Posledice zemljotresa u Venecueli u Boka de Aroa, država Karabobo, 24. juna 2026. Fotografija: Saúul Zerpa; koristi se uz dozvolu.

Ovaj članak je deo specijalnog izveštavanja „Unutar katastrofe zemljotresa u Venecueli”, gde ispitujemo posledice zemljotresa, delimo priče sa terena i istražujemo ljudski uticaj, napore za oporavak i izazove sa kojima se suočavaju pogođene zajednice.

24. juna 2026. godine, u 18:04 časova po lokalnom vremenu, zemlja duž severne obale Venecuele oslobodila je svoju napetost u seizmičkom dubletu koji je prvenstveno pogodio La Guairu, gde se nalazi glavna luka zemlje, i glavni grad, Karakas. Takođe je pogodio Valensiju i Moron u državi Karabobo, i Boka de Aroa u državi Falkon, koji se nalaze duž priobalnog koridora najbližeg mestu gde su se zemljotresi dogodili.

Kako su mediji i društvene platforme postali zasićeni slikama ruševina, spasilaca i volontera, moj projekat, pod nazivom „Uzdah Zemlje“, počeo je sa suprotne premise: da izgradim vizuelno pamćenje iz samog proživljenog iskustva događaja, a ne iz njegovog spektakularizovanog epicentra.

Dani koji dolaze: život se menja. Ono što su nekada bile priče vaših roditelja sada je stvarnost: „Ako će naknadni potres srušiti kuću, radije bih je sam srušio“, rekao je stanovnik Boka de Aroa dok je demontirao ostatke svoje kuće. Fotografija: Saul Zerpa; koristi se uz dozvolu.

La Guaira je bila država koja je pretrpela najveća razaranja. Smeštena samo 30 kilometara od Karakasa i dom za oko 400.000 ljudi, venecuelanska vlada ju je proglasila zonom katastrofe. Broj žrtava dostigao je hiljade, dok je strukturna šteta, prema Svetskoj banci, procenjena na 19,6 milijardi američkih dolara.

Moron, na centralnoj obali Venecuele, nalazi se samo 21 kilometar istočno od epicentra glavnih zemljotresa. U nekoliko zajednica, 60 porodica je pogođeno zemljotresima, od kojih je 40 potpuno izgubilo svoje domove. Preliminarni izveštaji procenjuju devet smrtnih slučajeva nakon događaja od 24. juna.

Boka de Aroa, smeštena na istočnoj obali između Morona i Tukakasa, takođe je pretrpela teške udarce po stanovanje i javne usluge. Prvi izveštaji dokumentovali su 87 oštećenih kuća i 252 raseljena stanovnika, kao i kaljenje zemljišta, pukotine u zemljištu, sleganje tla i oštećenja električnih stubova i transformatora.

U Boka de Aroi, 128 kuća je proglašeno nenastanjivim, ostavljajući njihove stanare ranjivim, bez sećanja i akumuliranih iskustava koje su strukture ranije nosile. Vrednovanje života je neophodno, ali bez mesta za život, može se osećati kao da ste ga izgubili. Fotografija: Saul Zerpe, koristi se uz dozvolu.

Uprkos tome, međunarodna pažnja se u ogromnoj meri pomerila ka La Gvairi, gde je urušavanje brojnih zgrada u gusto naseljenim stambenim i turističkim četvrtima blizu Karakasa i međunarodnog aerodroma Maikvetija dominiralo globalnim vestima. Kao rezultat toga, mnogi koji su izgubili sve ostaju odsutni iz javne agende.

Umesto da dokumentuje nultu tačku katastrofe, projekat sakuplja tragove zemljotresa onako kako se oni javljaju u svakodnevnom životu. On spaja fotografije lokalnog razaranja i razaranja kuća u Karabobu i Falkonu, uz snimke ekrana razgovora, regionalne mape i seizmološke zapise.

Zatim sam ove materijale isprepleo u jedan video, pretvarajući „Uzdah zemlje: Fragmenti iz zajednica zapostavljenih nakon zemljotresa u Venecueli” u nekonvencionalan dokumentarni projekat:

Video objedinjuje fotografije iz pogođenih područja van La Guaire, uključujući Valensiju, Moron i Boka de Aroa, i kombinuje ih sa snimcima ekrana, mapama i digitalnim vizuelizacijama kreiranim pomoću emulatora Hladnijevih obrazaca zasnovanog na Pajtonu, koji je frekvencije zemljotresa preveo u apstraktne vizuelne oblike.

Zvučna podloga je centralna za delo. Film prepliće ove vizuelne prikaze sa glasovnim porukama članova porodice koji proveravaju moju bezbednost i melodijom akustične gitare snimljenom tokom jednog od ponavljajućih nestanaka struje u Valensiji. Rezultat je konstrukcija dela vizuelnog sećanja koje se opire ogromnoj reproduktivnosti savremenih slika katastrofa.

Bonilja: „Ne mogu da napustim ovo mesto. Ne želim da ostavim svoju kuću samu“. Više od 80 porodica je pogođeno u Boka de Aroa, država Falkon. Fotografija Saula Zerpe; koristi se uz dozvolu.

Venecuela je zemlja sklona zemljotresima. Godine 2005, venecuelanski istraživači i japanska vlada upozorili su na rizike sa kojima se grad Karakas suočava u slučaju velikog zemljotresa; 80 procenata stanovništva je koncentrisano u područjima sa najvećim seizmičkim rizikom.

Međutim, ono što je pretrpelo najveću štetu u brdima Morona, u državi Karabobo, jeste ono što je izgradila ljudska vrsta. Drveće, uključujući i bljeskove raskošnog drveća, ostalo je netaknuto. Priroda bira šta ostaje, a šta nestaje.

U Venecueli, stambene krize, unutrašnje migracije i nedostatak propisa — kao i neuspeh u sprovođenju onih koji već postoje — stvorili su složene uslove za reagovanje na prirodne katastrofe. Domovi u Moronu, području blizu obale države Karabobo, bili su pogođeni. Fotografija: Saul Zerpa; koristi se uz dozvolu.

Nakon ovih razornih zemljotresa, Venecuela doživljava kolektivnu tugu. Čitava zemlja je pukla, a na digitalnim platformama, iskreni izrazi onih koji doživljavaju ovaj bol su se povećali. Pričanje priče iznova i iznova izgleda kao način prenošenja bola.