručno pravljenim papirom, keramikom, gvožđem, pigmentima i materijalima poput kaolinita. Na koji način materijal i tehnika oblikuju delo?

ŽA: Još od najranije mladosti koristim pigmente za pravljenje sopstvenih boja. To je način da ostanem u direktnom dodiru sa zemljom i prirodom, unoseći materiju iz sveta oko nas u samo delok.

Moj stvaralački proces ne prati nikakva utvrđena pravila. To je čin u kojem intuicija igra ključnu ulogu. U slikarstvu, jedna od najtežih odluka jeste odrediti kada je delo završeno. Obično vam samo delo „kaže” da ga više ne treba dirati.

Tokom rada, mnoga dela ostaju napuštena u zadnjem delu ateljea. Neka tamo stoje mesecima, pa i godinama, sve dok ponovo ne naiđem na njih. Kada im se vratim, često me pozitivno iznenade i u mnogim slučajevima im je potrebna sasvim mala intervencija da bi bila dovršena. S druge strane, dešava se i da ih jednostavno prebojim belom bojom i počnem ispočetka.

Takođe, oduvek sam osećao potrebu da izađem iz svoje zone komfora — slikarstva — i radim u tri dimenzije. Tokom godina pronašao sam materijale koje smatram najpogodnijim za svaku ideju ili opsesiju, bilo da je reč o platnu, papiru ili skulpturi.

Žaume Amigo, „Beli listovi” („Feuilles blanches”), 2026. Akril na platnu. 114x146cm. Fotografija ljubaznošću umetnika.

OM: Japan je deo vašeg života više od 30 godina, dok je i Maroko postao važno mesto za vaš umetnički rad. Umesto da se jednostavno pojavljuju kroz prepoznatljive vizuelne predstave, čini se da ova mesta ulaze u vaš rad putem materijala, tekstura, pokreta i načina posmatranja prirode. Kako je rad na različitim mestima promenio način na koji posmatrate svet? 

ŽA: Uvek sam sebe smatrao sakupljačem formi — formi koje vremenom ugrađujem u svoje slikarstvo i transformišem ih. Japan i Moroko su uneli mnogo novog materijala u moj rad: forme koje mi ranije nisu bile poznate, nove materijale, pa čak i mirise koji su probudili interesovanje i koji, na ovaj ili onaj način, na kraju postaju deo mog vizuelnog izraza.

Više puta sam radio u Japanu i Maroku i svako od tih putovanja bilo je obogaćujuće iskustvo. Ipak, možda je najzanimljiviji deo putovanja trenutak povratka kući i u atelje. Tu mogu da „ispraznim” sve one taloge koje sam sakupljao tokom putovanja i da nekako uredim ono što sam video, osetio i prikupio.

Uvek koristim sveske za crteže i skice. Potrebno mi je da idejama dam materijalnu formu, da ostavim trag svega što se pojavi tokom tog procesa. Smatram da ideje, ako ne pronađu svoj oblik na platnu ili papiru, vremenom izblede i nestanu.

Kada se vratim u atelje, počinjem i drugačije da posmatram svoje okruženje. Nakon odsustva, ono što već poznajem može poprimiti nove oblike i značenja.

Žaume Amigo, „River I”, 2024. Akril na platnu, 150x150cm. Fotografija ljubaznošću umetnika.

ŽA: Japan je oduvek bio veoma važan izvor inspiracije za moj rad. Putujući, otkrivao sam njegovu estetiku kroz pejzaže, keramiku i slikarstvo, ali pre svega kroz život sa tamošnjim ljudima i prijateljstva koja sam tamo stekao.

Kada sam pročitao knjigu Macua Bašoa „Uski put ka unutrašnjosti” (The Narrow Road to the Interior), ubrzo su me fascinirale njegove ideje i način na koji izražava neki koncept uz izuzetnu sažetost, a istovremeno i uzvišenost. Gotovo nesvesno, Bašo je postao deo mog načina razmišljanja i shvatanja slikarstva: kako koristiti prazninu, kako svesti i redukovati upotrebu boja, kako reći više sa manje sredstava.

Verujem da u slici forma i praznina nose jednaku težinu. Tu ravnotežu je teško postići u praksi, ali je osećaj veoma ispunjavajuć kada se u tome uspe. Posebno me zanima ta napetost između onoga što je prisutno i onoga što odlučujemo da izostavimo. Takođe me duboko privlači koncept prolaznosti — ideja o nečemu što je predodređeno da nestane, a što upravo zbog toga dobija posebnu vrednost. To je koncept koji me zanima i za koji osećam da se veoma prirodno uklapa u moj rad.

Žaume Amigo, „Između oblaka” (‘Between Clouds), Tinglado 2,’ Mol de Costa, luka Tarragona, 2025. Fotografija ljubaznošću umetnika.

OM: Okruženi smo neposrednim, često brutalnim slikama ratova, raseljavanja i ljudske patnje. Vaš rad zahteva sasvim drugačiju vrstu pažnje: sporost, tišinu, apstrakciju, prirodne cikluse i tragove onoga što nestaje. Šta apstrakcija može da ponudi u tako brutalno konkretnom trenutku?

ŽA: Istina je da slikari ne mogu da pobegnu od stanja u kojem se svet trenutno nalazi. U svom radu pokušavam da pronađem drugu stvarnost, da izgradim prostor gde mi lepota, tišina i ciklusi prirode pomažu da pronađem svoje mesto u svetu koji je sve više zasićen banalnim, besmislenim slikama.

Slikanje samo u mom studiju mi omogućava da se udaljim od svega toga, da na trenutak zaboravim. Ali ta distanca ne znači ignorisanje. Naprotiv, takođe mi omogućava da postanem svesniji šta se dešava oko mene i da pronađem način da se pozicioniram u odnosu na to.

Za mene je slikanje takođe način zauzimanja stava — ne nužno kroz direktno predstavljanje stvarnosti, već kroz stvaranje drugog mogućeg prostora: mesta tišine, kontemplacije i lepote koje, upravo po kontrastu, može postati i oblik otpora.