Čovek sa pokrivenim ustima. Fotografija:  Valentin Angel Fernandez. Koristi se uz dozvolu.

Ovaj tekst je napisala dr Stela Vairimu Bosire, članica Upravnog odbora CIVICUS-a i izvršna direktorka Afričkog centra za zdravstvene sisteme i rodnu pravdu.

Brajan Brajt Tamuka Kagoro je sleteo na Međunarodni aerodrom Džomo Kenijata kasno u ponedeljak uveče ranije ove godine bez oružja, kontrabande ili bilo kakvih planova za destabilizaciju države. Nosio je samo svoje ideje, svoja uverenja i teret od četiri decenije provedene u borbi za pravdu.

Kao ugledni panafrikanista, ustavni advokat i branilac ljudskih prava, Kagoro je ušao u Keniju zvaničnim kanalima. Njegov pasoš je bio overen i prošao je imigracionu kontrolu. Ipak, na pola puta, državni zvaničnici su ga presreli, oduzeli mu telefone i sprečili ga da kontaktira advokate, prijatelje ili konzularnu podršku. Kenijska Nacionalna obaveštajna služba (NIS) držala ga je 14 sati u potpunoj izolaciji.

Kada su ga konačno proglasili personom non grata i deportovali, nisu ponudili nikakvo objašnjenje, nikakav zakonit postupak niti javnu optužnicu. Iako njegov „zločin“ nikada nije izgovoren naglas, osnovna poruka je bila nedvosmislena: neslaganje, solidarnost i nezavisna misao su opasni.

Ovo je realnost koju branitelji ljudskih prava širom Afrike dobro poznaju. Zatvaranje građanskog prostora više nije samo apstraktni problem za istaknute opozicione lidere. To je svakodnevna opasnost za istraživače, novinare, advokate, feministkinje i obične građane koji se usuđuju da postavljaju pitanja ili stanu uz one koji su napadnuti.

Pretvaranje granica u barijere

Svedoci smo opasnog, ubrzanog trenda širom kontinenta gde države aktivno koriste oružje na svojim granicama kako bi pratile i ućutkale aktiviste. U prošlosti je državna represija uglavnom bila ograničena unutar granica zemlje. Danas, autokrate sarađuju preko granica, koristeći digitalni nadzor, deljene obaveštajne podatke i koordinisana proterivanja kako bi došli do neistomišljenika čak i nakon što pobegnu u egzil. Kenijin tretman Kagora je surov podsetnik da napuštanje doma više ne garantuje bezbednost.

Ovo prekogranično zastrašivanje prati zastrašujuće dosledan plan. Dalje na zapadu, videli smo sličnu arhitekturu kontrole kako je zahvatila Mubaraka Balu, nigerijskog humanističkog blogera koji je osuđen na 24 godine zatvora po optužbama za bogohuljenje samo zato što je izražavao svoja uverenja. Iako je intenzivna međunarodna mobilizacija na kraju pomogla da se obezbedi njegovo puštanje na slobodu dve godine kasnije, njegova muka podvlači same razmere pretnje sa kojom se suočava sloboda izražavanja.

Podaci koji potkrepljuju ove pojedinačne priče su zapanjujući. Prema najnovijim nalazima CIVICUS Monitor-a, više od 80 procenata ljudi u podsaharskoj Africi sada živi u zemljama gde je građanski prostor zvanično klasifikovan kao „represiran“ ili „zatvoren“. Od 50 zemalja i teritorija koje se prate u regionu, 44 se suočavaju sa ozbiljnim opstrukcijama ili potpunim zatvaranjem osnovnih sloboda. Štaviše, podaci otkrivaju da je pritvaranje novinara postalo primarna taktika koju afričke vlade koriste da ućutkaju nezavisno izveštavanje, a vlasti u 33 zemlje su samo u poslednjoj godini zatvorile medijske radnike.

Ovaj napad dolazi u vreme kada je svetska pažnja opasno fragmentirana. Preokupirani ratovima, ekonomskim krizama i promenljivim geopolitičkim savezima, mnogi tradicionalni međunarodni saveznici su tiho sveli ljudska prava na sekundarni prioritet. Vlade koje su se nekada pozicionirale kao zagovornici demokratije sve više daju prioritet bilateralnim trgovinskim sporazumima i bezbednosnim sporazumima u odnosu na principijelne konfrontacije sa represivnim režimima. Kada se branitelji ljudskih prava ostave sami da se suoče sa ovom izolacijom, autoritarizam se uvlači u praznine koje ostavljaju za sobom.

Vanredne situacije bez granica mogu se suočiti sa otpornošću

Ipak, istorija pokazuje da se ove vanredne situacije bez granica mogu suočiti sa otpornošću. Lokalizovani aktivizam više nije dovoljan da zaštiti aktiviste na prvoj liniji fronta od prekoračenja uticaja na državnom nivou; civilno društvo mora razviti saradnju, prekogranični mutualizam. Upravo zato, kako bi se poklopilo sa Međunarodnim danom Nelsona Mandele, globalno pokretanje kampanje „BuditeMojSvedok“ (#StandAsMyWitness) nudi vitalni plan za otpor koji vode građani kroz transnacionalnu solidarnost.

Videli smo, i profesionalno i lično, kako pokreti održavaju ljude dugo nakon što ih institucije iznevere. Ponekad ono što štiti pritvorenog aktivistu nije sudski nalog ili vladina izjava, već saznanje da drugi posmatraju, dokumentuju, govore, organizuju se i odbijaju da dozvole da njihova priča nestane. Organizovanje preko granica stvara pritisak kroz kampanje zagovaranja, demokratsku mobilizaciju, diplomatsko lobiranje i gubitak reputacije. Transnacionalna solidarnost podseća vlade da svet obraća pažnju. Pomaže u osiguravanju da pritvorenici ne budu zaboravljeni, smanjujući rizik od mučenja, prisilnog nestanka i neograničenog zatvora. Međunarodni zakoni takođe jačaju ove napore zagovaranja. Prema instrumentima poput Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, proizvoljno hapšenje je zabranjeno, što daje globalnim pokretima pravnu prednost da primora na poslušnost.

Ova kampanja donosi ključnu poruku nade u sumorno okruženje. Podseća nas da međunarodna javna mobilizacija opipljivo funkcioniše — činjenica koju je dokazalo uspešno fizičko oslobađanje 31 branioca ljudskih prava širom sveta koji su nekada bili držani u mraku, ali su oslobođeni jer su globalni pokreti odbili da dozvole da budu zaboravljeni.

Međutim, da bi ova solidarnost ostala efikasna, ona se mora prilagoditi. Prava solidarnost preko granica ne može jednostavno replicirati staru dinamiku moći ili hijerarhije odozgo nadole. Potrebna joj je „ekologija znanja” — istinsko priznanje da najvažniji uvidi i strategije dolaze direktno od lokalnih zajednica i pokreta građana koji se bore na prvim linijama fronta.

Odbrana ljudskih prava širom Afrike i šireg globalnog Juga mora započeti aktivnim slušanjem. Moramo prepoznati da su naše individualne borbe za pravdu duboko povezane. Branioci ljudskih prava nisu pretnja nacionalnoj bezbednosti; oni su kritična infrastruktura koja drži naša društva na okupu i oni su linija odbrane koju ne možemo sebi priuštiti da ostavimo nezaštićenu.