Бардил Јашари, извршни директор Фондације Метаморфоза. Фотографија у приватној архиви; користи се уз дозволу.

Овај чланак Бардила Јашарија је први пут објављен на албанском језику на portalb.mk. Уређена верзија се поново објављује овде у складу са споразумом о дељењу садржаја између Глобалних гласова и Фондације Метаморфоза.

Смрт не брише пресуду. Када владини званичници ставе ратног злочинца на пиједестал, то поткопава достојанство жртава, слаби владавину права, штети самој идеји Северне Македоније као мултиетничког друштва и угрожава европску визију земље. У години када Северна Македонија обележава 35 година независности, требало је до сада да схватимо да се држава не гради величањем ратних злочинацаs.

Смрт Ратка Младића, бившег команданта снага босанских Срба током рата у Босни и Херцеговини 1992–95, не мења истину о њему: он није био ни ратни херој ни жртва Хага, већ ратни злочинац осуђен на доживотну робију за геноцид и друге тешке злочине. Умро је 27. августа ове године, док је служио доживотну казну. Године 2017. проглашен је кривим за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине, а пресуда је потврђена по жалби 2021. године. Оптужбе су проистекле из геноцида у Сребреници, прогона, истребљења, убистава, депортације и присилног премештања, терора и незаконитих напада на цивиле у Сарајеву, као и узимања особља УН за таоце. Његови злочини су били монструозни, због чега је назван „Касапин Балкана”. То нису само политичке или емоционалне карактеризације, а његова кривица није ствар личног мишљења. Одговорност за геноцид и ратне злочине утврђена је пресудом Међународног резидуалног механизма за кривичне судове (IRMCT) у Хагу. 

Надгробни споменици на Спомен-обележју геноцида у Сребреници, у знак сећања на 8.372 бошњачке муслиманске жртве масакра који су починиле снаге босанских Срба под командом Ратка Младића 1995. године. Фотографија: Михаел Букер, преко Wikimedia Commons (CC BY-SA 3.0).

Зато је и начин на који су неки медији известиле јавност о његовој смрти такође неприхватљив. Писање да је умро у Хагу, навођење његових болести и позиви за његово ослобађање, без јасног објашњења зашто је тамоe, није неутрално извештавање. То ствара лажну биографију у којој униформа и војни чинови остају, док жртве и злочини нестају.

Још је забрињавајуће то што величање није било ограничено само на коментаре грађана. Демократска партија Срба у Македонији, коју предводи министар локалне самоуправе Иван Стоилковић, представио је Младића као генерала који је служио војсци и народу, сугеришући да ће га многи људи памтити „не због Хага“.

Слика са Инстаграм објаве Далибора Китановића, директора државне Агенције за остваривање права заједница Републике Северне Македоније, на којој се налазе осуђени ратни злочинац Ратко Младић и ратни злочинац из Другог светског рата и нацистички сарадник Дража Михаиловић, који је контроверзно рехабилитован 2015. године, заједно са историјским српским војсковођама и текстом: „За часни крст и златну слободу: Генерали небеске војске“, објављен 28. августа, а касније обрисан.

У међувремену, Далибор Китановић, директор Агенције за остваривање права заједница, објавио је фотомонтажу која Младића сврстава међу „генерале небеске војске“. То нису неутрални изрази туге. Они уздижу осуђеног ратног злочинца на статус националног хероја. 

Када обичан грађанин уради нешто овакво, могло би се рећи да имамо друштвени проблем у којем недостаје емпатије, злочин геноцида се минимизира и релативизује, и постоји међуетничка нетолеранција, мржња и тако даље. Али када јавни службеник то уради, то постаје институционални и политички скандал, јер порука долази од представника државе. Посебно је забрињавајуће што ово ради шеф институције чија би мисија, по дефиницији, требало да буде обезбеђивање једнаког приступа, поштовање различитости и унапређење права свих заједница. 

Македонија је дом неколико етничких и верских заједница. За бошњачке грађане који овде живе, Сребреница није неки далеки историјски догађај. Величање човека осуђеног за геноцид над Бошњацима шаље им поруку да њихов бол и достојанство нису толико важни. Ово је директан ударац међуетничком поверењу и друштвеној кохезији, која остаје крхка чак и без таквих провокација. 

Оно што такође треба нагласити јесте да осуда Младића не представља став против српског народа. Напротив, то је одбацивање покушаја да се цео народ поистовети са злочинима једне особе и идеологијом која их је проузроковала. Кривична одговорност је индивидуална, док поштовање жртава треба да буде универзално. 

Величање, порицање или минимизирање геноцида и ратних злочина није само морално неприхватљиво, већ може представљати и кривично дело по закону. Члан 407-а Кривичног законика предвиђа кривичну одговорност за јавно порицање, грубо умањивање, одобравање или оправдавање геноцида, злочина против човечности и ратних злочина, укључујући и када се то чини путем информационих система. Да ли конкретне објаве испуњавају све елементе кривичног дела требало би да утврде тужилаштво и суд, институције које имају обавезу да испитају случај и утврде да ли постоје основи за кривичну одговорност, а не да га једноставно игноришу. Међутим, политичка и морална одговорност је посебно питање и не би требало да чека завршетак судског поступка. Оставка или разрешење јавног функционера може се тражити чим се његово понашање сматра неспојивим са јавном функцијом коју обавља, без обзира на то да ли се накнадно утврди кривична одговорност. 

Многе политичке странке, укључујући Социјалдемократски савез Македоније (СДСМ), Демократску унију за интеграцију (ДУИ), Партију демократске акције Македоније (СДА) и Либерално демократску партију (ЛДП), осудиле су величање и позвале на одговорност.

Коалиција ВЛЕН, један од главних политичких блокова етничких Албанаца у Северној Македонији и млађи партнер у влади коју предводи ВМРО-ДПМНЕ, такође је реаговала. Међутим, њихов одговор треба другачије проценити, јер је ВЛЕН део владе и дели власт са политичким субјектима и званичницима који су величали ратног злочинца. Иако је ВЛЕН у принципу осудио величање Ратка Младића и позвао на „непосредну одговорност“, није поменуо ни Далибора Китановића ни Агенцију за остваривање права заједница, на чијем је челу. Такође се није директно осврнуо на саопштење Демократске партије Срба у Македонији, коју предводи министар Иван Стоилковић, који је партнер ВЛЕН-а у владајућој коалицији. Осуда која не идентификује јасно ко треба да буде одговоран остаје непотпуна и омогућава партнерима у владају да се крију иза општих изјава. 

Владајућа странка ВМРО-ДПМНЕ је у почетку остала нема. 30. августа је изјавила да је став владе заснован на међународно утврђеним правним чињеницама и да званичници који су подржали Младића треба или да повуку своје изјаве или да се повуку са функције. Међутим, и ова реакција је млака: одговорни се не именују, њихова смена се не позива на одговорност, а одговорност министра Стоилковића и странке коју он предводи, а која је део владе, се не разматра директно. У међувремену, Китановићу је ефикасно дата прилика да обрише или повуче своју објаву и настави да води агенцију. Али брисање објаве не брише изнете ставове нити разочарање и штету коју су проузроковали. 

16. јула, само шест недеља пре ових догађаја, Северна Македонија је званично подржала декларацију Европске уније на ОЕБС-у, у којој се наводи да у Европи нема места за порицање геноцида, ревизионизам или величање осуђених ратних злочинаца.

Разумљиво је да објаве неких званичника не заустављају нити ометају процес интеграције Северне Македоније у ЕУ. Међутим, толерисање таквих ставова од стране представника владе поткопава кредибилитет земље кандидата и показује да су европске вредности прихваћене у декларацијама, али не нужно и у пракси. Македонија не може да осуђује величање ратних злочинаца на међународним форумима док толерише исто понашање својих званичника код куће. 

Ратко Младић је мртав. Међутим, идеологија која ратног злочинца претвара у хероја остаје жива кад год се такво величање толерише због разних страначких или других интереса. Влада мора јасно да покаже да бира страну жртава, поштује закон и штити нашу заједничку будућност, чак и када то захтева да се њени званичници и коалициони партнери позивају на одговорност. Без поштовања достојанства сваког грађанина не може бити друштвене кохезије. Без прихватања истине не може бити помирења. А држава која толерише величање ратних злочинаца не може тврдити да гради европску будућност.