Mladi su primorani da rade fizičke vežbe u ustanovi za korekciju ponašanja. Slika sa YouTube kanala BBC Chinese.

U nedelju ujutru u martu, 21-godišnja studentkinja muzike stigla je u stambeni kompleks u Pekingu da drži čas klavira — sporedni posao koji je radila da bi zaradila novac za finansiranje studija. Njen otac, tetka i dva zaposlena u privatnoj disciplinskoj ustanovi čekali su je.

Njeni rođaci su tvrdili da su stranci bili policajci koji su istraživali člana porodice. Prisilili su je da uđe u kombi, oduzeli joj telefon i odvezli je stotinama kilometara daleko u zatvorenu instituciju u provinciji Henan, u Kini, navodno na „rehabilitaciju od zavisnosti od interneta“.

Ostala je tamo 11 dana.

Njeno korišćenje interneta nije imalo mnogo veze sa njenim zatvaranjem. Prema istrazi časopisa „Southern People Weekly“, njeni roditelji nisu odobravali njenog dečka i verovali su da je njihova ranije poslušna ćerka prestala da ih sluša. Platili su ustanovi da je izoluje, kontroliše njen svakodnevni život i vrši pritisak na nju da prekine vezu. Zvanični izveštaji ukazuju da je ova ustanova naplaćivala 26.800 juana (3.970 američkih dolara) za šest meseci ili 36.800 juana (5.451 američkih dolara) za godinu dana, uključujući smeštaj i hranu.

Osoblje joj je reklo da može da ode nakon što zaboravi svog dečka. U to vreme je bila pravno punoletna i potpuno nezavisna.

Njen slučaj je deo šireg obrasca.

Tržište kontrole

Istraga časopisa „China Newsweek“ iz jula 2026. godine dokumentovala je nekoliko odraslih osoba koje su porodice smestile u slične institucije. Dvadesetjednogodišnji radnik u prodavnici rekao je da su ga zaposleni vezali i prevezli stotinama kilometara nakon što su im roditelji platili da isprave njegove navike spavanja. Dvadesetpetogodišnja žena koja živi sama rekla je da su tri osobe ušle u njen dom, oduzele joj telefon i odvele je iz Đijangsija u disciplinsku školu u Hubeju.

U drugom slučaju, jedna institucija je savetovala majci da namami svog dvadesetšestogodišnjeg sina u Čongćing obećavajući mu odmor. Proveo je 82 dana u ustanovi.

Nekoliko bivših pritvorenika kasnije je prijavilo institucije zbog nezakonitog pritvaranja ili ograničavanja lične slobode. Njihove žalbe nisu dovele do krivičnih postupaka.

Za mnoge čitaoce van Kine, kampovi za „internet zavisnost” deluju kao ostatak ranih 2000-ih. Ove institucije su postale poznate po vojnim vežbama, fizičkom kažnjavanju, prisilnom zatvaranju i lečenju elektrošokovima. Kinesko Ministarstvo zdravlja je naredilo 2009. godine medicinskim ustanovama da prestanu da koriste električnu stimulaciju za lečenje zavisnosti od interneta, navodeći nedovoljne dokaze o njenoj bezbednosti i efikasnosti.

Industrija je preživela reakcije javnosti. Promenila je svoje poruke i nastavila sa radom.

Danas, „zavisnost od interneta“ funkcioniše kao fleksibilna oznaka za ponašanje koje porodice odbacuju. Može da obuhvati igranje igara, romantične veze, nekonvencionalno zaposlenje, neredovno spavanje i otpor roditeljskim zahtevima.

Iako zavisnost od interneta nije priznata prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, 11. revizija (ICD-11), globalnom merilu za dijagnoze mentalnog zdravlja, Kina je priznala zavisnost od interneta kao klinički problem od 2008. godine. Ova zvanična terminologija omogućava porodicama da opravdaju svoje postupke. Neslaganje postaje poremećaj. Neodobravanje roditelja postaje briga. Zatvaranje postaje lečenje.

Neke institucije sada sebe nazivaju specijalizovanim školama za obuku, centrima za porodično obrazovanje, programima za korekciju ponašanja, centrima za psihološko savetovanje ili organizacijama za razvoj mladih. Ove oznake daju prisilnom zatvaranju i praksama prisile masku obrazovanja i brige.

Osnovna funkcija ostaje jasna. Porodice plaćaju privatnim organizacijama da disciplinuju decu koju smatraju neupravljivom.

Industrija sada primenjuje ovaj model na odrasle.

Praznina u sprovođenju zakona

Roditelji nemaju opštu zakonsku vlast nad odraslom decom koja poseduju puni građanski kapacitet. Oni ne mogu legalno da odlučuju gde ta odrasla deca žive, sa kim izlaze, kojim poslom se bave ili kako organizuju svoj svakodnevni život. Međutim, emocionalni pritisak, finansijska zavisnost i porodične obaveze mogu sačuvati roditeljski uticaj, čak i tamo gde je zakonska kontrola prestala.

Privatne disciplinske ustanove nude porodicama način da prevaziđu tu granicu.

Ustanove obezbeđuju prevoz, nadzor, zatvaranje, izolaciju, prisilne rutine i psihološki pritisak. Oduzimaju telefone, ograničavaju kretanje, kontrolišu komunikaciju i zahtevaju poslušnost. Roditelji kupuju oblike kontrole koje više ne mogu sami zakonski nametnuti.

Ove institucije proširuju roditeljsku vlast izvan njene zakonske krajnje tačke. One pretvaraju prinudu u komercijalnu uslugu.

Nedavni slučajevi takođe otkrivaju rupu u sprovođenju zakona.

Član 238. kineskog krivičnog zakona zabranjuje nezakonito pritvaranje druge osobe ili na drugi način lišavanje lične slobode. 

U slučaju studentkinje muzike iz Pekinga, policija je izdala pismenu obaveštenje o nepokretanju dokumenata u kojem se navodi da „nema krivičnih činjenica“ i da neće pokretati postupak. Objavljeni izveštaji ne otkrivaju dalje obrazloženje. Ne objašnjava se kako je policija procenila lažno predstavljanje zaposlenih u ustanovi kao policajaca od strane porodice, otmicu i transport odrasle osobe, oduzimanje njenog telefona ili njeno jedanaestodnevno prisilno zatvaranje.

Obaveštenje sadrži zaključak, dok ostavlja centralno pravno pitanje bez odgovora: Zašto njen izveštaj nije bio dovoljan da se utvrdi osnov za krivičnu istragu?

Drugi slučajevi otkrivaju fragmente obrazloženja koje se koristi u praksi. Jednom roditelju je navodno rečeno da se smeštaj smatra dobrovoljnim jer ga je porodica odobrila. Druge žalbe su zastojale oko nadležnosti i poteškoća u očuvanju dokaza. Ova objašnjenja usredsređuju odluku roditelja i ostavljaju nerešenim nedostatak saglasnosti odraslog pritvorenika.

Zatvaranje kao zaštita

Posebna istraga koju je sproveo Jiemian News u junu 2026. godine pronašla je odrasle osobe starosti čak 33 godine unutar takvih ustanova i izvestila je da su na jednoj lokaciji odrasli i maloletnici bili prisutni u gotovo jednakom broju.

Ne postoji zvaničan podatak o tome koliko je odraslih bilo prisiljeno u takve ustanove, niti koliko ustanova postoji širom zemlje. Jedna ustanova u Čongćingu je, prema izveštajima, imala skoro 100 odraslih krajem juna 2026. godine. Ove ustanove su raštrkane po gradovima i provincijama širom Kine, što znači da bi mogle biti stotine — ako ne i hiljade — odraslih koji su pritvoreni protiv svoje volje jer se njihova porodica ne slaže sa njihovim životnim izborima.

Roditelji opisuju zatvaranje kao zaštitu. Institucije ga predstavljaju kao obrazovanje, savetovanje ili intervenciju u ponašanju. Policija se susreće sa porodicama koje insistiraju da deluju u najboljem interesu svog odraslog deteta.

Zatvorena osoba možda nema telefon, nema pristup nezavisnoj pravnoj pomoći i nema mogućnost da ospori iskaz porodice. Obe istrage opisuju institucije koje koriste kontrolisane snimke kako bi oblikovale iskaz koji je predstavljen porodicama ili policiji. Pritvorenici su zamoljeni da kažu da su bezbedni, zahvalni svojim roditeljima ili spremni da prekinu veze kojima su se njihove porodice protivile.

Porodični jezik ublažava privid prisile. Ponašanje koje bi odmah izazvalo uzbunu među stranacima može se tretirati kao privatno neslaganje kada ga organizuje roditelj.

Ovakav odgovor omogućava privatnim institucijama da posluju između obrazovnih usluga i nezakonitog lišavanja slobode.

Institucije se takođe oslanjaju na nejasne definicije „nedoličnog ponašanja“ koje mogu opravdati pritvor ljudi. Nedavni slučajevi uključivali su romantičnu vezu, neredovno spavanje, takozvano prekomerno igranje, radne navike, nezaposlenost i izbor karijere koji su roditelji smatrali neprikladnim. Nijedan nije zahtevao jasnu medicinsku dijagnozu.

U stvari, ova industrija prodaje porodicama moć da suspenduju odraslo doba. Uz naknadu, oni obezbeđuju prevoz, izolaciju, nadzor, prisilne rutine i poslušnost pod nazivom obrazovanje.

Njihovo dalje postojanje odražava više od regulatornog neuspeha. Takođe otkriva postojanost porodičnog ideala u kojem se očekuje da roditeljski autoritet nadživi odraslo doba, a poslušnost ostaje moralna obaveza, a ne zakonski izbor.

Dokle god to očekivanje nastavi da zamagljuje granicu između roditeljske brige i lične slobode, postojaće tržište za kompanije spremne da prodaju kontrolu nad odraslima koji su zakonski slobodni.