Porodično nasleđe iz Bihara, Indija: kajrauti, čelična posuda za kajal sa mesinganom drškom u obliku kapi. Autor fotografije: Amrit Sufi na Wikimedia Commons (CC BY-SA 4.0).

Dok sam gledala fotografije azijskih posudica za kajal (kohl) na sajtu Muzeja umetnosti Metropoliten, tražila sam pojedinosti koje bi ove predmete smestile u kontekst ljudi i okruženja u kojima su nastali i u kojima su se koristili. Nisam ih pronašla. Opis jedne konkretne posude u obliku patke u zbirci Muzeja nije sadržao informacije o njenom tvorcu, načinu na koji se koristi, kome je namenjena, niti o čulnim aspektima poput toga kako staje u dlan, koliko je teška ili kakve mirise nosi sa sobom. I sama sam nasledila sličnu posudu za kajal (kajrauti na jeziku angika), izrađenu šezdesetih godina prošlog veka, i upravo me je ona navela da uvidim kako odsustvo ovakvih podataka doprinosi zanemarivanju odnosa koji te predmete stvaraju i održavaju.

Nedostatak opisnih metapodataka podstakao me je da razmislim kako možemo da pristupimo istorijskom znanju na adekvatan način. Da bismo neki predmet istinski razumeli, potrebno je da poznajemo njegovu biografiju: ko ga je napravio, šta ga je inspirisalo, kakvu čulnu istoriju nosi, kao i ko su ljudi, odnosno stvaraoci i korisnici povezani sa njim, koji najčešće ostaju nevidljivi ukoliko pripadaju običnoj radničkoj klasi. Upravo u tom trenutku počela sam da istražujem kako su oblik i materijal svakodnevnih predmeta duboko određeni geografijom, njihovom namenom i kulturom.

Ova nevidljivost proteže se od svetskih muzeja do lokalnih arhivskih zapisa.  U poslednjem posleratnom izdanju geografskog leksikona okruga Bagalpur u indijskoj saveznoj državi Bihar (koja obuhvata i okrug Banka, odakle potiču predmeti moje porodice) iz 1962. godine ne pominju se ove posude iz svakodnevnog života. Radi pojašnjenja, geografski leksikoni su korišćeni u Južnoj Aziji i tokom kolonijalnog i tokom postkolonijalnog perioda. Oni su sadržali informacije o geografskoj strukturi, društvenim karakteristikama i fizičkim obeležjima određenog područja, zbog čega predstavljaju važan izvor za razumevanje kulturne istorije. Iako leksikon detaljno opisuje sredstva za rad na otvorenom, poput poljoprivrednog alata, u potpunosti zanemaruje predmete iz domaćinstva kao što su kajrauti, malija i paila (o kojima će kasnije biti više reči), dajući prednost onome što se smatra izvorom ekonomske koristi u odnosu na svakodnevnu kulturu. Budući da žene ove predmete prvenstveno koriste u domaćinstvu, njihovo oskudno dokumentovanje odražava šire potcenjivanje ženskog rada i veština.

Gvozdena bočica za kajal u obliku patke; livena i gravirana, sa pozlatom i umetnutim očima (17-18. vek). Poklon Artura Džafea, 1976. Ovaj predmet je deo zbirke Metropoliten muzeja umetnosti. Javno vlasništvo.

Ovo me je podstaklo da počnem sa prikupljanjem podataka o predmetima iz svakodnevnog života koji su vremenom postali deo porodičnog nasleđa i da ih učinim dostupnim na otvorenim platfomama poput Wikimedia Commons i Wikisource. Tada sam shvatila da upravo ja mogu da prikupim one podatke o posudi za kajal i drugim predmetima u mom domu. Tamo gde muzej vidi statičnu „posudu za kajal u obliku patke“ iz nepoznate radionice iz 19. veka, ja vidim generacije radničkih ruku koje su je oblikovale.

Nasleđeni predmeti

Kajrauti (posuda za kajal)

Kada sam na sajtu Muzeja naišla na posudu za kajal u obliku patke, uspela sam da povežem posudu koju mi je poklonila majka sa mogulskom istorijom Indije. Sela sam sa majkom i snimila njenu priču o našoj porodičnoj istoriji. Ispričala mi je da je kajrauti napravio njen deda po majci, koji je radio u fabrici čelika. Izradio ga je na poslu i poklonio mojoj nani kada se rodila moja majka. Kasnije je baka poklonila kajrauti mojoj majci kada se udala, a majka ga je predala meni kada sam sa osamnaest godina otišla od kuće na studije — privilegiju obrazovanja i mogućnosti izbora koja moja baka nije imala.

Iako ga u poslednje vreme ne nosim, i dalje otvorim posudu da osetim miris kajala koji je moja majka pravila kod kuće taloženjem čađi od lampe ispod jednog od preklopa i mešanjem sa gijem. Posuda savršeno staje u ruku poput malog manga. Njen oblik kapi navodi me na razmišljanje o tome kako se ovaj drevni indo-iranski motiv neprestano prenosio sve do 20. veka i modernih indijskih predmeta. Život jednog predmeta ne završava se onog trenutka kada je napravljen. Njegovo značenje menja se dok putuje od dedine fabrike do kofera njegove unuke koja odlazi na fakultet. Ne beležim samo fotografije, već beležim i dodir (način na koji savršeno staje na dlan), miris (gija i čađi), i zvuk (tihi klik poklopca pri otvaranju).

Paila (merica za žitarice i zrnevlje)

Paila, kuhinjska merica za pirinač, iz Bihara, Indija. Autor fotografije: Amrit Sufi na Wikimedia Commons (CC BY-SA 4.0).

Višekratne posude, koje se prenose s kolena na koleno, važan su deo načina života govornika jezika angika. “Ee ki chhe?” („Šta je ovo?”), sećam se da sam kao četvorogodišnjakinja pitala baku, posmatrajući kako joj u ruci svetluca paila kojom iz limene posude uzima pirinač kako bi odmerila količinu za goste.

Paila je obično merica za 500 ili 600 grama, taman koliko je dovoljno da se odmeri za porodični ručak. Međutim ono što je mene kao dete najviše očaravalo jesu reljefni motivi škorpija i riba na površini posude. Ti ukrasi bude moja najranija čulna sećanja: ukus pržene hilse i strah od škorpija koje su vrebale na neočekivanim mestima poput grana manga, krovova, kao i među kapijama od bambusa.

U sredini u kojoj su decu odmalena učili opasnostima koje vrebaju iz prirode, potpuno je razumljivo što su ovakvi motivi postali uobičajeni ukrasi kako na svakodnevnim predmetima, tako i na ljudskom telu. Tako je, na primer, motiv škorpije jedan od tradicionalnih motiva tetovaža u mom kraju. Lokalno stanovništvo naziva je godna (izvedeno od reči god, koja u jeziku angika znači probosti), a utiskuje se na kožu šaka i stopala kod žena. Kod udatih starijih žena ove tetovaže smatrale su se načinom da se istakne lepota, a opevane su i u lokalnim narodnim pesmama o lepoj Liliji, koja predstavlja izmišljenu junakinju koja govori jezikom angika i simbolizuje mladalački bunt prema društvenim pravilima o ljubavi i braku. Mlađe generacije nose ih sve ređe.

Ovo vizuelno podudaranje nije slučajnost. Paile izrađuje i prodaje Gulgulija, nomadska zajednica iz Bihara. Njeni pripadnici tradicionalno putuju od mesta do mesta i zarađuju za život prodajom metalnog posuđa i tetoviranjem. Tako su iste ruke koje su izrađivale i prodavale mesinganu mericu ukrašenu motivima škorpije ujedno iste motive tetovirale na kožu ljudi iz lokalnih zajednica.

Malija (posuda za ulje)

Jedna od najupečatljivijih uspomena na moju pokojnu baku jeste malija, odnosno otvorena posuda za ulje koju je često tražila tokom hladnih dana. 

Malija je otvorena posuda za ulja za masažu, najčešće izrađena od gvožđa. Autor fotografije: Amrit Sufi na Wikimedia Commons (CC BY-SA 4.0).

Ova mala posuda oličenje je praktičnosti i jasno pokazuje kako svakodnevne potrebe oblikuju predmet i određuju njegovu formu. Napravljena je tako da se u njoj ulje zagreva iznad otvorenog plamena, a zatim prstima zahvata i nanosi na telo. Zbog toga ima udubljeni deo u obliku izvrnute kupole u kojem se drži ulje, kao i dugu dršku koja omogućava da se u ruci drži bez opasnosti od opekotina.

Moja majka pozajmila je maliju tetki dok je negovala bebu, a kada je dete poraslo, posuda nam je vraćena, na moje veliko zadovoljstvo. Deljenje ovakvih predmeta među članovima porodice uobičajena je praksa i izražava međusobnu brigu.

Dok fotografišem ovaj predmet i beležim pojedinosti o njegovom izgledu, postaje mi jasno koliko su podneblje, ljudi koji su ga koristili i njegova svakodnevna namena u potpunosti odredili materijal od kojeg je napravljen, njegov oblik i način na koji se njime rukuje.

Poziv da dokumentujemo i  delimo svoju kulturu

Ko izrađuje ove predmete, ko ih prodaje, a ko ih koristi mnogo govori o kastinskim, klasnim i rodnim odnosima u indijskom društvu. Ovi predmeti za domaćinstvo nikada nisu bili zamišljeni kao roba za jednokratnu upotrebu. Napravljeni su da traju, da ih popravi lokalni lohar (kovač) kada se oštete, da se dele sa porodicom, poklanjaju povodom rođenja deteta i koriste kroz više generacija. Kroz njih se može pratiti čitav jedan društveni ekosistem. Izrađuju ih muškarci radničke klase u fabrikama ili kovači u svojim radionicama, prodaju ih putujući trgovci feri-wale koji na motociklima obilaze seoska područja, a koriste ih žene unutar domaćinstva.

Kada ova zanimanja postanu toliko neisplativa ili neodrživa da ih ljudi napuštaju, nestaju i veštine koje ih prate. Na taj način gubimo umeće lokalne izrade merica, znanje o pravljenju kozmetike od sastojaka dostupnih u svakom domaćinstvu i veštinu oblikovanja pažljivo osmišljenih posuda prilagođenih svakodnevnoj upotrebi.

Znanje se čuva u različitih oblicima, od enciklopedijskih članaka do regionalne reči koja ne postoji u drugom jeziku. Predmeti koji nas okružuju nose to znanje u sebi. Govore nam kako porodice funkcionišu, koje su veštine korisne za lokalni način života i na koji način se ekonomski odnosi prepliću sa dostupnim materijalima, hranom i potrebom za udobnošću. Danas ljudi koriste industrijski proizveden kajal upakovan u plastične olovke i plastične merice za pirinač. Kada tradicionalni predmeti postanu neprimećeni i potisnuti u korist masovno proizvedenih plastičnih predmeta koji su priuštivi i lako dostupni, dolazi do zanemarivanja bogatog sistema kulturnog znanja koji je generacijama održavao jedan ekosistem.

Prihvatanje masovno proizvedenih predmeta kao „boljeg“ izbora zanemaruje predmete koji su duboko utkani u kulturu jednog mesta. Istovremeno, nedostatak dostupnih informacija o takvim predmetima dodatno učvršćuje sklonost da ih ne primećujemo. Ipak, zahvaljujući digitalnim veštinama, ljudi danas mogu javno da dele svoju materijalnu kulturu. Beleženjem usmene istorije i postavljanjem zapisa o lokalnim alatima, posudama, sistemima znanja i usmenim tradicijama na otvorene platforme znanja kao što su Wikimedia Commons, Wikipedia i Living Dictionary, kao i kroz priče na platformi Globalni glasovi, možemo ih obogatiti metapodacima koje zaslužuju, odnosno opisima, područjima upotrebe, kao i verovanjima i praksama koje ih okružuju.

Kontaktirajte me putem mog profila na Globalnim glasovima ukoliko želite da razgovaramo detaljnije o tome kako možemo da učinimo ove svakodnevne predmete vidljivijim.