Транспарент „Нема слободе без слободних жена“ на маршу 8. марта 2026. у Скопљу, Северна Македонија. Фотографија: Meta.mk, користи се уз дозволу.

Овај чланак је заснован на извештавању новинске агенције Meta.mk објављеном 8. марта a 2026. Уређена верзија је овде поново објављена у складу са споразумом о дељењу садржаја између Глобалних гласова и Фондације Метаморфозис. 

Стотине грађана придружило се протестном маршу 8. марта у Скопљу под слоганом „Нећемо нестати“. Према речима организатора, овогодишњи догађај је био највећи до сада одржан поводом обележавања Међународног дана жена. Учесници су носили транспаренте који позивају на одговорност и испуњавање институционалних обавеза.

Марш је почео минутом ћутања за Ивану и Катју Јовановски, мајку и ћерку које су недавно преминуле након што су претрпеле дуготрајно породично насиље од стране мужа и оца, а говорници су нагласили да фемицид почиње много раније од последњег чина насиља — „много пре последњег ударца“. Истичући да питање породичног насиља мора бити приоритет, додале су: „Често чујемо починиоце како са осмехом кажу: ‘Сама је то тражила.’ Како институције могу тражити од жена да пријаве насиље ако касније повуку пријаве или не реагују?“

Између говора, учесници су више пута позивали на правду за жртве фемицида Јовановски, као и за Росицу Кочеву и Рамајану Асан, које су обе убили њихови партнери. Звиждали су премијеру Христијану Мицковском и министру унутрашњих послова Панчету Тошковском због тога што нису учинили довољно да спрече и санкционишу фемицид, и због њихових изјава у којима позивају жене да пријаве насиље и да не повлаче пријаве поднете полицији.

Међутим, питање повлачења полицијских извештаја жена сада је спорно, јер нови закон обавезује полицију да поступа по службеној дужности у случајевима насиља, чак и ако жртва не жели да се жали.

Постоље на којем је стајала украдена биста националне хероине Вере Јоцић и транспарент са њеним ликом и слоганом „Нећемо нестати“. Фотографија: Meta.mk; користи се уз дозволу.

Марш је завршен у близини седишта владе, код постоља антифашистичке боркиње Вере Јоцић (1923–1944), чија је статуа украдена у децембру 2025. године и још увек није враћена на место. Учесници су ово протумачили као део ширег обрасца институционалног занемаривања и маргинализације антифашистичког и женског историјског наслеђа.

У Северној Македонији, жене су пречесто препуштене саме да траже заштиту

Најновија трагедија, у којој су мајка и њена ћерка убијене упркос поновљеним извештајима о насиљу у породици, још једном је истакла системске пропусте у заштити жена у Северној Македонији, показујући да када институције не реагују на време, насиље може завршити смрћу.

Подаци из полицијских и судских евиденција указују на то да је насиље у породици и даље широко распрострањено, са скоро три случаја пријављена дневно и хиљадама инцидената забележених последњих година. Велика већина починилаца су мушкарци, док су жртве најчешће жене, а десетине убистава повезане су са насиљем у породици у протекле четири године.

Најновија трагедија усмерила је главну поруку протеста поводом Међународног дана жена на питање недостатка основне безбедности за жене. Организатори су истакли да су „криве надлежне институције које су игнорисале, минимизирале, релативизовале, подстицале и дозвољавале насиље над женама“, док је свака заједница која „бира да верује починиоцима уместо жртвама такође крива“. У саопштењу објављеном путем е-поште пре марша, организатори су рекли да су жене „остављене саме да се заштите и траже помоћ узалуд“.

Рекордних 4.745 жена пријавило је насиље у породици у 2025. години

Према подацима Министарства унутрашњих послова (МУП) које је добио, а који укључују кривична дела, прекршаје и пријаве за насиље у породици, у Северној Македонији је рекордних 4.745 жена пријавило случајеве насиља у породици у 2025. години. Посматрајући бројке и низ случајева током последњих пет година, ситуација је забрињавајућа. Супруге су обично најпогођенија група, што подиже аларм за увођење појачаних мера за њихову заштиту и подршку.

Meta.mk је писао да се насиље над женама у Македонији поново појављује, са низом случајева пријављених у само једном дану, према недавно објављеном дневном билтену МУП-а. У Скопљу и Делчеву, неколико жена је пријавило физичке нападе, претње и психолошко злостављање од стране својих партнера или бивших партнера. Полиција је реаговала на неколико пријава о родно заснованом насиљу, што је додатни доказ да су многе жене изложене опасности иза затворених врата својих домова.

Током протеклих пет година, МУП је забележио 26 фемицида – четири у 2021. години, два у 2022. години и девет у 2023. години, укључујући убиство четрнаестогодишње девојчице. У 2024. години убијено је пет жена, укључујући двогодишњу девојчицу, а шест жена је убијено током 2025. године.

Део људи окупио се у Парку жена бораца у Скопљу на протесту 8. марта 2026. године. Фотографија: Meta.mk; користи се уз дозволу.

Недостатак јаких институција за заштиту жртава

Ана Аврамоска Нушкова из Националне мреже за окончање насиља над женама и породичног насиља рекла је да, иако је број пријава повећан захваљујући кампањама за подизање свести, многе жене повлаче пријаве, остављајући случајеве без правних последица. Указала је на економску зависност и друштвени притисак као кључне препреке, наглашавајући потребу за јачом институционалном подршком:

Многу пати, жените кога пријавуваат насилство знаеја и да се повлечат, поради економската зависност, заедничкото живеење, многу од нив живеат во семејни куќи со свекор, но и од останатите патријархални норми и родови стереотипи кои сè уште постојат во нашето општество и притисокот од првично најблиското семејство, па потоа од пошироката средина. За кривичното дело телесна повреда каде најчесто се случуваа овие повлекувања на жртвата сега со последните измени на Кривичниот законик при пријава на ова дело ЈО ќе го гони сторителот по службена должност. Но, многу е важно што ние како систем имаме да ѝ понудиме на жртвата за да ја заштитиме. Мора да е да имаме јаки институции и воспоставени, одржливи и географски соодветно распределени специјализирани сервиси, за да можеме соодветно да ја заштитиме жената-жртва која пријавила насилство.

У многим случајевима, жене повлаче своје пријаве због економске зависности, заједничког становања, као и других патријархалних норми и родних стереотипа који и даље постоје у нашем друштву, укључујући притисак од уже породице. Недавним изменама Кривичног законика, Јавно тужилаштво сада гони телесне повреде по службеној дужности, чак и ако жртва повуче пријаву. Али је кључно шта систем може да понуди да заштити жртву. Морамо имати јаке институције и успостављене, одрживе и географски прикладно распоређене специјализоване службе, како бисмо могли адекватно да заштитимо жене које пријаве да су жртве насиља.

Међутим, у последњем случају породичног насиља који је резултирао смрћу Јовановских, ови законски амандмани нису примењени. Полиција је наводно обуставила поступак након што је жртва потписала изјаву у којој тврди да је њен муж није физички напао.

Транспарент „Желим живот без страха“ на протесту 8. марта у Скопљу, Северна Македонија. Фотографија: Meta.mk; користи се уз дозволу.

У таквом окружењу, 8. март је подсетник да институционална некажњивост и друштвена толеранција насиља стварају услове за нове трагедије. Фемицид, силовање, претње и праћење нису изоловани инциденти, већ последица система који је годинама игнорисао упозорења и остављао жене саме да се боре за сопствену безбедност.

Борба жена је колективна

Марта Стевковска, новинарка, ауторка, феминисткиња и активисткиња за родну равноправност из мреже Стела. Фотографија: Жарко Чулић; користи се уз дозволу.

Марта Стевковска, новинарка, ауторка, феминисткиња и активисткиња за родну равноправност из мреже Стела, рекла је да је борба против родно заснованог насиља колективна и захтева активно ангажовање и институција и друштва: „Време је да се мушкарци придруже маршу, да такође позову на одговорност, осуде насиље и одбију да окрећу главу када се насиље догоди […] Дошло је време да нас надлежни органи заиста саслушају и заштите, да раде свој посао како је то прописано законом. Није довољно рећи ‘зауставите насиље’ или држати говоре који подстичу пријављивање“.

Наглашавајући да без одговорности жене остају незаштићене и маргинализоване, Стевковска је наставила, „Институције морају да пруже стварну заштиту и подршку. Заједница такође сноси одговорност када нормализује насиље и криви жене на основу стереотипа и предрасуда, што жртвама додатно отежава пријављивање злостављања“.

Транспаренти „Нећемо нестати“ и „Нема слободе без слободних жена“ на маршу 8. марта 2026. у Скопљу, Северна Македонија. Фотографија: Meta.mk; користи се уз дозволу.

Уз институционалне слабости, стручњаци упозоравају да дезинформације везане за род додатно искривљују јавно разумевање насиља и појачавају штетне стереотипе. Анализа Института за медијску разноликост (Media Diversity Institute) и Фондације Метаморфозис о дезинформацијама заснованим на роду на Западном Балкану (енгл.) истиче како такви наративи све више циљају жене у јавном животу и поткопавају родну равноправност.

Раније истраживање ОЕБС-а показује (енгл.) да многи грађани и даље доживљавају породично насиље као приватну ствар, што доприноси недовољном пријављивању и ограниченом институционалном одговору. Заједно, ови фактори стварају окружење у којем је насиље нормализовано и теже га је оспорити.