(Objašnjenje par termina: Početak dreg kulture potiče još iz antičke Grčke, kada su muškarci igrali i muške i ženske uloge. Veruje se da i sama reč „dreg“ potiče iz pozorišta — haljine koje su muškarci nosili igrajući ženske likove „vukle“ su se po podu (eng. „to drag“). Glumci koji su igrali ženske uloge jer nije bilo glumica možda nisu bili u duhu današnjeg drega — ali bio je to početak. Vremenom je dreg postao način da muškarci (često gej muškarci, mada i heteroseksualni muškarci nose dreg) izraze drugačiju stranu sebe, prenaglašavajući ženstveni izgled, stil i govor tela kako bi stvorili scensku personu. Dreg je oduvek bio politički čin. On narušava konformizam, protestuje protiv kvir nevidljivosti u mejnstrimu. To je oblik protesta sam po sebi, glamurozan podsetnik da je u redu biti vidljivo drugačiji, i da pritom možete biti obožavani, slavljeni, pa čak i srećni.; Koncept osobe koja se bavi savijanjem rodnih uloga odnosi se na pojedince koji dovode u pitanje i krše tradicionalne rodne uloge koje nameće društvo. Ove osobe se ne identificiraju kruto s binarnim rodnim normama, muškim ili ženskim, i često spadaju u širi spektar rodnih identiteta. Dovođenjem u pitanje ovih normi, osobe koje se bave savijanjem rodnih identiteta otvaraju prostor za veću raznolikost i prihvatanje različitih oblika izražavanja roda; prim.prev.)

Plaketa Sirme vojvode (na konju, prva s leva) i njenih trupa u Skoplju, Severna Makedonija. Fotografija: Rašo preko Wikimedia Commons, CC BY-SA 3.0.

U savremenom balkanskom diskursu, pod uticajem globalnih kulturnih ratova, tradicija se često predstavlja kao nešto fiksirano, jednostavno i strogo patrijarhalno. YPa ipak, istorija, folklor i narodno sećanje regiona sadrže složenije primere: žene koje su postale društveno priznate kao muškarci, kvir ili rodno nekonformni muškarci sa vidljivim ritualnim ulogama i ženske heroine koje su privremeno prešle u muški identitet kako bi se borile za svoju zajednicu.

Ove primere ne treba romantizovati kao dokaz da su balkanska društva bila tajno egalitaristička (koji se odnosi na ili veruje u princip da su svi ljudi jednaki i da zaslužuju jednaka prava i mogućnosti; prim.prev.). Većina njih je postojala u okviru patrijarhalnih sistema, kao neka vrsta „izuzetka koji potvrđuje pravilo“, potvrđujući „tradicionalnu“ žensku ulogu poslušne ćerke koja treba da izraste u majku i domaćicu. Ono što one pokazuju jeste da prošlost (ili barem mašta ljudi) nije bila toliko kruta kao što današnji branioci „tradicionalnih vrednosti“ često tvrde.

Zaklete device

Jedan od najpoznatijih primera je balkanska zakleta devica, poznata na albanskom kao burneša ili virgjineša, a u južnoslovenskim kontekstima kaos virdžina. U planinskim delovima severne Albanije, Crne Gore, Kosova i šireg dinarskog planinskog područja, ćerka u porodici bez odgovarajućeg muškog naslednika preuzimala bi društvenu ulogu muškarca (engl.). To je obično značilo zavet celibata, muškog odevanja i ponašanja i javno priznanje kao glave domaćinstva.

Praksa nije bila moderna emancipacija. Često je to bila patrijarhalno rešenje patrijarhalnog problema: ako su nasleđivanje, čast i kućni autoritet bili organizovani kroz muškarce, društvo je dozvoljavalo ćerki da „postane“ društveni muškarac kada nije bio dostupan biološki muškarac. Zakleta devica bi dobila odgovornost za vođenje porodice, uz slobode koje su uskraćene drugim ženama, kao što su nošenje muške odeće i javno druženje sa muškarcima uz pušenje i pijenje čaja. Međutim, sve je to došlo po cenu celibata, bez mogućnosti braka, seksualnog izražavanja ili majčinstva.

Članak BBC-ja iz 2022. godine zaključuje da je „na svetu ostalo samo dvanaest ‘zakletih devica’, jer drevna balkanska tradicija u kojoj žene žive kao muškarci izumire“.

Muškarci u netradicionalnim, ženskim ulogama

Drugačiji primer pojavljuje se u dokumentarcu Aleksandra Manića iz 2005. godine „Knjiga rekorda Šutke“, koji predstavlja nekoliko živopisnih portreta izuzetnih stanovnika Šuto Orizara, većinski romske opštine u makedonskoj prestonici Skoplju.

Film prati lokalne ekscentrične šampione, uključujući, kako se navodi u sinopsisu, „lokalnog homoseksualca u njegovoj šarenoj garderobi“ koji „nije ništa manje poštovan“ od drugih poznatlijih lokalnih ličnosti.

Prema sporednoj radnji koja počinje na 45:55 u videu, dva otvoreno gej muškarca koji pokazuju ekstravagantan, gestikulirajući stil govora, angažuju porodice mladih dečaka koji će se uskoro podvrgnuti muslimanskom ritualu obrezivanja. Muškarci se smatraju najboljim dekoraterima i majstorima rekvizita za događaj, što uključuje i nabavku posebnog kreveta.

Ovaj primer zahteva pažljivo rukovanje. Iako romske i muslimanske zajednice ili balkanska društva uopšte nisu oslobođena homofobije, scena komplikuje stereotipe. U zajednici koja se često opisuje spolja kroz narative o siromaštvu ili negativne konzervativne stereotipe, film prikazuje slojevitiji društveni svet, gde kvir figura može biti vidljiva, vrednovana i utkana u ritualni i verski život društva.

Ratnice u dregu

Treći i najbogatiji skup primera dolazi iz folklora. U nedavno objavljenom tekstu za makedonsku feminističku platformu Meduza, Leni Frčkoska ponovo se bavi makedonskim narodnim pričama kroz motive „promene pola“ i „žene-ratnice“. Naslov teksta, koji se može prevesti kao „Junakinja je bila devojka! Feminističko ponovno čitanje motiva promene pola i žene-ratnice u makedonskom folkloru“, skraćena je verzija njene doktorske disertacije.

Frčkoska napominje da folklor teži da reprodukuje konzervativne i patrijarhalne lekcije, ali takođe sadrži subverzivne ženske figure koje iznutra remete te lekcije. Motiv žene-ratnice često je povezan sa savijanjem pola. U ovim pričama, protagonistkinja je devojka iz porodice bez sinova. Ona se prerušava u muškarca, ulazi u muški kodirani svet bitke, dokazuje se kao junakinja i obično se vraća svojoj prethodnoj ženskoj ulozi kada opasnost prođe. Frčkoska sumira da se u nekoliko makedonskih varijanti period maskiranja u muškog vojnika završava nakon pobede, a najmlađa ćerka se vraća svojoj ranijoj ženskoj ulozi.

Citirajući detalj iz makedonske narodne priče koju je sakupio Marko Cepenkov sredinom 19. veka, Frčkoska kaže da ona prikazuje ovaj obrazac. Posle bitke, junakinja raspušta kosu, otvara haljinu da pokaže grudi i kaže princu:

Дејгиди синче царево, горска еребица в раце ти дошла и не си успеал да ја ватиш за в кафез да ја клајш. Јас девојче си бев и девојче сум си, види ми косите, види ми ‘и боските и седи ми си со здравје.

Jao, sine carev, imao si jarebicu [slobodnu pticu] u ruci i pustio si je da odleti, umesto da je staviš u kavez. Bila sam devojka, i jesam devojka: pogledajte mi kosu, pogledajte mi grudi – a sada zbogom…”

Javna golotinja je bila i još uvek je tabu prema balkanskim patrijarhalnim običajima, tako da stih nije samo telesno otkriće; to je narativni obrt. „Muški ratnik“ je već uspeo; tek tada priča otkriva da je junak sve vreme bila žena. Telo postaje znak koji reklasifikuje borca, ali tek nakon što je hrabrost dokazana.

Makedonska narodna pesma „Kruševo aber pristigna” („Poziv je stigao u Kruševo”) nudi popularnu verziju iste logike savijanja pola. Pesma govori izmišljenu priču o pozivu koji je stigao u grad Kruševo da pošalju svoje odrasle sinove kao komite (gerilske borce) u selo Smiljevo, poznato kao žarište antiosmanske revolucionarne aktivnosti. Čovek po imenu Stojan nema sinove; ima samo ćerku, Todorku. Umesto da ovo prihvati kao kraj javne dužnosti porodice, Todorka traži od oca da je opremi kako bi mogla da ide kao komita.

Noseći mušku masku, Todorka se pridružila borcima tako ubedljivo da, kako pesma kaže, „niko nije prepoznao Todorku kao devojku“. U ovom slučaju, promena pola je preciznija od jednostavnog prerušavanja. Pesma prikazuje privremeno izobličenje pravila koja odlučuju ko može da se bori, a ne ko ostaje kod kuće u negovanoj — i u suštini bespomoćnoj — ženskoj ulozi, ko može da predstavlja porodicu, a ko može da uđe u nacionalno herojsko sećanje.

Pesma je i danas popularna, nakon što su je oživeli savremeni izvođači, uključujući makedonsku pop folk zvezdu Stojne Nikolovu. Njena moderna interpretacija, prikazana u video klipu ispod, slavi Todorku kao patriotsku heroinu, a da ne nužno imenuje rodnu politiku priče. Pa ipak, ta politika je tu: ćerka ulazi na prazno mesto rezervisano za sina, braneći očevu čast.

Motiv takođe ima odjeka u istorijskim biografijama iz regiona, kroz spektar prerušavanja, ratništva i kasnije, patriotskog sećanja.

Sirma vojvoda (1776–1864), ženski hajduk (mešavina pobunjenika, razbojnika i borca za slobodu) iz regiona Debra, verovatno je najbliža istorijska paralela sa Todorkom. Pamte je kao vođu gorštaka koji su se borili protiv osmanskog ugnjetavanja. Detalj vezan za grudi takođe je ušao u njeno narodno pamćenje: prema fusnoti u pesmi o njoj koju su sakupila braća Miladinovi, muškarci u njenoj družini prepoznali su da je žena tek kada su joj dugmad na grudima bila pocepana. Ostala je njihov vođa nakon što je demaskirana.

Čučuk Stana (1795–1849/50) pripada srodnoj, ali malo drugačijoj tradiciji. Povezana sa srpskim ustancima i upamćena u srpskoj epskoj poeziji, ona nije bila prvenstveno figura „tajnog muškog identiteta“. Umesto toga, njena priča prikazuje ženu koja ulazi u „muški svet“ hajduka, oružanog otpora i herojskog ugleda. Priče o njenoj mladosti takođe govore da su ona i njene sestre nosile mušku odeću van kuće jer nisu imale odraslog brata da ih zaštiti.

Milunka Savić (1890/1892–1973) unosi ovaj motiv u dokumentovanu vojnu istoriju 20. veka. Tokom Balkanskih ratova, pridružila se srpskoj vojsci tako što je ošišala kosu, obukla mušku odeću i predstavila se kao muškarac, navodno umesto svog brata. Nakon što je otkriven njen pol, ostala je u borbi i kasnije postala jedna od najodlikovanijih žena vojnika Prvog svetskog rata.

Ove istorijske ličnosti pomažu da ilustruju da ratnice u dregu nisu bile samo bajkovita fantazija. U različitim oblicima, žene u balkanskoj istoriji su prelazile u uloge rezervisane za muškarce — tajno ili vidljivo, privremeno ili trajno — kao heroine koje ostaju u sećanju narednih generacija.

Iako se savremeni čitaoci mogu poistovetiti sa tim, primeri promene pola na Balkanu ne uklapaju se u potpunosti u moderne kategorije identiteta kao što su transrodni, gej, lezbejski ili nebinarni. Međutim, oni dovode u pitanje dogmu da je rodna raznolikost strana Balkanu ili da je tradicija ograničena na binarne modele muškosti i ženstvenosti. Ništa nikada nije jednostavno na Balkanu, uključujući njegovu patrijarhalnu prošlost i sadašnjost.