Mladi ljudi iz Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine. Slika iz PCRC arhive; koristi se uz dozvolu.

Ovaj članak Iris Knežević je objavljen u časopisu „Balkan Diskurs“ 10 marta 2026. godine. „Globalni glasovi“ ponovo objavljuju uređenu verziju u okviru sporazuma o partnerstvu u sadržaju sa Centrom za postkonfliktna istraživanja (PCRC).

Dok političari u regiji sve češće posežu za nacionalističkom retorikom i produbljuju podele, mladi iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije razvijaju drugačiju praksu – onu utemeljenu na svakodnevnoj zajedničkoj sаradnji, solidarnosti i učenju.

Za njih regionalna saradnja nije politička fraza, nego konkretno iskustvo stečeno kroz neformalne edukacije, treninge i inicijative civilnog društva.

Saradnja se odvija izvan formalnog obrazovnog sistema – kroz radionice u Sarajevu, studijska putovanja u Zagrebu i zajedničke projekte u Beogradu. U tim prostorima mladi razgovaraju o odgovornosti, kulturi sećanja, i nasleđu ratova devedesetih, razvijaju kritičko mišljenje i postavljaju pitanja koja u institucijama često ostaju neizgovorena.

Neformalno obrazovanje: prostor slobode i solidarnosti

Za razliku od formalnog obrazovanja, koje je često opterećeno nacionalističkim narativima i selektivnim interpretacijama prošlosti, neformalne edukacije pružaju prostor za kritičko promišljanje i otvoreni dijalog. Regionalni treninzi, razmene mladih i radionice civilnog društva pomažu mladima da razumeju kompleksnost prošlosti i važnost saradnje u sadašnjosti.

Vid Radičević je 22 – godišnjak iz Zemuna (Srbija). Za njega, kako pojašnjava, regionalna saradnja je prilika da upozna nove ljude, stavove, mesta, običaje, a da se „sve vreme sa svima razumem na našem jeziku – kako god se on klasifikovao u knjigama“. Dodao je da je „Važno razumevati i upoznavati drugačije realnosti od sopstvene da bismo mogli bolje da shvatimo gde se nalazimo sami sa sobom, kako bismo želeli da izgleda naše okruženje i koje su stvari koje možemo da preduzmemo u sopstvenoj zajednici tako da bude otvorenija, ili više usmerena ka onome što od nje želimo da učimo”.

Vid Radičević na protestu u Novom Pazaru. Foto: Privatna arhiva Vid Radičević; koristi se uz dozvolu.

Organizacije civilnog društva već gotovo trideset godina okupljaju mlade oko tema kao što su tranziciona pravda, ljudska prava i regionalna solidarnost.  Studijska putovanja, posete mestima stradanja, i javne diskusije pokazuju da suočavanje s prošlošću nije izdaja vlastite države, nego čin društvene odgovornosti.

Na obukama mladi ljudi često prvi put čuju perspektive onih „sa druge strane“. Ovo im daje priliku da razgovaraju bez dominantne političke retorike, i mnogi su zapanjeni koliko su im slična iskustva, s obzirom na ekskluzivno političko okruženje sa kojim se suočavaju u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu.

Regionalna saradnja kao vetar u leđa

U kontekstu učestalih političkih tenzija između Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije, regionalna saradnja mladih deluje i kao oblik građanskog otpora. Mladi odbijaju da prihvate logiku kolektivne krivice i trajne netrpeljivosti, i biraju solidarnost.

Enis Mlivić, 24–godišnjak iz Breze (Bosna i Hercegovina), za regionalnu saradnju je kazao da mu daje vetar u leđa jer razbija osećaj izolovanosti. „Kada znaš da postoje ljudi u Beogradu, Zagrebu, Podgorici ili Prištini koji se bore za slične vrijednosti, to jest na polju ljudskih prava, odgovornosti, kulture sjećanja, shvatiš da nisi sam. To daje i legitimitet i snagu. Povezuje resurse, znanje i iskustva, ali još važnije povezuje ljude”, pojasnio je Mlivić.

Enis Mlivić na Festivalu mira u organizaciji Centra za postkonfliktna istraživanja. Foto: PCRC Archive; koristi se uz dozvolu.

Solidarnost mladih u regiji očituje u zajedničkim kampanjama protiv govora mržnje, u podršci aktivistima koji su izloženi pritiscima, protestnim podrškama, performansima i drugim oblicima akcije ali i u jednostavnim gestama – dolasku na komemoracije u susjednim državama.

Zajedničko suočavanje s prošlošću

Bez izgradnje prostora za dijalog i zajedničko razumevanje nema održive regionalne saradnje. To je lekcija koju mladi aktivisti poručuju. Negiranje zločina, relativizacija presuda i politička instrumentalizacija ratnih trauma produbljuju nepoverenje i zatvaraju prostor za dijalog.

Zato su regionalne inicijative koje povezuju mlade od velike važnosti. One stvaraju mreže poverenja koje nadilaze granice i dnevnu politiku. Kada mladi zajedno analiziraju presude međunarodnih sudova, posećuju mesta stradanja ili rade na zajedničkim istraživanjima, oni grade kulturu odgovornosti koja je preduslov trajnog mira.

Tena Vizinger, 21–godišnjakinja iz Zagreba (Hrvatska), smatra da je regionalna saradnja u suočavanju s prošlošću ključna za budućnost. Ona pojašnjava da se uglavnom osvrće na pristupanje Evropskoj uniji i prevazilaženje međusobnih barijera u tom procesu: „Mislim da je zajedničko suočavanje s prošlošću moguće, ali da se to može primijeniti kroz strukturne promjene, npr. u obrazovanju. Hrvatska, ali i druge zemlje, imaju zaista kvalitetne i kompetentne profesore koji šire ideju međusobnog dijaloga, i nadam se da će to dugoročno rezultirati i konkretnom suradnjom država u suočavanju s prošlošću”.

Uprkos izazovima, od ograničenih resursa organizacija civilnog društva do političkih pritisaka, regionalni aktivizam mladih ne prestaje da rase. Mladi rade zajedno kroz regionalne treninge, radionice i zajedničke projekte, pokazujući da inicijativa i solidarnost mogu prevladati institucionalne prepreke. Iako nisu birali ratove devedesetih, svesni su da nasleđe sukoba i dalje oblikuje društvene odnose.  

Kroz inicijative mladi pokazuju da saradnja nije samo ideal, nego praktična realnost. Zajednički treninzi, posete mestima stradanja kao što su bivši logori, spomen obeleđja/a> i druga dokumentovana mesta ratnog nasilja, i projekata civilnog društva pomažu u prevazilaženju stereotipa, otvaraju prostor za dijalog i postavljaju temelje za konkretnu kolektivnu akciju, sugerišući da budućnost regiona može biti definisana ne podelama, već saradnjom i zajedničkim naporima.