Хрпа пластике у Бантену, Индонезија. Фотографију снимио Том Фискk. Користи се уз Pexels лиценцу.
Ова објава је део серије Глоалних гласова „У центру пажње“ за мај 2026. године, под називом „Глобална криза, локална решења”. Ова серија доноси приче о отпору и успешним климатским акцијама, увид у то како се заједнице на глобалном југу боре против кризе, анализу шта би то могло значити за будуће генерације и још много тога. Можете подржати ово извештавање донирањем овде.
У контексту који карактерише брза урбанизација, крхки системи управљања отпадом, незапосленост младих и растућа рањивост на климатске промене, уметници, активисти, музичари и предузетници у заједници у Мозамбику развијају локалне одговоре за решавање еколошке кризе. Кроз рециклажу, уметност, музику и еколошко образовање, они настоје да оспоре традиционалну перцепцију смећа и покажу да се ствари које су одбачене могу трансформисати у алате за преживљавање, уметничко изражавање, друштвену критику и отпорност на климатске промене
У градовима попут Мапута, чврсти отпад је постао видљиви део урбаног пејзажа. Пластичне флаше зачепљују дренажне системе током периода јаких киша, коришћене гуме се нагомилавају у контејнерима и празним просторима, док неформалне депоније смећа настављају да расту у удаљеним насељима, тако да на депонији Хелене, људи живе у наизглед другачијем свету.
Упркос напорима општине, сакупљање и управљање отпадом остаје недовољно у неколико урбаних подручја. Управо у том контексту, појавиле су се иницијативе заједнице попут Екопоината као алтернативе за истовремено решавање еколошких и друштвених изазова.
Одбачене гуме претворене у прилике
За Ванију Гонсалу, еколошку активисткињу, поновна употреба гума је почела као одговор на проблем који се свакодневно виђа на улицама Мапута.
Године 2019, одлучила сам да покренем иницијативу усмерену на поновну употребу одбачених гума након што сам схватила да, иако је дебата о заштити животне средине у Мозамбику у великој мери била усредсређена на пластику, гуме су такође значајан еколошки проблем.
Након тога је Вања почела да сакупља бачене гуме у стамбеним насељима, на путевима и у контејнерима за смеће. Након сакупљања, материјали пролазе кроз процесе прања, дезинфекције и трансформације. Гуме се претварају у столове, столице, вазе, кућице за домаће животиње и друге декоративне предмете. Процес комбинује креативност, одрживост и предузетништво. У зависности од врсте гуме, користе се различите технике са тканинама, дрветом, конопцима, сунђерима, бојама и другим рециклираним материјалима.
За Гонсало, пројекат иде даље од рециклаже. Такође се ради о подизању свести међу младима и заједницама о еколошкој одговорности. У интервјуу за Глоблане гласове, рекла је:
Queríamos mostrar à sociedade que aquilo que é jogado fora ainda pode ser reutilizado e transformado em algo valioso e em muitos bairros, os pneus são simplesmente queimados ou abandonados. Queríamos mostrar que é possível reutilizá-los sem necessidade de maquinaria cara ou processos industriais.
„Желели смо да људима покажемо да се ствари које се баце и даље могу поново употребити и претворити у нешто вредно, иако се у многим насељима гуме једноставно спаљују или бацају. Желели смо да покажемо да их је могуће поново употребити без потребе за скупим машинама или индустријским процесима.“
Иницијатива такође открива урбане неједнакости везане за отпад. У удаљеним насељима, коришћене гуме често добијају нове неформалне намене, као што су играчке за децу, импровизована седишта или структуре за мале паркове заједнице. С друге стране, у централним деловима града, оне се обично третирају само као отпад којим треба отклонити.
Вања Гонсало, радионица за шивење у Мапуту, Мозамбик, 2021. године. Фотографија: Херман Макамо и Тирсо Ситое. Користи се уз дозволу.
Према Гонсало, поновна употреба отпада такође може допринети дебатама о јавним политикама заштите животне средине. Поред производње рециклираних предмета, активистичке организације обучавају младе људе о поновној употреби чврстог отпада, предузетништву и еколошком образовању. Она објашњава:
Antes de criar políticas sobre pneus, precisamos de mais estudos científicossobre os impactos ambientais desses resíduos. Mas futuramente isso pode influenciar políticas públicas de coleta e reaproveitamento. O trabalho não é apenas ambiental. Também cria oportunidades de renda. Quanto mais pessoas envolvidas na reutilização de resíduos, menos lixo teremos no meio ambiente.
Пре него што донесемо политике у вези са гумама, потребне су нам додатне научне студије о утицају овог отпада на животну средину. Али у будућности ово може утицати на јавне политике о сакупљању и поновној употреби. Посао није само еколошки. Такође ствара могућности за приход. Што је више људи укључено у поновну употребу отпада, мање ће га остати у животној средини.
Уметност, сећање и друштвена критика
Мудунгазеова дизајнерска радионица у Мапуту, Мозамбик, 2021. године. Фотографија: Херман Макамо и Тирсо Ситое. Користи се уз дозволу.
За мозамбијског уметника Мудунгазеа, смеће такође има политички и културни значај. Користећи одбачене индустријске материјале, отпадни метал и предмете пронађене на улицама, уметник ствара маске и савремена дела инспирисана афричким културним референцама и урбаном динамиком Мапута. Његов рад комбинује савремене рефлексије о афричком идентитету, колонијализму, културном сећању и глобалним неједнакостима у изложби на тему „Афричке маске”.
Према Мудунгазеу, део његове мотивације је потреба да се обнове историјски маргинализоване афричке културне референце. У интервјуу за Глобалне гласове објаснио је:
Queria trazer a identidade africana para uma arte urbana contemporânea, usando objetos que as pessoas encontram no dia a dia, num contexto em que as pessoas foram e nsinadas durante muito tempo, que muitas práticas culturais africanas foram atrasadas ou inferiores. Hoje várias dessas ideias regressaram do Ocidente como algo moderno.
Желео сам да донесем афрички идентитет у савремену урбану уметност, користећи предмете са којима се људи сусрећу свакодневно, у контексту где су људи дуго времена учили да су многе афричке културне праксе заостале или инфериорне. Данас су многе идеје дошле са Запада као нешто модерно.
Многи материјали које уметник користи потичу од индустријског отпада, повезаног са великим компанијама и увезеним производима. Мудунгазе је рекао да је покушао да успостави партнерства са компанијама како би поново користио одбачене материјале, али је наишао на мало одзива. Узимајући напуштени отпад и трансформишући га у уметничка дела, изложена у галеријама и културним просторима, уметник такође развија суптилну критику урбане неједнакости, управљања отпадом и елитизма уметности.
„Ми не производимо већину овог отпада, али трпимо његове еколошке последице“, рекао је.
Ова тензија између градског центра и приградске периферије такође обликује мозамбикску уметничку сцену. Већина галерија и културних центара и даље се налази у централном Мозамбику и главном граду Мапуту, што отежава приступ уметницима и публици из других подручја. Као алтернативу, Мудунгазе је створио независан простор ван успостављених културних кругова. Друштвене мреже су такође почеле да играју важну улогу у дељењу његовог рада. Објаснио је: „Данас нам дигиталне платформе омогућавају да прикажемо свој рад изван самих галерија“.
Реп, еколошки активизам и дигитална мобилизација
Еколошким питањима се такође бави музика. За репера и активисту Освалда Ика МЦ-ја, хип-хоп може да послужи као алат за подизање свести о друштвеним и еколошким питањима. Под утицајем ангажованог репа и традиције друштвеног коментара кроз музику, Освалдо је почео да укључује еколошке теме у своје текстове након што је приметио пораст неодговарајућег одлагања отпада у јавним просторима.
Соба слика, аутор Освалдо Ико МЦ у Мапуту, Мозамбик, 2021. године. Фотографија: Херман Макамо и Тирсо Ситое. Користи се уз дозволу.
Његове песме се баве питањима као што су загађење пластиком, неправилно одлагање отпада, урбана санитација и колективна одговорност. Према речима уметника, отпад разбацан по граду открива не само еколошке проблеме, већ и друштвене неједнакости и образовне празнине.
„Еколошка криза је такође друштвени и културни проблем. Ако људи нису едуковани о еколошкој одговорности, проблем неће нестати. Смеће се оставља у јавним просторима, што такође одражава друштвене проблеме, неједнакости и неуспехе у колективној одговорности“, објаснио је у интервјуу за Глобалне гласове.
Кроз музику, еколошке кампање, продукцију дигиталног садржаја и иницијативе за мапирање отпада, Освалдо настоји да ангажује публику која је често далеко од формалних дебата о животној средини.
„Музика је свуда – у превозу, на пијацама и кућама, на улицама. Може помоћи у стварању свести и промени понашања“, рекао је.
Дигитални активизам је такође постао важан део његовог рада. Коришћењем фотографија, геолокације и дигиталних платформи, еколошки активисти су документовали места нагомилавања отпада и еколошке проблеме у различитим деловима земље. Према Освалдовим речима, друштвене мреже помажу у повећању видљивости еколошких проблема Мозамбика и повезују локалне активисте са глобалним дебатама о климатским променама. Истовремено, репер је тврдио да одговорност за животну средину не би требало да буде искључиво на локалним властима.
„Ове технологије омогућавају образовање, документовање и мобилизацију заједница. Постоји тенденција да се криве само јавне институције, али одговорност за животну средину припада и грађанима“, рекао је.
Између климатске рањивости и урбаног опстанка
Мозамбик остаје једна од земаља најрањивијих на климатске промене, циклоне, поплаве и кварове у системима за одводњавање и управљање животном средином, што посебно погађа урбане заједнице са лошом инфраструктуром и ограниченим услугама управљања отпадом. У градовима попут Мапута, Беире и Нампуле, количина одбаченог чврстог отпада је довољна да блокира одводне канале и погорша поплаве током периода јаких киша.
За многе уметнике и активисте, рециклажа и поновна употреба отпада нису само еколошке или уметничке иницијативе. Они су такође стратегије за опстанак, прилагођавање климатским променама и отпор заједнице. Упркос недостатку стабилног финансирања, институционалне подршке и адекватне инфраструктуре, ове иницијативе настављају да расту кроз мреже заједнице, креативност и колективно покретње.
Трансформишући отпад у уметност, намештај, образовне кампање и алате за друштвену мобилизацију, мозамбикске заједнице показују како локална решења могу помоћи у решавању глобалних изазова. У земљи у којој се климатске промене и урбана неједнакост свакодневно пресецају, смеће више није само смеће. За многе младе људе, уметнике и активисте, оно је постало ресурс, средство отпора и могућност за будућност.
