Bunk'Art 2, Tirana, Albanija. Fotografija: Endru Miligan, CC-BY 2.0

Ovaj članak Tvile Pitson prvi put se pojavio u Balkan Diskursu 3. aprila 2026. godine. Globalni glasovi ponovo objavljuju uređenu verziju u okviru sporazuma o partnerstvu sa Centrom za postkonfliktna istraživanja (CPI).

Muzeji Bunk’Art 1 i 2, smešteni unutar dva atomska bunkera koje je naručio bivši albanski komunistički diktator Enver Hodža, imaju za cilj da edukuju posetioce o istoriji Albanije 20. veka i žrtvama totalitarnog režima. Osnovana od strane italijanskog novinara Karla Bolina, ova dva muzeja su redefinisala način na koji se Albanci suočavaju sa svojom komunističkom prošlošću.

Ove godine se navršava 10 godina od otvaranja Bunk’Art 2, koji je otvoren dve godine nakon premijere Bunk’Art 1. Ova dva muzeja su postala popularne istorijske i kulturne znamenitosti među turistima i lokalnim stanovništvom, ne samo zbog svojih eksponata već i zbog načina na koji su bunkeri prenamenjeni. Zajedno, oni nude različite, ali podjednako važne uvide u prošlost Albanije pod Hodžinom surovim vladavinom; nekima čak služe kao važni alati u suočavanju sa ovim bolnim i teškim nasleđem.

Prijem i debate

Od svog otvaranja, Bunk’Art 1 i 2 su izazvali niz reakcija, podstičući kontinuiranu debatu o njihovoj vrednosti i efikasnosti kao obrazovnih alata. Godine 2015, izbili su protesti zbog izgradnje veštačke kupole koja bi obeležavala ulaz u tada nedovršeni Bunk’Art 2. Pošto je velika većina bunkera izgrađena potpuno pod zemljom, svrha veštačke kupole bila je da stvori vizuelni ulaz za posetioce. Ubrzo su, međutim, protesti koje su organizovale albanske opozicione stranke doveli do oštećenja kupole nakon što su demonstranti udarili u nju i zapalili je, ostavljajući brojne pukotine na njenoj fasadi.

Pored fizičkih protesta, neki su se izjasnili protiv institucija poput Bunk'Arta, tvrdeći da prenamena bunkera nije pokušaj suočavanja sa prošlošću, već pokušaj zataškavanja albanske staljinističke istorije. Bolino, osnivač i umetnički direktor muzeja, tvrdio je da optužbe upućene Bunk’Artu potiču od „male manjine koja je želela da sakrije istoriju komunizma i koja je mene i moje muzeje zaista optužila da pokušavamo da ostanemo ukorenjeni u prošlosti“. On je dosledno odbacivao takve tvrdnje, tvrdeći da je „negovanje sećanja neophodno da bi se sprečilo ponavljanje istorijskih užasa“.

Čak su se i akademici uključili u debatu, koristeći teorijske okvire da bi razumeli zašto neki odbacuju Bunk'Art i, šire, upotrebu bunkera kao obrazovnih sredstava i kulturnih znamenitosti. Prema nekim okvirima, ovi bunkeri predstavljaju „teško i nepoželjno nasleđe” koje deli javno mnjenje i nije ga lako ignorisati.

Takva osećanja, koja su i dalje prisutna u nekim krugovima, mogu se pripisati transformacijama u fizičkom pejzažu koje su se dogodile nakon pada režima. Spomenici i vojne zgrade su bili uništavani, vandalizovani i uklonjeni iz javnosti, sprečavajući otvorenu, društvenu diskusiju o traumama iz nedavne prošlosti i otežavajući proces sukoba. Za neke Albance, sećanje na iskustva pretrpljena pod režimom može biti previše bolno da bi se pokrenuo proces isceljenja; za druge, kako tvrdi Bolino, možda je njihova želja da potpuno zakopaju komunističku istoriju zemlje.

U tom smislu, Albanija pati od gotovo potpunog nedostatka politike sećanja, što institucije poput Bunk’Arta čini od najveće važnosti za intelektualce, aktiviste i potomke onih koji su živeli pod Hodžinim režimom. Bolino veruje da je za mnoge, Bunk’Art funkcionisao kao uspešno obrazovno sredstvo koje je pomoglo novim generacijama da razumeju prošlost Albanije. Objašnjavajući da se tema albanske istorije „retko i loše predaje“ u školama, jer je komunizam i dalje tabu tema za one koji su ga proživeli, rekao je da muzeji nude ljudima koji nisu doživeli ovu epohu priliku da se uključe u svoju istoriju.

Bunk’Art1 i Bunk’Art2 u muzeji smešteni u dva antinuklearna bunkera izgrađena tokom Hladnog rata. Fotografija Bunk Art2 autora Endrua Miligana, CC-BY 2.0

Komunistička prošlost Albanije

Enver Hodža je prvi put došao na vlast 1941. godine i vladao je Albanijom do svoje smrti 1985. godine. Kao rezultat svojih tvrdokornih staljinističkih komunističkih uverenja, Albanija je tokom ovog perioda patila od političke i ekonomske izolacije. Godine 1947. prekinuo je odnose sa Jugoslavijom, verujući da su skrenuli sa puta pravog socijalizma. Godine 1961, Albanija i SSSR su se posvađali zbog Hodžine nesklonosti prema Nikiti Hruščovu, Staljinovom nasledniku, koji je bio sklon komunističkim reformama. Albanija se potom nakratko udružila sa komunističkom Kinom, ali je taj odnos ubrzo prekinut, ostavljajući Albaniju potpuno izolovanom.

Hodža je bio poznat po paranoičnosti, verujući da je Albanija u opasnosti od invazije susednih zemalja poput Grčke i Jugoslavije. Od 1960-ih do 1980-ih, na vrhuncu svoje vladavine, Hodža je započeo ambiciozan program izgradnje približno 173.000 betonskih antiatomskih bunkera, namenjenih smeštaju svake albanske porodice u slučaju invazije. Uložio je milijarde u ovaj program, dovodeći zemlju na ivicu gladi i siromaštva, čak i dok je vodio politiku ekonomske samostalnosti. Tokom cele Hodžine diktature, zemlja je živela u stalnom strahu od strane invazije i unutrašnjeg nadzora.

Poreklo, izložbe i izazovi očuvanja Bunk’Arta

Nakon pada režima 1991. godine, reforma privatizacije zemljišta rezultirala je manje dostupnog zemljišta i višim troškovima izgradnje, što je navelo stanovništvo da prenameni bunkere kako bi zadovoljili njihove rastuće potrebe. Od tada, Albanci koriste bunkere u razne svrhe, uključujući studije za tetovaže, noćne klubove i restorane. Muzeji Bunk’Art, međutim, predstavljaju možda najsmeliju adaptaciju bunkera.

Iako Bolino živi u Albaniji od 1993. godine i ima državljanstvo, on veruje da „osetljivu istoriju poput one diktature može bolje ispričati donekle „spoljašnji“ svedok koji je nije lično doživeo“. Njegov koncept za Bunk'Art inspirisan je novinskom kolumnom o istoriji komunizma u Albaniji, u publikaciji koju je započeo 1993. godine. Kolumna je „po prvi put podelila sa javnošću arhive koje su do tada bile čuvane u tajnosti“. Za Bolina, Bunk’Art 1 i 2 su prirodan nastavak istorijskog prikaza koji je počeo pre više od 20 godina.

Bunk’Art 1 je otvoren 2014. godine kao video muzejska izložba unutar Hodžinog ličnog bunkera. Danas muzej sadrži dve izložbe: prva je istorijska izložba koja obuhvata pet oblasti koje istražuju istoriju Albanije od početka do sredine 20. veka; druga se fokusira na Hodžine životne prostore, uključujući njegovu kancelariju, spavaću sobu i kupatilo.

Deo istorijske izložbe unutar Bunk'Art 1, Tirana, Albanija. Fotografija: Endru Miligan, CC-BY 2.0

Bunk’Art 2, otvoren u novembru 2014, nalazi se u centru Tirane i ranije je bio dostupan samo kroz tunel iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Izgradnju bunkera naručili su Hodža i tadašnji premijer Mehmet Šehu, koji su obojica preminuli pre njegovog završetka. Bunk’Art 2 je stoga prvenstveno fokusiran na žrtve albanskog komunističkog režima i počinioce — Sigurimi ili tajnu policiju, koja je ckontrolisala stanovništvo i pripremala građane da špijuniraju svoje prijatelje i porodicu.

Najteži izazov očuvanja s kojim su se muzeji suočili je erozija materijala u bunkeru zbog izloženosti visokoj vlažnosti. Dok je to zahtevalo svakodnevno održavanje od strane osoblja, Bollno je naglasio da veliki broj dnevnih posetilaca muzeja čini ove napore značajnim. Da bi obogatili iskustva posetilaca, muzeji bi trebali da objave audio vodiče s dodatnim sadržajem. Iako se ne planiraju novi muzeji Bunk'Art, Bolino opisuje postojeće kao “muzeje u nastajanju”. On trenutno radi na novim idejama za istraživanje albanske prošlosti kako bi popunio prostorije koje su trenutno prazne.

Bunk'Art 1, Tirana, Albanija. Fotografija: Endrju Miligan, CC-BY 2.0

Uprkos nasilnim protestima, Bunk’Art su ipak slavili civili, aktivisti i akademici kao novu priliku za rad kroz decenije potisnute traume. Transformirajući ova nekada strašna mesta — povezana s izolacijom i zločinima — u mesta sećanja i obrazovanja, muzeji nude Albaniji put ka suočavanju s prošlošću, istovremeno pružajući priliku za podsticanje dubljeg razumevanja njene kolektivne istorije.