Пасош Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Након распада Југославије, закони о држављанству у државама наследницама оставили су неке људе суоченим са годинама правне несигурности. Фотографија: Глобални гласови, CC-BY.

Питања везана за апатридију (апатрид – особа без држављанства прим.прев.) која погађају земље које су раније чиниле Федеративну Југославију могу мапирати трендове који утичу на ширу Европу. Она се крећу од генерацијских компликација статуса држављанства због померања граница, до системске дискриминације која доводи до искључења Рома из званичне документације њихових матичних земаља.

Таква питања су документована кроз Индекс апатридије, који је развила Европска мрежа за апатридију. Он процењује законе, политике и праксе европских земаља о заштити апатрида и спречавању или смањењу апатридије, мерено у односу на међународне стандарде и добру праксу. (следи вебинар под насловом (Процена тренутног стања у вези са апатридијом у Европи, енгл.)

Између 1990. и 2008. године, Југославија (састављена од ентитета који су већ имали формалну државност – шест република и две аутономне покрајине) распала се на седам независних држава. Ове земље су се суочиле са сличним изазовима, али су такође искусиле важне разлике које утичу на њихове институционалне одговоре на проблеме апатридије.

Словенија и Хрватска су чланице Европске уније (ЕУ), што им пружа додатна средства за решавање друштвених проблема. Остале су земље које теже придруживању ЕУ, са различитим степеном успеха у својој кандидатури: Црна Гора се сматра водећим кандидатом; Србија, Северна Македонија и Босна и Херцеговина заостају у испуњавању критеријума; а шансе Косова су отежене непризнавањем од стране неких чланица ЕУ.

Док је Југославија постојала, њени грађани су уживали слободу кретања кроз федерацију; многи су се населили ван република у којима су се родили, било из економских или породичних разлога. Слично као када се неко сели између држава у САД, није било потребе за променом држављанства. Међутим, након стицања независности, закони о држављанству су измењени, па су људи рођени у другим републикама који су одлучили да остану у свом месту пребивалишта — где су можда живели деценијама — изненада морали да се носе са проблемима са папирологијом. Ово је такође утицало на њихову децу без обзира на место рођења, јер држављанство по рођењу није увек било аутоматско.

У државама наследницама, додељивање држављанства становницима рођеним ван садашњих граница подразумевало је бројне компликације, чак и када су испуњавали формалне критеријуме. На пример, чињеница да је македонска влада из 1994. године, предвођена социјалдемократама, обезбедила натурализовано држављанство за легалне становнике рођене на Косову и у Србији — углавном етничке Албанце и Бошњаке — користи се пре сваког изборног циклуса од стране њихових десничарских популистичких противника који понављају дезинформативне наративе о „увозу 150.000 бирача са Косова”. Друга теорија завере трврди да је држављанство дато избеглицама из рата на Косову1999. године, док се заправо већина њих вратила у своју земљу.

Више од три деценије касније, питања апатридије у ових седам земаља са заједничким историјским коренима имају различите савремене облике. Већина њих се бави статусом људи који нису — или нису могли — регулисати своје држављанство након распада Југославије. Друга питања су мање видљива, али упорнија: недостатак регистрације рођења, недостајући лични документи, сиромаштво, дискриминација и административне баријере које несразмерно погађају заједнице Рома, Ашкалија и балканских Египћана.

Једна од најновијих прекретница догодила се у јулу 2025. године, када је Агенција УН за избеглице (УНХЦР) објавила да је Северна Македонија постала прва у региону која је решила све познате случајеве апатридије изазване распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Према подацима УНХЦР-а, последњих 317 људи који су живели у правном лимбу од стицања независности добило је држављанство. Резултат је дошао након година напора, који су обухватали сарадњу између међународних и националних институција, као и подизање свести, путем кампање УНХЦР-а из 2017. године која је упоредила апатридију са невидљивошћу (превод видеа који следи: Припадам: Зашто нам је стало до апатридије, УНХЦР, Агенција УН за избеглице – Ако сам невидљив, јешћу чоколаду цео дан. Ако сам невидљив, могу да пролазим кроз зидове и идем било где. Ако сам невидљив, могу да прескачем часове. Ако сам невидљив, не могу да прескачем часове јер нећу ни ићи у школу. Бићу невидљив и нико ме неће моћи видети. Ако сам невидљив, нећу моћи да идем код лекара када сам болестан. Ако сам невидљив, нећу имати своју земљу и нећу нигде припадати. Ако сам невидљив, моје детињство ће нестати. Ако сам невидљив, живећу у невидљивом затвору.
Према Конвенцији УН о статусу апатрида из 1854. године, термин апатрид значи особу коју ниједна држава не сматра својим држављанином на основу свог закона.
У Македонији данас постоје стотине особа у ризику од апатридије, а милиони широм света. Хајде да препознамо ове проблеме и учинимо све што можемо да спречимо и смањимо апатридију.
Они нису невидљиви, они живе са нама! Хајде да окончамо бездржавност!):

УНХЦР је касније приметио да је скоро 20.000 апатрида стекло држављанство у Северној Македонији од 2001. године и да су измене Закона о држављанству из 2021. године обезбедиле законско решење за људе који су остали без држављанства од распада Југославије. Па ипак, апатридија није у потпуности искорењена: 147 људи, већином деце рођене у Северној Македонији, још увек није имало држављанство због недостајућих регистрација рођења.

Ово је тренутни облик апатридије на Балкану. Више се не ради само о људима који су остављени нестанком једне државе, већ о онима присутним у данашњим државама које институције и даље тешко „виде“.

Узмимо за пример младог Валентина Ракипа из Скопља. Рођен у Северној Македонији, провео је године без правног идентитета јер његово рођење није било регистровано, а очинство није било признато. Без докумената, није могао да се упише у средњу школу, да користи редовну медицинску или стоматолошку негу, да легално ради или да путује у иностранство. „Осећам се као странац у овој земљи“, рекао је УНХЦР-у 2022. године, након 12-годишње правне борбе за добијање држављанства:

Такви случајеви показују зашто регистрација грађана није само техничко питање: дете без извода из матичне књиге рођених не може да уђе у правни поредак и касније може имати потешкоћа да добије личну карту, докаже држављанство, приступи здравственом осигурању, настави образовање, региструје пребивалиште, пронађе формално запослење, отвори банковни рачун или наследи имовину.

Индекс апатридије напомиње да је Северна Македонија у јуну 2023. године предузела кораке ка обезбеђивању ових права, изменивши законе како би захтевала хитну регистрацију сваког детета рођеног на њеној територији, без обзира на држављанство или лични статус родитеља. Такође се наводи да проблеми у спровођењу и даље постоје и да препреке за регистрацију рођења несразмерно утичу на ромске заједнице.

Разлика између закона на папиру и у стварном животу била је у средишту колективне тужбе коју су поднели Европски центар за права Рома (ERRC) и Удружење младих адвоката Македоније (MYLA). У јулу 2025. године, Основни грађански суд у Скопљу донео је првостепену пресуду у вези са нерегистрованим лицима, посебно Ромима, који су били смештени у „Посебан регистар рођених“ и којима су издати привремени документи. Према MYLA, ови документи често нису функционисали у пракси и нису били признати за приступ услугама за које су креирани.

У децембру 2025. године, Европски центар за права Рома известио је да је Апелациони суд потврдио пресуду, чинећи је коначном и правно обавезујућом. Апелациони суд је потврдио налаз да су кршења била системска и да је држава различито третирала погођене појединце без легитимног или пропорционалног циља. У пресуди је наглашено да приступ регистрацији рођења није дискреционо административно питање, већ основна обавеза државе повезана са основним правима. Изјава правне директорке ERRC-а, Сенаде Сали, обухватила је суштину неправде, наглашавајући да „институционална неактивност представља дискриминацију“.

Документарни филм „Невидљиви“ такође се бави овим дешавањима. Исти образац се појављује, са националним варијацијама, широм региона бивше Југославије.

Индекс апатридије наводи да је Србија потписница Конвенције о бездржављанству из 1954. и 1961. године, али јој недостаје посебна процедура за утврђивање апатридије. Правилници о регистрацији рођења захтевају од родитеља да доставе изводе из матичне књиге рођених и личне документе, што повећава ризик да рођења остану нерегистрована. Као и у већини других балканских земаља, постоје неке заштитне мере, али људи којима су најпотребније могу бити најмање у могућности да испуне захтеве за документацију потребну за њихову примену.

Косово има заштитне мере у закону о држављанству како би се спречила апатридија у детињству, а регистрација рођења је загарантована. Међутим, Индекс апатридије извештава да се ромске, ашкалијске и египћанске заједнице суочавају са практичним препрекама, укључујући недостатак документације, тешке процедуре, недоследну примену, стигму и ограничену свест. Касна регистрација рођења је могућа, али је дуготрајна и сложена ако недостају докази.

Варијације ових питања утичу и на Босну и Херцеговину. У 2017. години, земља је смањила број Рома без докумената са око 3.000 на 57. Њени закони садрже неке заштитне мере, укључујући пронађену, усвојену децу и децу рођену у иностранству од босанских држављана. Међутим, деца чији родитељи немају документа често је онемогућено да региструју рођења у редовном року, посебно када недостаје документација. Поново, ромске заједнице су несразмерно погођене.

Црна Гора је значајна јер је 2018. године увела поступак утврђивања апатридије, али се он не спроводи доследно:„До октобра 2024. године, 11 особа је признато као апатриди, а 19 захтева је било у поступку”, према Индексу апатридије, док је „УНХЦР пријавио укупно 420 идентификованих особа у ризику од апатридије у Црној Гори од новембра 2024. године, од којих је преко 55% било деце, иако је стварни број вероватно већи.“

Ситуација у Словенији и Хрватској показује да само чланство у ЕУ не решава проблем. Словенија остаје обележена наслеђем „избрисаних“, укључујући 25.671 особу која је уклоњена из регистра сталних становника након стицања независности и која се 20 година борила да поврати своја права. Иако је Словенија приступила Конвенцији о бездржављанству a> 2025. године, још увек јој недостаје посебан поступак за утврђивање апатридије и има празнине у заштитним мерама за децу рођену у Словенији која би иначе била без држављанства.

Словеначка драма из 2018. године ”Избрисана” понудила је уметничку перспективу кафкијанске ноћне море коју проживљавају људи који „нису у рачунару“” (превод разговора који следи у видеу: Вече. – Добро вече, госпођо.
Дошла сам да се породим. – Наравно. Прво попуните овај формулар
Али имам контракције. – Колико често?
Свака три… Не, два минута. – У реду је. Само попуните формулар и требаће ми ваша лична карта и здравствена картица.
Изволите. – Хвала вам. Ана Јовановић. Пишите великим словима. – Ох…Да ли сте…? Не, даћу вам другу. Све је овде написано.
Шта ако не желим да наведем име оца детета? – Само напишите „непознато“. Али госпођице Јанковић, нисте у рачунару.
Мој лекар није ништа поменуо. Да ли се и даље користе фајлови? – Да. То објашњава. Ми имамо све у рачунарима, а ви нисте у систему.
Имам здравствену картицу. – Разумем. Нисте тамо; уверите се сами.
Нисам у технолог. Можемо ли се вратити на ово касније? – Не могу вас пустити у порођајну салу ако нисте у систему.
Па, шта сада? – Слушајте, разумем да је све ово посебно и ново за вас, али све ће бити у реду. Хајде да се само концентришемо на процедуру; то су организовали стручњаци паметнији од нас.
Шта, да ли да се породим овде на поду?):

Хрватска, такође потписница Конвенција о апатридији из 1954. и 1961. године, нема посебан поступак за утврђивање апатридије и пружање адекватне заштите особама без држављанства. Попис из 2021. године пописао је 558 особа без држављанства и 173 особе са „непознатим држављанством“, док је УНХЦР проценио да се у Хрватској средином 2023. године налази 733 особе под мандатом за апатридију. Индекс апатридије додаје да дискриминаторне праксе стварају препреке за неку децу, а тренутни Национални план за инклузију Рома не укључује мере за подизање свести о апатридији, њено спречавање и смањење.

Ово поређење показује да када је у питању апатридија, граница не иде јасно између чланица ЕУ и земаља које нису чланице ЕУ. Приступање ЕУ може створити притисак за правну реформу, али правни идентитет зависи од локалне политичке воље како би се осигурало да институције активно уклањају препреке за људе који немају документа, живе у неформалним насељима, не могу да докажу пребивалиште или припадају заједницама које су дуго третиране са сумњом.

Подаци су важни, јер апатриди често недостају не само у евиденцијама држављанства, већ и у званичној статистици. Категорије као што су „апатриди“, „непознато држављанство“, „без националности“ или „у ризику од апатридије“ нису увек дефинисане или се доследно користе у пописима.

Ако је распад Југославије створио једну генерацију правне несигурности, данашњи изазов је спречити нове генерације да наследе невидљивост решавањем преосталих случајева држављанства и обезбеђивањем ствари попут универзалне регистрације рођења, функционалних личних докумената, приступачне регистрације пребивалишта, бесплатних или приступачних процедура, правне помоћи и рада у заједницама које имају разлога да не верују институцијама.