Slika: Elena Ekarahendi za APC. Koristi se uz dozvolu.

Napisala: Debora Prado

Ovaj članak je deo serije „Ne pitajte veštačku inteligenciju, pitajte vršnjaka“, saradnje između Globalnih glasova, Udruženja za progresivnu komunikaciju i GenderIT. Cilj serije je da ponovo naglasi važnost razmene znanja među ljudima, kao što se to radi decenijama. Možete pratiti seriju na APC.org, GenderIT.org, i globalvoices.org. Takođe je deo serije Globalnih glasova za april 2026. godine „Ljudske perspektive o AI”. Možete podržati ovo izveštavanje doniranjem ovde.

Ja sam Brazilka, i mi imamo kultnu pesmu o našem najvećem gradu, Sao Paulu, u kojoj kompozitor opisuje svedočenje „moći novca, koja gradi i uništava lepe stvari“. Ideja o „moći novca“ lako bi se mogla zameniti „ljudskim delovanjem“. Ljudska aktivnost je ispunjena kontradikcijama. Isto ljudsko biće koje stvara umetnost, koje zamišlja budućnost, koje razvija tehnologije, je isto ono koje ih koristi za sopstveno uništenje.

Ali ako bolje pogledamo, shvatićemo da ljudi nisu svi isti. Nedavno je bojkot „QuitGPT” dobio na zamahu uprkos bliskoj saradnji OpenAI sa administracijom Sjedinjenih Država, uključujući partnerstvo za nadzor i rat. Čovek koji je potpisao sporazum sa Pentagonom bio je milijarder Sem Altman, gej belac iz Sjedinjenih Država, i izvršni direktor i suosnivač ove velike korporacije. S druge strane, nedavno je u Brazilu lokalna mreža civilnog društva pokrenula TybyrIA, prvi model veštačke inteligencije otvorenog koda na portugalskom jeziku za detekciju govora mržnje protiv LGBTK+ osoba. Ljudi koji stoje iza ove mreže, pod nazivom „Código Não Binário” (Nebinarni kod), su brazilska transvestitska/transfemininska hakerka, Veronika Himeness, i biseksualna cisrodna žena, Amanda Klaro.

Ova dva primera — korporacija vredna više milijardi dolara koja podstiče globalno nasilje pod maskom „budućnosti tehnologije“ i druga koja pokušava da se suprotstavi nasilju ograničenim resursima u određenom geografskom području — služe kao dokaz. Oni otkrivaju da su neki „ljudi“ daleko vidljiviji od drugih i da naše vrednosti, snovi i odluke mogu biti znatno različiti. U stvari, „ljudski“ je postao etiketa stvorena unutar bele, zapadne, muške, heteronormativne dominacije, zasnovane na ovoj ideji univerzalnog „ljudskog“ koji definiše „druge“ — one koji bi se smatrali manje ljudskim ili manje zaslužnim osnovnih prava. Nekoliko ljudskih bića koja su stvorila ovu veštačku podelu između sebe i prirode su isti oni koji uništavaju zajednice, reke i šume da bi izgradili centre podataka. Koji koriste veštačku inteligenciju da bi dehumanizovali „mete“ u ratu, kao alat za nadzor i napade u aktima genocida. U rukama kolonizatora, autoritarnih lidera i milijardera, tehnologija postaje čin koncentrisanja i monetizacije moći koji se oslanja na lažni narativ/performans napretka, hitnosti i imperativne nužnosti. Ali oni ne predstavljaju sve ljude.

Trenutno čitate članak koji je deo serije pod nazivom „Ne pitajte veštačku inteligenciju, pitajte vršnjaka“. Ovde mi — APC, GenderIT.org i Globalni glasovi — potvrđujemo vrednost ljudske raznolikosti i kreativnosti i idemo malo dalje pokušavajući da to demonstriramo u praksi. U ovoj seriji smo razvili dva osnovna pitanja, formulisana kao pitanja koja bi ljudi mogli postaviti veštačkoj inteligenciji, ali u ovom slučaju, na koja su odgovorili autori i ilustratori iz različitih zemalja, pozicija i porekla. Tokom aprila smo objavljivali članke koji su bili deo serije, i ono što smo naučili na ovom putovanju punom kontradikcija bilo je otkrivajuće. Evo kratkog pregleda iz moje perspektive.

U našem uvodniku, „ponovo naglašavamo važnost razmene znanja među ljudima, kao što se to radi decenijama: zajednička razmena informacija i stručnosti zasnovana na godinama životnih iskustava, informisana lokalnim realnostima i motivisana potrebom da se osećamo povezano jedni sa drugima“. U ovoj seriji, okrećemo se i ljudskom. Ali ovde smo pokušali da unesemo malo raznolikosti. Okrećemo se aktivistima, novinarima, piscima i istraživačima. Disidentskim telima. Umetnicima. Perspektivama globalne većine.

Takođe smo imali mnogo odsustava, počevši od potvrđenog autora iz Libana koji nije bio u mogućnosti da pošalje svoj članak usred izraelskih kolonijalnih napada na jugu zemlje. Dok čitate ove redove, milioni ljudi trpe nasilje i kršenje prava u regionu Jugozapadne Azije i Severne Afrike (SVANA).

Primili smo i objavili ukupno devet članaka u ovom prvom krugu serije, čime smo izostavili bezbroj zemalja, životnih realnosti i perspektiva. Uprkos tome, ono što smo postigli bilo je podsticajno na razmišljanje. Autori, ilustratori i urednici uključeni u seriju doneli su različite perspektive kada ih je podstaklo isto pitanje. Samo ovo potvrđuje našu pretpostavku da ljudska kreativnost, kada posmatramo ljude u svoj njihovoj raznolikosti, može ponuditi provokativne ideje, različite perspektive i tačke slaganja i neslaganja koje generativna veštačka inteligencija homogenizuje. A to je nešto što veštačka inteligencija, koju stvaraju velike korporacije — kojima upravljaju i obogaćuju normativna tela, ona tela koja sebe vide kao oličenje čovečanstva i pozicioniraju se kao referentna tačka za marginalizaciju mnogih drugih — nije u stanju da pruži.

Učenje sa vršnjacima

Darija Dergačeva je odgovorila na naše prvo pitanje: „Zašto je važno ceniti ljudsku kreativnost i povezanost u doba veštačke inteligencije?“ rekavši da, bez obzira na to šta tehnološke kompanije pokušavaju da nam prodaju, ne postoji kreativnost ili povezanost kao što je ljudska. „Generativna veštačka inteligencija ne piše, ne dizajnira i ne slika: ona generiše statistički najbliže obrasce; to su verovatnosni sistemi automatizacije, što ih čini fundamentalno drugačijim od ljudske kognicije ili kreativnosti“, navela je u svom članku.

Ali Kira Ksonorika nas je podsetila da su „vekovima bezbrojni oblici neljudske inteligencije, od životinjskih i ekoloških sistema do inteligencija predaka i duhovnih inteligencija, odbačeni ili podređeni hijerarhiji izgrađenoj oko uskog pojma ‘ljudskog'“.U njihovom članku, postoji snažan podsetnik: „Taj pojam je istorijski strukturiran belom supremacijom, patrijarhatom, diskriminacijom po pitanju invaliditeta i heteronormativnosti. Pretpostavlja se da je racionalna, produktivna, samostalna subjektivnost univerzalni ljudski standard. Centriranje ‘ljudskog’ u veštačkoj inteligenciji često se završava centriranjem tog određenog šablona“.

Kako se ovo može izbeći? Iako ponovo potvrđujemo potrebu za ljudskom povezanošću i kreativnošću, kako možemo preispitati sopstvenu koncepciju čovečanstva kako ona ne bi ovekovečila ovo nasleđe? Da li je drugo pitanje ove serije – „Šta bi se moglo učiniti da se stvori pristup veštačkoj inteligenciji zasnovan na ljudskim pravima?” – bilo dovoljno? Da li treba da se pitamo koje tehnologije mogu održati život i znanje na planeti, u svoj njihovoj raznolikosti i raznovrsnosti? Koje narative i performanse bi oblikovale takve tehnologije?

U svakom slučaju, za mene su članci koji su se bavili prvim pitanjem u seriji izazvali brojne sumnje u vezi sa nekim veoma udobnim sigurnostima i pokrenuli nova pitanja u mom umu, u spirali koju unapred programirani odgovor osmišljen da me zadovolji i zadrži moju pažnju nikada ne bi pokrenuo. Srećom, umesto prihvatljivih odgovora, pronašla sam materijal za razmišljanje i nikakve odgovore.

Nakon toga sam počela da čitam članke podstaknute pitanjem o pristupu veštačkoj inteligenciji zasnovanom na ljudskim pravima. Hija Kamran je objasnila da replicirajući obrasce za prikazivanje ljudske povezanosti nije isto što i ljudska povezanost, mudro ističući: „Briga o ljudima, izgradnja zajednice, otpor, empatija, radost, pružanje jedni drugima pomoći – to nisu funkcije koje možete automatizovati“. Dok je dovodila u pitanje da li veštačka inteligencija ikada može biti etička ili feministička, objasnila je da njeno oklevanje dolazi „od godina posmatranja ponavljanja obrazaca. Obećanja da će biti bolje, pažljivo izrađen jezik odgovornosti, performanse slušanja, ništa od toga nije značajno promenilo način na koji su ovi sistemi izgrađeni ili kome služe“.

Rebeka Rjakitimbo je naglasila u svom članku da smo mi, ljudi, ti koji veštačkoj inteligenciji dajemo svrhu i hitnost. „Borba za ljudska prava je oduvek bila prebacivanje moći od nekolicine ka mnogima, a danas je ta oblast digitalna sa alatima kao što je veštačka inteligencija“, istakla je, dodajući: „Regulaciji veštačke inteligencije možemo i treba da pristupimo uzimajući u obzir osnovna prava koja zastupamo vekovima.“

Zatim smo se malo dublje pozabavili životnim realnostima. Rezvan je istakao kako nadzor i prepoznavanje lica ograničavaju građanski prostor, ometaju ljudska prava i štete marginalizovanim zajednicama u Indiji. Oivan Lamje ispitujući kinesku lekciju o pristupu veštačkoj inteligenciji zasnovanom na ljudskim pravima, naglasila potrebu za rebalansiranjem moći između korporativne države, mašine i naroda kroz okvir za donošenje odluka koji ljude vraća u centar. Marijana Tamari je istakla slučaj tradicionalne zajednice u Brazilu gde porodice koje žive na svojoj zemlji skoro vek vide svoje domove ugrožene novim taktikama iseljenja koje koriste otimači zemlje, dok neograničena digitalizacija jača model u kojem ljudsko prisustvo više ne preovladava. „Empirijsko znanje o zemlji, usavršavano vekovima i prenošeno s generacije na generaciju od strane tradicionalnih zajednica, bez razlike se odbacuje kao zastarelo“, istakla je ona u svom članku, objavljenom na Dan planete Zemlje. Oni koji žive u savezu sa zemljom bivaju potisnuti, dok u „paralelnom univerzumu koji je stvorio korporativni sektor, neposredni klimatski kolaps jednostavno ne postoji. Obećana budućnost je uvek budućnost kontrole i obilja, garantovana digitalnom tehnologijom i preciznošću koju samo veštačka inteligencija može da pruži“.

Utemeljeni u životnim realnostima i potkrepljeni dokazima, ovi članci su pružili veoma praktičan prikaz tekućih kršenja zakona, istovremeno ukazujući na put ka njihovom suzbijanju. Poziv na odgovornost prožima sve njih. Njihov sadržaj služi kao podsetnik da, dok nastojimo da oslobodimo svoju sposobnost razmišljanja i zamišljanja budućnosti od ograničenja koja nameće dominantni narativ u veštačkoj inteligenciji, moramo se pozabaviti veoma stvarnim problemima i dubokim nepravdama koje se već dešavaju. To nije slučaj ili/ili; obe stvari moraju da se dese istovremeno.

U sličnom duhu, tokom serije smo i potvrđivali i dovodili u pitanje vrednost ljudskog delovanja. Iako smo se oslanjali na ideju dihotomije čovek-mašina, još jednom smo razotkrili njenu pogrešnost.

Postavljanje novih pitanja

Često nastojimo da razbijemo lažne narative tvrdeći suprotno, ali možda je veoma vredna lekcija iz ove serije upravo isticanje vrednosti ne pronalaženja brzih odgovora, ne pribegavanja udobnim rešenjima i poznatim mestima, već prepoznavanje jedinstvene vrednosti generisanja više pitanja.

Neki kažu da je veštačka inteligencija dobra i da će pomoći ljudima i planeti. Možemo reći da nije, i možemo potkrepiti ovu izjavu sa mnoštvom dokaza. Ali takođe se možemo zapitati, o kojoj veštačkoj inteligenciji govorimo? Ko kreira alate veštačke inteligencije, na osnovu kojih kriterijuma i u koje svrhe? Da li su oni dizajnirani da pojačaju – dok pomažu u stvaranju narativa o opravdanju – rata, otimanja zemlje, nadzora, kršenja ljudskih prava i ekonomske eksploatacije?

Neki kažu da je veštačka inteligencija neizbežna. Možemo reći da nije. Ali takođe možemo zapitati koje životne realnosti imamo na umu kada iznosimo ovu tvrdnju. Svakako ne ona od tradicionalnih zajednica koje su napadnute u Brazilu, da podelim jedan primer iz ove serije. A ako to nije slučaj za sve, ko onda promoviše ovu naraciju i sa kojom svrhom? Gde će biti veštačka inteligencija i kako se može regulisati?

U doba sigurnosti oblikovanog neprozirnim algoritmima i narativima koji pojačavaju predrasude, neizvesnost može imati moć. Postavljanje pitanja svakako pomaže u razotkrivanju lažnih pretpostavki. Takođe može pomoći u demontaži mreže obmana osmišljene da skrene pažnju sa hitnih pitanja, kao što su nedostatak transparentnosti, učešća u donošenju odluka i mehanizama odgovornosti, čak i kada se suočavamo sa tako ozbiljnim kršenjima.

Ali šta je sa vama, koji ovo sada čitate? Ako biste vi ili vaša zajednica razmotrili pitanja poput onih istraženih u ovoj seriji, kakvi bi bili odgovori? Da li ste iskusili neku nelagodnost tokom čitanja ovih članaka? Da li su pokrenuli neka nova pitanja? Da li ste pronašli inspiraciju u neslaganju? Da li ste nedavno razgovarali sa kolegom?

Debora Prado (ona/njena) je glavna urednica APC.org i novinarka sa iskustvom u strateškim komunikacijama, feminizmu i ljudskim pravima.

Elena Ekarahendi je indonežanska kreativna strateginja koja prepliće umetnost i dizajn kao katalizatore za izgradnju zajednice. Kroz kreativnu režiju, vizuelni dizajn i ilustracije, ona teži radikalnim maštama o budućnosti u kojoj se može živeti, a koja u središte stavlja rodnu pravdu, emancipatorsku politiku, razmenu oslobodilačkog znanja i međuvrsnu brigu. Razmišljajući o značenjima između mašina, ona podstiče razgovore o feminističkoj tehnologiji sa PurpleCode Collective. Van ekrana, ona ceni usamljene razgovore sa svojim sobnim biljkama, knjigama, mesecom ili talasima i drvećem. Ova umetnost nastaje dok se ona pita: možda su njeni preci pokušavali da joj se obrate za smernice kroz zvezde ili vetar i planine, ali je previše ometena interfejsima koje pojačavaju veštačka inteligencija. Šta ako je neposredna veštačka inteligencija sa kojom zapravo treba da komuniciramo u ovom sadašnjem trenutku upravo inteligencija predaka?