Сиимо Касик. Фотографија љубазношћу аутора; користи се уз дозволу.

Аутор: Сиимо Касик

Овај есеј је написао Сиимо Касик, љубазношћу Глобалног покрета против бездржављанства (GMAS), партнера за садржај организације Глобални гласови. Овај пост је део серије „У центру пажње“ организације Глобални гласови за јул 2026. године под називом „Бездржављанство.” Ова серија нуди увид у проблем бездржављанства и како оно омета слободу кретања људи, образовне могућности, политички приступ и још много тога. Можете подржати ово извештавање донирањем овде.

Имао сам 26 година када је моја земља нестала. 

Распад је био буквалан, Совјетски Савез је престао да постоји. Већина људи је сведочила његовом распаду кроз телевизијске емисије, наслове у новинама и мапе које су изненада захтевале ревизију. Ја сам се с тим сусрео кроз папирологију. Папирологија, нажалост, има тенденцију да надживи владе. 

Када се Совјетски Савез распао 1991. године, из његових остатакаs настало је 15 нових земаља. Милиони људи постали су грађани тих новонезависних држава. Други су се провукли кроз пукотине. 

Прочитајте више: Када нема домовине: Лица без држављанства бившег СССР-а

У Естонији и Летонији, крај Совјетског Савеза није само створио нове земље. Такође је враћено држављанство које је постојало пре совјетске окупације 1940. године. Они који су били држављани пре окупације, и њихови потомци, аутоматски су повратили држављанство. Многи други су морали да се квалификују путем натурализације. Неки јесу. Многи нису. Деценијама касније, хиљаде људи и даље живе са последицама тих одлука. Ја сам био један од њих.

Рођен сам у Талину, у Естонији . Говорио сам естонски језик; тамо сам похађао школу, тамо сам радио, тамо сам провео 26 година свог живота. Па ипак, када је Естонија обновила своју независност, нисам аутоматски постао држављанин. 

Оно што је уследило није био драматичан догађај, већ нешто много чудније. Ништа се није догодило. Мој статус је остао нерешен годинама, а затим и деценијама. 

Људи често замишљају бездржављанство као нешто видљиво. Замишљају избеглице које прелазе границе или породице које беже од рата. Замишљају шаторе, контролне пунктове и телевизијске камере. Стварност је мирнија. Одвија се на владиним шалтерима. Пријава тражи ваше држављанство, али ниједно од доступних поља не одговара. Службеник проучава ваша документа мало дуже него документа свих осталих. Затим фајл стиже до компјутерског система изграђеног на претпоставци да свако људско биће негде припада, само да би наишао на некога ко званично не припада нигде. 

Исто питање ме је пратило преко континената. „Које држављанство имате?“ Понекад је долазило од имиграционих службеника, некад од послодаваца. Банкарски службеници су га постављали док су гледали у екране који су изгледали невољни да прихвате моје постојање. Одговор никада није постао лакши.

Научио сам да препознам шта следи. Радозналост. Збуњеност. Пауза. Понекад сумња. 

Већина људи размишља о држављанству онако како размишљају о свом датуму рођења. Свако га има. Могућност да неко не одговара тој претпоставци ствара кратку тишину. 

Током тих тишина, често сам се осећао мање невидљивим него изложено. Апатрид (особа вез бездржављанства прим.прев.) постаје неочекивана компликација унутар система изграђених за ефикасност. Позива се супервизор. Документи мењају власника. Неко нестаје у канцеларији. Пролазе минути док сви остали настављају даље, а ваш обичан задатак постаје административна мистерија. Нико не намерава да буде окрутан. Већина људи једноставно нема појма шта да ради са неким ко спада ван категорија које су њихови системи направљени да препознају. Свако кашњење делује безначајно. Заједно постају године. 

Бездржављанство ретко долази као једна закључана врата. Долази као хиљаде делимично отворених. Модерни свет се поноси документацијом. Владе проверавају идентитете у року од неколико секунди. Банке прате финансијске трансакције преко континената. Паметни телефони омах препознају лица. Па ипак, 35 година су се владе бориле са једноставнијим питањем: Ко је одговоран за мене? 

Држављанство ретко окупира нечије мисли; тихо седи у позадини док пасош не истекне или не дођу избори. Подсећа на водовод. Нико га не примећује док нешто не престане да ради. Апатриди никада немају тај луксуз. Свака институција поставља исто питање у другачијем облику. Без држављанства, обични задаци постају неочекивано компликовани: могућности запошљавања се сужавају, међународна путовања постају тешка или немогућа, становање, банкарство, образовање, здравствена заштита и имиграционе процедуре постају вежбе објашњења. Причате исту причу људима који никада раније нису срели никога попут вас. Већина је љубазна. Многи су збуњени. Неки закључе да сте сигурно негде погрешили. На крају, како је могуће да неко не припада некој земљи? Звучи немогуће. 

Па ипак, милиони људи широм света живе управо у таквом стању. Само у Сједињеним Државама, процењује се да је око 200.000 људи без држављанства или у опасности од апатридије. Њихове околности се разликују. Неки припадају етничким мањинама којима су владе ускратиле признање. Други су побегли из земаља које су се касније распале или трансформисале. Трећи су, пак, остали заробљени у правним контрадикцијама које нико никада није решио. Оно што их уједињује је неизвесност. Особа без држављанства може годинама да се пријављује имиграционим властима, а да је немогуће депортовати јер ниједна земља не пристаје да је прихвати. Може да поштује сва правила, а да и даље остане суспендована између система. 

Знам ово јер сам то доживео. 

Више од три деценије сам се пријављивао имиграционим властима у Сједињеним Државама. Мој случај је заузимао посебну категорију. Влада није могла да ме уклони, али није могла ни да пружи трајно решење. Званични језик је чинио да ситуација звучи готово безопасно. Термини попут „без статуса“ и „налог надзора“ поседују утешну неутралност канцеларијског намештаја. Они готово ништа не откривају. Не могу да опишу шта значи провести године неспособан да одговориш на питање које већина људи никада не мора да размотри. 

Одакле сте? Очигледан одговор је Естонија. Ту сам рођен, ту сам одрастао, ту живе моја сећања. Правни одговор се показао много компликованијим. 

Тридесет пет година сам заузимао простор између земаља. Довољно дуго да гледам како владе долазе и одлазе. Довољно дуго да гледам како технологија трансформише свакодневни живот. Довољно дуго да гледам како читаве генерације достижу одрасло доба. Најчуднији део апатридије није непријатност. То је порука која је закопана испод ње. 

Држављанство се често описује као правни статус. Након 35 година без њега, почео сам да га разумем другачије. То је признање одговорности. Пасош није само дозвола за путовање. То је доказ да негде влада препознаје обавезу према вама. Већина људи то признање добија аутоматски по рођењу и никада више не размишља о томе. Апатриди проводе године откривајући колико савременог живота зависи од тога. 

Апатриди нису политичке апстракције.Они нису правне аномалије. Они нису административни проблеми који чекају административну корекцију. Они су људи. Раде, уче, плаћају порезе, одгајају децу, брину се о старијим родитељима, граде пријатељства и доприносе заједницама око себе. Они живе обичним животима у изузетној неизвесности. 

Тридесет пет година је довољно дуго да се дете роди, одрасте, похађа универзитет, изгради каријеру и одгаји сопствену децу. Довољно је дуго да се владе успињу и падну, да технологије застаре и да читава поглавља историје почну и заврше. 

Нисам провео 35 година тражећи земљу. Провео сам 35 година чекајући да земље одлуче да ли припадам једној. Нико не би требало да чека толико дуго.

Сиимо Касик је писац рођен у Талину, у Естонији. Након што је провео више од 35 година без држављанства, недавно је постао држављанин Науруа. Његово писање истражује идентитет, припадност и често апсурдне пресеке бирократије и обичног живота.