Amale Hlat, „Ribolov na Tridakni“, Kozmetičko plovilo, 2023. 34x49cm. Akvarel i arhivsko mastilo na 300 g/m² Arches papiru. Slika ljubaznošću umetnice.

Kako se ratovi, prisilna raseljavanja i humanitarne katastrofe odvijaju pred nama u beskrajnom nizu slika, izazov više nije samo svedočenje nasilju, već razumevanje šta znači gledati, pamtiti i reagovati. Libansko-britanska umetnica Amale Freiha Hlat pripada retkoj grupi savremenih umetnika čiji rad odoleva brzini i spektaklu našeg sveta zasićenog slikama. Umesto da reprodukuju scene patnje, njene instalacije stvaraju prostore refleksije gde tišina, odsustvo, sećanje i materijalnost postaju sredstva za suočavanje sa sukobom. Slojevit, kontemplativan i emocionalno rezonantan, njen vizuelni jezik poziva gledaoce u etičke složenosti rata, umesto da nudi lake zaključke. Time njen rad transformiše gledaoce u učesnike, tražeći od njih da razmotre ne samo ono što je vidljivo, već i ono što je izbrisano, izostavljeno ili tiho prihvaćeno.

Rođena u porodici nezavisnih libanskih novinara i pisaca, Hlat je odrasla između Libana, Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva. Od malih nogu je naučila da preispituje kako se proizvode vesti, čije se priče pričaju i kako slike oblikuju javno razumevanje. Njeno detinjstvo je obeležio libanski građanski rat, gde su sećanja na ratne avione, granatiranje, automobilske bombe i stalne vesti ostavila trajnu svest o gubitku, izgnanstvu i nestabilnosti. Ta iskustva ostaju centralna u njenoj praksi, koja se sve više bavi raseljavanjem, izbeglicama, ratom i politikom sećanja kroz multidisciplinarne postavke.

Libansko-britanska umetnica Amale Hlat u svom studiju u Londonu, 2025. Fotografija ljubaznošću umetnice.

Školovana u Peningenu u Parizu i Kraljevskom koledžu umetnosti u Londonu, gde je sa odličnim uspehom stekla zvanje magistra grafike, Hlat je razvila praksu koja se fluidno kreće između instalacije, skulpture, grafike, videa, zvuka i umetničkih knjiga.Njeni radovi se oslanjaju na skrivanje, refleksiju, pozorišnu distancu i materijalno prisustvo, a ne na direktno predstavljanje. Kako objašnjava, „Direktna slika patnje čini nešto veoma specifično za posmatrača. Ona proizvodi trenutni emocionalni odgovor koji se zatvara brzo kao što se i otvara. Osećate nešto. Onda idete dalje. Rad je obavio svoj posao i oslobodio vas“. Umesto toga, ona stvara radove koji odbijaju to oslobađanje, podstičući posmatrače da ostanu sa nelagodnošću, dvosmislenošću i teškim pitanjima dugo nakon što napuste galeriju.

U ovom intervjuu za Globalne glasove, Hlat razmišlja o politici arhiva i muzeja, etici predstavljanja rata i raseljavanja, ograničenjima dokumentarnih slika, odnosu između materijala, medija i sećanja, i ulozi koju umetnost može da igra kada politički jezik i humanitarni odgovori zakažu.

Delo Amale Hlat „Arhiva tišine“ nastalo je za grupnu izložbu „Efekat vrata“ i izloženo je u galeriji The Handbag Factory u Londonu, Velika Britanija, 2025. godine. 210x210x185cm. Gravirana šperploča, MDF, drvo, metal, UV štampa na akrilnoj ploči, magnet, jednosmerna ogledalska ploča, dve stolice, sto, fotografija, arhivska kutija. Slika ljubaznošću autorke.

U nastavku slede izvodi iz intervjua: 

Omid Memarian (OM):  U delu „Arhiva tišine” (2025), postavljate ratni muzej koji priprema izložbu koju sponzoriše proizvođač oružja, sa dve prazne stolice, sklopivim paravanom i publikom „zarobljenom na vratima“ kao svedokom i saučesnikom. Vaša izjava opisuje tišinu ne kao odsustvo, već kao nešto rekonstruisano kroz brisanje, sećanje, poricanje i posmatranje. U trenutku kada se ratovi odvijaju u realnom vremenu pred globalnom publikom, kako ste razmišljali o tišini kao aktivnoj sili, nečemu što govori, optužuje, štiti ili implicira?

Amale Freiha Hlat (AFK): Tišina, u ovom delu, nije odsustvo zvuka ili govora. To je uslov koji omogućava određene stvari. Poricanje koje se predstavlja kao dostojanstvo, zaborav koji se predstavlja kao kretanje napred. Ratni muzej u se radi nije mesto tišine. On je veoma zauzet, veoma institucionalan, veoma zabrinut za to kako se stvari predstavljaju. Tišina pripada onome što nije prikazano, nije sakupljeno, nije sponzorisano.

Arhivska kutija na stolu sadrži stvari koje se ne mogu izložiti. Fotografiju. Predmete. Tišina oko njih nije praznina; to je odluka. Neko je odlučio šta pripada arhivi, a šta ne. Neko je odlučio šta muzej može da kaže, a šta ne može. Sponzorstvo proizvođača oružja čini tu odluku vidljivom, ali odluka postoji u svakoj instituciji, u svakoj kolekciji, u svakom zidnom tekstu koji uokviruje ono što nam je dozvoljeno da osećamo.

Amale Hlat, „Arhiva tišine“ je nastala za grupnu izložbu „Efekat vrata“ i izložena u galeriji The Handbag Factory u Londonu, Velika Britanija, 2025. godine. 210x210x185cm. Gravirana šperploča, MDF, drvo, metal, UV štampa na akrilnoj ploči, magnet, jednosmerna ogledalska ploča, dve stolice, sto, fotografija, arhivska kutija. Slika ljubaznošću autorke.

Zanima me i tišina publike. Trenutak stajanja pred nečim teškim i izbora kako da se odgovori, da li da sedne, da čita dramu, da se pogleda u ogledalo ili da ode. Sve su to oblici svedočenja. Delo od vas ne traži da osetite nešto određeno. Traži od vas da primetite šta radite kada vam se pruži izbor.

U vreme kada se ratovi i genocidi odvijaju u realnom vremenu, kada konzumiramo slike patnje između jednog svitka i drugog, tišina je postala i opasnija i saučesnija. „Arhiva tišine“ pokušava da tu tišinu učini čujnom, da joj da težinu, prisustvo i posledice.

Amale Hlat, „Svedočenje izbeglice II – Que Sera Sera, Šta god bude, biće“, 2018. Različite dimenzije: koren trešnje, 16 ćilibarnih smola, šperploča, MDF, drvo, sitoštampa na 5 akrilnih ploča, jednosmerna ogledalska folija za prozore, monitor i plejer visoke definicije, slušalice i školske stolice. Fotografija ljubaznošću umetnice.

OM: U delu „Svedočenje izbeglice“, pišete da se spektakl rata posmatra, režira i izvodi, i pozivate se na upozorenje Suzan Zontag da „slike ne govore same za sebe” — one zahtevaju kontekst i znanje. Kako gradite taj kontekst unutar samog dela, posebno kada se slika patnje tako često konzumira brzo, emocionalno i bez istorijske ili političke dubine?

AFK: Zontagino upozorenje mi je ostalo u sećanju otkako sam ga prvi put pročitala. „Slike ne govore same za sebe“ – potreban im je istorijski, politički, etički kontekst, bez kojeg čak i najmoćnija slika postaje dekoracija, ili još gore, spektakl.

„Svedočenje izbeglice“ pokušava da izgradi taj kontekst unutar samog rada, kroz akumulaciju. Koren trešnje nije označen. Ćilibarne smole nisu objašnjene. Sredozemno more ugravirano u pod između dve stolice nije najavljeno. Posetilac mora doći do ovih stvari polako, kroz pažnju, kroz blizinu, kroz odluku da sedne.

Amale Hlat, „Svedočenje izbeglice I – Vreme za pitanja“, 2017. Izloženo u projektu Kafe galerije, London, UK, 2018. Različite dimenzije: koren trešnje, šperploča, devet ćilibarnih smola, školske stolice i panel svetla. Slika ljubaznošću umetnice.

Školske stolice nose težinu onoga što se uči, a šta net. Istorija kao nastavni plan i program. Dete kome nikada nije rečeno. To nije nigde navedeno u radu; oseća se, ako posetilac odluči da to oseti.

Pitanje kako se patnja konzumira, brzo, emocionalno, bez dubine, je tema rada, koliko i njegov sadržaj. Struktura „tête-à-tête“ ranije verzije, gde jedna osoba gleda, a druga samo sluša, ovo eksplicitno čini. Ne možete deliti isto iskustvo čak ni kada sedite zajedno. Kontekst nije nešto što se može dati. Mora ga polako izgraditi svaka osoba koja uđe u prostoriju.

OM: Kako je akademsko obrazovanje oblikovalo vašu praksu, ne samo tehnički, već i konceptualno, u načinu na koji pristupate instalaciji, štampi, skulpturi, videu, zvuku, pozorišnom prostoru i ulozi gledaocar?

AFK: Kraljevski koledž umetnosti mi je dao dozvolu da ne uspem. To zvuči jednostavno, ali nije. Dozvola da stvaram rad koji ne rešava, koji ne zaključuje, koji sadrži kontradikcije bez njihovog rešavanja — do ovoga nije lako doći samostalno. Kraljevski koledž umetnosti mi je dao kritički okvir i prostor za testiranje ideja dok nisu postale nešto što nisam mogla da predvidim na početku.

Peningen mi je dao strogost; francusku tradiciju crtanja, kompozicije, razumevanja slike kao nečega konstruisanog, a ne pronađenog, što je temelj svega ostalog. Grafika je došla iz Kraljevskog koledža umetnosti, ali oko je došlo iz Pariza.

Ono što vam akademsko obrazovanje ne može dati je tema. To dolazi odnekud, iz sećanja, iz geografije, iz specifičnog iskustva života između dva sveta i potpunog pripadanja nijednom. Obuka vam daje alate. Život vam daje potrebu.

Konceptualno, ono što su mi obe institucije dale bila je navika postavljanja pitanja. Ne šta da se napravi, već zašto. Ne kako da se napravi, već koliko košta da se napravi. To pitanje — koliko košta da se ovo uradi i koliko košta gledaoca da ga primi — i dalje je u centru svega što radim.

Amale Hlat, „Mušarabija ekrani“, 2022. Sitotisak na akrilnim pločama postavljenim na čelične okvire. Slika ljubaznošću umetnice.

OM:  Vaš rad se kreće kroz instalaciju, skulpturu, štampu, video, zvuk, umetničke knjige, ekrane i scenske prostore. Kako odlučujete koji medijum može da nosi temu tešku kao što su rat, raseljavanje, brisanje ili posmatranje? 

AFK: Ne biram medijum prvo. Medijum stiže sa subjektom, ili ponekad nakon što je subjekt dugo kružio, a da nije pronašao svoj oblik.

„Mušarabija ekran“ je morao biti otisak. Proces redukcije, rezbarenja, uklanjanja, otkrivanja, jeste subjekt koliko i slika. Ne možete odvojiti metod od značenja. Redukcija linoreza je sama po sebi čin brisanja i otkrivanja.

Šuma je morala biti skulptura. Ne možete odštampati koren drveta. Ne možete fotografisati težinu drveta, pčelinjeg voska i čelika. Materijalnost efemernog (oblak je napravio kamen, šuma rekonstruisana prema matematičkim zakonima) zahteva fizičko prisustvo. Posmatrač mora biti u istoj prostoriji kao i objekat.

Zasloni, akril, ogledalo, jednosmerni film, morali su biti istovremeno transparentni i reflektujući. Posmatrač je morao da vidi sebe u delu. To nije metafora. To je materijalni zahtev.

Stolice, arhivske kutije, gravirani podovi – to nisu dekorativni izbori. To su pitanja učinjena fizičkim. Stolica bez sedišta ne može biti zauzeta. Kutija koja se ne može otvoriti drži tišinu koja je glasnija od svega što bi mogla da sadrži. Materijal je uvek argument.

Amale Hlat, „Mušarabija ekrani, opasno putovanje“, serija novina 2018. Serija od devet linoreza na novinskom papiru. Slika ljubaznošću umetnice.

OM: Jedna nit koja se provlači kroz vašu praksu je ekran: Mušarabija koja otkriva i skriva, preklopna ploča, jednosmerno ogledalo, štampana površina, scena, četvrti zid. Šta vam ekran dozvoljava da kažete o gledanju, posebno u doba kada slike rata, izbeglica i katastrofa stalno kruže, ali ne proizvode uvek razumevanje ili akciju?

AFK: Ekran je neizostavan u našim trenucima. Živimo iza ekrana, gledamo ekrane, gledaju nas kroz ekrane. Slika rata, izbeglica, katastrofe stiže kroz ekran, uramljena, uređena, sa titlovima, pomerana pored.

Ono što mi „Mušarabija ekran“ dozvoljava da kažem jeste da ovo nije novo. Posredovanje gledanja (ekran koji istovremeno otkriva i skriva, koji štiti i zadržava) je staro koliko i arhitektura. Želja da se vidi, a da se ne bude viđen, stara je koliko i ljudski pogled.

Ono što je novo je brzina. Slika patnje koja danas stiže na ekran, sutra nestaje, zamenjena drugom slikom, podjednako hitnom, podjednako brzo zaboravljenom. Ekran proizvodi stalno sadašnje vreme u kojem se ništa ne akumulira, ništa se ne taloži, ništa ne postaje istorija.

Mušarabijina rešetka zahteva pažnju. Morate gledati kroz nju, a ne u nju. Jednosmerno ogledalo vam pokazuje kako vi gledate. Sklopiva ploča zahteva da se krećete po njoj, da pronađete svoj položaj. To nisu pasivne površine. To su pregovori između gledaoca i onoga što se vidi.

U doba kada slike rata stalno kruže bez stvaranja razumevanja ili akcije, zanima me ekran koji vas tera da se zaustavite. To vas čini svesnim sopstvenog posmatranja. Koji pita ne samo šta vidite, već i koliko vas košta da to vidite, i šta ste izabrali, svesno ili ne, da uopšte ne vidite.

Amale Hlat, „Nebesko tkanje“, 2025, izloženo u galeriji Handbag Factory, London. 30x45x1.5cm. Dvadeset četiri linoreza na šperploči sa novinskim papirom. Dve jedinstvene umetničke knjige koje se sastoje od 12 linoreza i svilenih otisaka na Arches papiru, uokvirenih i povezanih u harmonika formatu, sa ručno rađenim koricama kada su zatvorene. SSerija linoreza na Arches papiru u arhivskim kutijama. Slika ljubaznošću umetnice.

OM: Vaši radovi deluju namerno komponovani da vode publiku ka svesnosti, saosećanju ili čak buđenju, bez oslanjanja na otvorene slike ili direktan vizuelni šok. Umesto toga, koristite „prikrivanje, pozorišnu distancu, ornament, refleksiju i brisanje“. Kako ste došli do poverenja u ovaj tiši, slojevitiji pristup i šta mislite da on traži od gledaoca što direktnija slika možda ne bi?

AFK: Nisam došla do ovog pristupa kroz teorijsku odluku. Došla sam do njega kroz neuspeh, stvarajući rad koji je bio previše direktan, previše ilustrativan, previše blizu slici koju je pokušavao da dovede u pitanje.

Direktna slika patnje čini nešto veoma specifično za gledaoca. To proizvodi trenutnu emocionalnu reakciju koja se zatvara brzo kao što se i otvara. Osetite nešto. Onda krećete dalje. Delo je obavilo svoj posao i oslobodilo vas.

Želela sam da napravim delo koje ne oslobađa gledaoca tako lako. To ih drži unutar pitanja umesto da im pruži odgovor. Skrivanje, distanca, ornament, refleksija, to nisu načini izbegavanja teških tema. To su načini da se gledalac drži unutar teškoće dovoljno dugo da je zaista oseti.

„Mušarabija ekran“ je model. Ne pokazuje vam sve. Pokazuje vam dovoljno da želite da vidite više. On štiti i istovremeno zadržava. Gledalac mora da uradi deo posla. I radeći taj posao, on postaje deo dela. Njegovo gledanje postaje tema.

Poverenje u ovaj pristup dolazilo je polako. Dolazilo je od posmatranja publike u galerijskom prostoru, primećivanja kada su stali, kada su se približili, kada su seli. Delo koje ih je najduže držalo nikada nije bilo delo koje je vikalo.

OM:  Kao libansko-britanska umetnica sa sedištem u Londonu, kako rat, raseljavanje i nerešene istorije regiona ulaze u vaš rad, ne samo kao autobiografija, već kao šire umetničko i etičko pitanje? Šta umetnost može da ponudi kada politički jezik zakaže, ili kada je humanitarni odgovor blokiran distancom, umorom ili ravnodušnošću?

AFK: Liban nije tema koju biram. To je stanje iz kojeg vidim. Građanski rat nije nešto što se dogodilo Libanu dok sam ga posmatrala iz daljine. Bio je to vazduh, zvuk, svakodnevno pregovaranje između običnog života i izuzetnog nasilja. Učite, veoma mladi, da istovremeno držite obojey.

Život u Londonu nije promenio ovu perspektivu. Ako ništa drugo, život ovde je izoštrio moje iskustvo posmatranja rata iz daljine koje je takođe intimno, čitanja vesti o mestu koje nosite u sebi, navigacije između sveta koji vašu zemlju poznaje kao krizu i same zemlje, koja je mnogo više od toga.

Ono što umetnost može da ponudi kada politički jezik zakaže nije odgovor. Politički jezik zakaže jer pokušava da proizvede dogovor, konsenzus, akciju. Umetnost ne mora da proizvodi ništa od toga. Ona može da se suoči sa kontradikcijom. Može da drži pitanje otvorenim. Može da natera gledaoca da oseti težinu nečega što je posmatrao sa bezbedne udaljenosti, a da mu ne govori šta da radi povodom toga.

Udaljenost, umor, ravnodušnost – to nisu problemi koje treba rešiti. To su uslovi kroz koje delo mora da se kreće.

Amale Hlat, „Crafting Memory Lane 2, The Odious Smell of Truth“ (Stvaranje trake sećanja 2, Odvratni miris istine), 2017. Galerija Hokni, London. Slika ljubaznošću umetnice.

OM:  Kako su galerije, sajmovi, institucije i kolekcionari reagovali na dela koja su formalno rafinisana, ali emocionalno i politički nabijena? Da li smatrate da svet umetnosti postaje otvoreniji za dela utemeljena u aktuelnoj ljudskoj patnji i istorijskom raskidu, ili i dalje preferira da teške teme dođu kroz apstrakciju, lepotu ili distancu?

AFK: Svet umetnosti je komplikovan. Oduvek je preferirao da teške teme dođu kroz lepotu, i razumem zašto. Lepota usporava gledaoca. Ona stvara uslove za teži susret. Lepotu koristim namerno, upravo iz tog razloga.

Ali lepota takođe štiti instituciju. Formalno rafinisano delo o ratu može se sakupljati, izlagati i hvaliti bez potrebe da kolekcionar ili institucija zauzmu politički stav. Svesna sam ove tenzije. Ne mislim da je razrešiva. Radim unutar nje.

Nisam sigurna da li svet umetnosti postaje otvoreniji za dela utemeljena u aktuelnoj ljudskoj patnji. Postoje trenuci istinske otvorenosti, obično nakon određene krize koja je dostigla prekretnicu vidljivosti. Ali otvorenost nije isto što i održivo angažovanje. Pitanje nije da li se težak rad može prikazati. Pitanje je da li se on nastavlja prikazivati, sakupljati i o njemu se diskutuje nakon što je kriza nestala sa naslovne strane.