Digitalna slika: Sirichai Asawalapsakul pod Vecteezy licencom.

Ovaj esej je napisao Sem Marč, ljubaznošću The Global Movement Against Statelessness (GMAS) – (Globalnog pokreta protiv bezdržavljanstva), partnera za sadržaj organizacije Globalni glasovi. Ovaj post je deo serije Globalnih glasova „U centru pažnje“ za jul 2026. godine, „Apatridija”. Ova serija nudi uvid u problem apatridije i kako ona ometa slobodu kretanja ljudi, obrazovne mogućnosti, politički pristup i još mnogo toga. Možete podržati ovo izveštavanje doniranjem ovde.

Iznad 50.000 kilometara od tla, Alpi su izgledali kao ogromna, grbava čokoladna torta prekrivena šećerom u prahu. Temperatura napolju je obično bila minus 50℃, a sa sa mojim parališućim strahom od visine, mislio sam da ću biti potpuno prestravljen, ali, naprotiv, nisam bio. Moje srce nije lupalo dok sam lebdeo u vazduhu, ali je frenetično preskakalo svaki otkucaj kada sam stao ispred kabine za kontrolu pasoša.

Kao osoba koja je rođena bez državljanstva, što znači da nemam državljanstvo i samim tim sam izgubio sva svoja osnovna ljudska prava, naučio sam da se plašim stvari koje su normalne drugim ljudima. Putovanje je počelo kada sam pozvan da predstavim Globalni pokret protiv apatridije na događaju Globalnog foruma za izbeglice (GRF) u Ženevi, u Švajcarskoj. Nedavno sam dobio svoju putnu ispravu nakon petogodišnje borbe, koja se završila slomljenim srcem kada sam video da su izostavili moj datum i mesto rođenja. Osećao sam se kao da sam doprineo brisanju delova svog identiteta. Međutim, kada se ukazala ova prilika, bio sam ispunjen radošću misleći da i dalje mogu „lako“ da ostvarim svoj san o putovanju.

Međutim, nisam bio u pravu.

Prvi zid na koji sam naišao bile su dezinformacije. Kao prvi korak, razmišljao sam o istraživanju da vidim da li ispunjavam uslove ili ne. Uprkos tome što su veb stranice ambasade i viznih centara imale opciju za osobu bez državljanstva i uspešno popunio prijavu, na sastanku sam čekao satima, da bi mi na kraju bio odbijen uz obrazloženje da ambasada nije prihvatila moju putnu ispravu. Dokument koji daje pravo na putovanje nije mi čak ni dozvoljavao da podnesem zahtev za vizu. To je paradoks koji samo nejednakost između zemalja može da stvoriti..

Na kraju, jesam putovao, ali način na koji sam uspeo da ubijem zmaja nejednakosti leži u uslugama koje sam dobio. Uz pomoć i pisma ambasadi i zahvaljujući pozivu, dobio sam ograničenu teritorijalnu vizu. Bila je to mešavina radosti i tuge. Bio sam srećan što sam dobio vizu, ali duboko uznemiren što su me svi podsećali da je zamalo nisam dobio, da da nije bilo usluga, ne bih stigao do Ženeve. Podsetilo me je da nedostajem, da nisam potpuno ljudsko biće; Osećao sam se tako malo i osramoćeno.

Drugi zid koji sam morao da preskočim bilo je neznanje. Došlo je vreme da rezervišem kartu. Ovo je bila crna komedija koja vas tera da se smejete iako biste trebali da plačete. Kada sam pokušao da proverim sa avio-kompanijama da li će mi biti dozvoljeno da rezervišem kartu kod njih kao osoba bez državljanstva, poslali su me na stranicu „posebna pomoć” da provere da li mi je potreban negovatelj ili invalidska kolica. Bio sam zapanjena što avio-kompanija koja opslužuje milione putnika nemadn’ni najmanju predstavu o apatridima i stoga ih nisu mogli primi. Veb-sajt je bio ćorsokak, pa sam morao pozvati. Korisnička služba je stalno ponavljala isti scenario: „Putnik mora da dobije pravo da uđe u zemlju odredišta“. Iako je ovo bilo pozitivno, i dalje sam se osećao nesigurno bez jasnog odgovora. U stanju zbunjenosti, ipak sam rezervisao, a pošto nije bilo direktnog leta, priča sa tranzitnom zemljom je još smešnija.

Ja sam osoba koja je naučila da živi svoj život u strahu. Pošto je to bio moj način razmišljanja, nisam želeo da budem zadržan u stranoj zemlji bez ikakve pomoći bilo gde. Zato sam odlučio da pošaljem imejl ambasadi tranzitne zemlje tražeći bilo kakvu potvrdu koja bi mogla da utiša strah. Odgovor je bio nejasan imejl u kojem je navedeno da, ako ostanete u tranzitnoj zoni, trebalo bi da budete dobro, ali ne znamo šta će imigraciona služba odlučiti da uradi na granicama. 

To je bilo potpuno neznanje, jer su pokušavali da ne preuzmu nikakvu odgovornost. Ako ambasada i avio-kompanija ne znaju, ko treba da vodi putnike bez državljanstva?

Putovanje sa dokumentima bez državljanstva je putovanje saznanja. Nakon svih tih praznih odgovora i neuspelih pokušaja, pomislio sam da moram da skupim hrabrost i prođem kroz to. Putovanje je bilo ispunjeno trenucima straha, čekanja da mašina ispljune moju kartu za ukrcavanje i dugih monologa, objašnjavajući upitnim licima iza svakog šaltera šta znači biti apatrid, i sećam se da je najsmešnije pitanje koje su mi postavili bilo: „Koje je vaše državljanstvo?” 

Bilo je iscrpljujuće. San se pretvorio u noćnu moru, kao i sve kada ste apatrid. Konačno, poslednja stanica, kabina za kontrolu pasoša. Približavao sam se polako, prestravljen kao osuđenik koji ide na pogubljenje. Lica oko mene su bila ili uzbuđena ili umorna, ali niko se nije plašio. Osećao sam se kao da bežim, ali sam bio zarobljen, sa morem putnika iza mene i kabinom za pasoše ispred mene – nema puta osim napred. Onda sam bio sledeći u redu, i to je bio konačni obračun; Ili sam sanjao ovaj san, ili bih bio zadržan, tražeći sledeću osobu koja će mi učiniti uslugu i izvući me napolje. Stigao sam do šaltera, stežući vizu, novac i pokušavajući da ostanem smiren. 

Na moju sreću, jedino što me je spasilo bilo je to što je službenik bio previše umoran da bi mario; pitao me je gde želim da stavim pečat, što je bila još jedan razlog za osmeh, još jedna neznalica koja nije znala kako da pomogne putniku bez državljanstva.

Konačno sam bio tamo, u Ženevi; sve se činilo kao penjanje na Mont Everest, i nisam uživao u svom trijumfu. Bio sam slomljen, ponavljajući svako poniženje i objašnjenje dok sam tonuo u san prve noći u Evropi.

Sada, dok pišem i ponovo proživljavam svaki detalj, pokušavam da shvatim dezinformacije i neznanje sa kojima sam se suočio tokom ovog putovanja. Postavlja se pitanje da se nacrta jasna slika: zašto sve ovo i zašto niko nije svestan našeg postojanja? A odgovor je jednostavan: vlada koristi ovu putnu ispravu za nadzor i kontrolu, a ne da garantuje bilo kakva prava svojim apatridima. Pretpostavlja se da ti ljudi pripadaju grupi koja nikada neće videti avion, nikada neće imati priliku da putuje bilo gde — nejednak, superiorni mentalitet koji i dalje moramo da izazivamo, a sa birokratijom i pohlepom za novcem, ambasade i avio-kompanije ne vide svrhu da nam udovolje ili da nam barem pokušaju da nam daju prave odgovore.

Kao zaključak, moram reći da iako je apatridija teret koji nije naša krivica, ona je potpuni nedostatak svake države koja odbija da poštuje ljudska prava. Istrajaćemo da nateramo svet da sluša i molimo vas da nam se pridružite. Ovo nije poseban slučaj; procenjuje se da 15 miliona ljudi živi u ovoj i mnogo goroj situaciji, a vi možete biti sledeći. Pridružite se borbi za iskorenjivanje problema koji uopšte ne bi trebalo da postoji; vidite gde možete pomoći. Apatridija nije problem posebne grupe, već problem svakog ljudskog bića.