Прајд у Каракасу, Венецуела, 2024. Фотографија: Сантијаго Мендез. Користи се уз дозволу. (Више патака, мање полицајаца. Општинска полиција Чакаоа)

Овај чланак је део серије „У фокусу“ Глобалних гласова за јун 2026. године, „Родна разноликост.” Ова серија нуди увид у родну разноликост и како је она угрожена, заштићена и очувана широм света. Можете подржати ово извештавање донирањем овде.

У протекле три године, фотограф и визуелни уметник Сантијаго Мендез Арвелаез бележи прославе Прајда у главном граду Венецуеле, стварајући снажан визуелни запис квир живота, видљивости и отпора.

Рођен у Каракасу 1998. године, Мендез истражује идентитет кроз фотографију, истраживање и мултимедијалне визуелне праксе утемељене у венецуеланској популарној култури. Мендезов рад се истиче по континуираној пажњи посвећеној културним и друштвеним сложеностима земље. Као део живе традиције документарне фотографије у Венецуели, он се етаблира као један од уметника који ствара неке од најубедљивијих архива заједница које остају у великој мери недовољно извештаване у мејнстрим наративима.

Његов рад приступа документарној фотографији из антрополошке перспективе, бележећи земљу обликовану модом, урбаним стилом, традицијама афро-порекла и популарном уметношћу, док прати везе између савременог изражавања и дугогодишњих културних историја.

Габријела Месонес Рохо (ГМР): Зашто мислите да је документовање квир искустава у Венецуели толико важно управо сада?

Сантијаго Мендез (СМ): Венецуела се често објашњава кроз политику, миграције, колапс. Одрастао сам у тој средини и никада нисам доживео своју земљу ван чавизма (левичарска популистичка политичка идеологија заснована на идејама, програмима и стилу владавине повезаним са Угом Чавезом, Николасом Мадуром и Делси Родригез. Комбинује елементе социјалистичког патриотизма, боливаризма и латиноамеричке интеграције. Људи који подржавају Уга Чавеза и чавизам познати су као чависти; прим.прев.). Када се све сведе на кризу, друге приче нестају, али способност да будете своји у јавности, да волите отворено и да будете препознати много говори о земљи у којој живите.

Венецуела и даље нема равноправност у браку, нема признања за истополне парове, а трансродно правно признање рода остаје блокирано у пракси. Венецуеланска опсерваторија за ЛГБТИК+ насиље забележила је 461 случај насиља и дискриминације у 2023. години, што је погодило 394 особе, и пет смртних случајева.

Квир архива доказује да су људи били овде. Она оставља доказе о нашем постојању. 

Прајд у Каракасу, 2023. Фотографија: Сантијаго Мендез. Користи се уз дозволу.

ГМР: Последње три године су показале дубоке политичке промене у земљи. Које сте промене приметили на Прајду у Каракасу током година, било у учешћу, видљивости, емоцијама или политичкој атмосфери?

СМ: 2023. године сам осетио огромну енергију на улици. Прајд се чинио препуним, гласним, готово нестварним. Свуда је била радост, и ја верујем у ту радост. Ипак, стално сам размишљао о болу који је музика покривала. Заједничко постојање на улици је политичко, чак и када људи то тако не називају.

2024. се чини важном јер је била година када се десила прекретница. Ишао сам са мамом и пријатељима. Марш се догодио три недеље пре председничких избора, а слоган је био „Наше постојање није јавна непристојност“. Десио се након што је 33 особе приведено током полицијске рације 2023. године на ЛГБТИК+ месту у Валенсији. Оптужени су за јавну непристојност, криминално удруживање и загађење буком, у случају који су организације осудиле као дискриминаторну криминализацију у приватном квир простору.

До 2025. године расположење се променило. Мање. Пажљивије. Мање формално праћено. Неке организације су наводно дискретно учествовале. Пејзаж је обележен хапшењима и прогоном након председничких избора 2024. године.

Месец Поноса 2026. почео је извештајима да је најмање 30 мушкараца притворено у полицијској операцији на ЛГБТИК+ месту у Баркисимету, након што су их полицајци наводно оптужили да су „починили злочин хомосексуалности“.

Хомосексуалност није илегална у Венецуели, али полиција се и даље понаша као да би требало да буде. За многе ЛГБТИК+ Венецуеланце, један од највећих страхова је сусрет са властима. 

Не могу ове године описати као напредак. Постоји видљивост, али и страх. Моје фотографије постоје у тој напетости.

Прајд у Каракасу, 2025. Фотографија: Сантијаго Мендез. Користи се уз дозволу.

ГМР: Као квир фотограф и визуелни уметник, како размишљате о репрезентацији и етици када фотографишете квир искуства? Које одговорности долазе са стварањем квир визуелних архива?

СМ: Бити квир мења начин на који фотографишем ове просторе. Препознајем делове себе у људима које фотографишем. Та блискост ми не даје власништво над њиховим причама.

У Венецуели, објављена слика може изложити некога породици, послу или полицији. Јавни простор не брише ризик. Зато радим са сумњом. Неке фотографије остају необјављене. Нека лица остају ван архиве.

Скептичан сам према „хероизму фотографа“. Фотографија може да сачува, информише и натера људе да обрате пажњу, али не замењује акцију, контекст или материјалну промену. Без истраживања, имамо неспоразум. Без односа, постоји екстракција. 

Приказивање није ту да прикаже заједницу савршеном. Венецуеланска квир заједница носи исте предрасуде, жеље и контрадикције као и остатак земље.

И ја сам део те стварности, па јој приступам са искреношћу уместо уз осуђивање.

Квир визуелни уметници Јосмел Араужо и Лоренцо Кампузано држе транспаренте током Параде поноса у Каракасу, 2024. „Више педера, мање полицајаца“ и „Напуштање је метак заглављен у мени“. Фотографија: Сантијаго Мендез. Користи се уз дозволу.

ГМР: Зашто је фотографија најважнија за очување квир културног памћења? Шта фотографија чува што други облици приповедања не могу?

СМ: Квир фотографија је важна јер је велики део наше историје био скривен, исмеван или испричан од стране људи који нас нису волели.

У Венецуели је архива пуна празнина. Многи квир животи су фотографисани само кроз срамоту, скандал, полицијски језик, медицински језик и језик мемова. Венецуеланска опсерваторија за ЛГБТИК+ насиље известила је да је најмање 93 транс особе убијено у Венецуели између 2008. и 2023. године, све транс жене. Тај број мења значење прославе.

Желим да неко у будућности види ове фотографије и схвати да су квир Венецуеланци постојали у јавности пре него што их је земља признала. Ми овде волимо. Ми овде стварамо стил. Овде правимо буку.

Припадамо овде, чак и када нам је припадност ускраћена.

Прајд у Каракасу, 2024. Квир мода и уметност су у центру пажње током марша. Фотографија: Сантијаго Мендез. Користи се уз дозволу.

ГМР: Шта вас је фотографисање квир живота научило о Венецуели?

СМ: Оно што стално видим јесте да видљивост и безбедност нису иста ствар. За многе квир Венецуеланце, јавно појављивање и даље носи ризик. Фотографија ме је навела да погледам ко се осећа слободно, ко је подржан, ко је изложен, ко долази сам.

Прајд у Каракасу је интензиван, али има чудну тишину. Даје вам времена да читате знакове и останете са лицима људи. Прајд који фотографишем су људи који покушавају да буду јавни тамо где јавност има цену. Квир живот у Каракасу је гурнут у собе, журке, клубове, кодирана пријатељства.

Марш ставља тела на дневну светлост, али ме је ипак научио да видљивост никада није подједнако распоређена.

Прајд у Каракасу, 2025. Те године, Марш поноса био је један од ретких протеста који су се одржали у земљи, усред једног од највећих таласа репресије у модерној историји Венецуеле, одмах након председничких избора. Фотографија: Сантијаго Мендез. Користи се уз дозволу.