49. демонстрација јапанског кобудоа у Нипон Будокану. Фотографија: Џо Картер. Користи се уз дозволу.

Данас се већина борилачких вештина упражњава првенствено као спортски догађаји. Утакмице на Олимпијским играма или другим такмичењима имају строга правила која дефинишу системе бодовања и циљне области како би се осигурала безбедност учесника. У џудоу су зглобни захвати дозвољени само на лактовима. У мачевању, учесници не могу да нападају противника у потиљак. 

Када гледамо гејмифициране (применити типичне елементе играња игара (нпр. освајање поена, такмичење са другима, правила игре) на (активност), обично као технику онлајн маркетинга за подстицање ангажовања са производом или услугом прим.прев.) верзије борилачких вештина, лако је заборавити да су се у оригиналним праксама ове технике појавиле и развиле да би се наудило противницима.

Које су оригиналне борилачке вештине? Неколико примера су индијски каларипајату, кинески кунг фу, или камбоџански бокатор. У Јапану постоје разне класичне школе борилачких вештина које и данас практикују древне технике. Ове школе, заједнички назване кобудо, основане су пре Меиђи обнове (1868. године).

Као што речи ко (古/древни или традиционални) и будо (武道/борилачке вештине или борилачки пут) сугеришу, кобудо се поноси дугогодишњим традицијама.

Првог фебруара, Глобални гласови су присуствовали 49. јапанској демонстрацији кобудоа у Нипон Будокану, једном од највећих догађаја борилачких вештина у Јапану, како би видели ове древне технике у акцији. 

Интервјуисали смо стручњаке из школа борилачких вештина како бисмо сазнали право значење кобудоа и истражили како инструктори чувају традиционалне вредности у савременом окружењу.

Ефикасност у борби

Наступ школе Хонтаи Јошин Рју. Слика са Јутјуб канала Hanasuke55's. Поштена употреба.

Кјоичи Иное Сенсеи, соке (директор школе) Хонтаи Јошин-рју —традиционалне јапанске школе борилачких вештина основане 1660. године — истакао је да је највећа разлика између кобудоа и других борилачких вештина то што кобудо нема правила о томе где ударити.

Ослањајући се на своје богато искуство у џудоу и кендоу, соке је испричао следеће за Глобалне гласове (ГГ):

古武道は全身の致命傷になる部分を狙います。現代武道は主にルールの中で戦うスポーツとして発達したので、古武道とは変化した部分も多いと思います。

相手を殺そうと思ったら、硬い頭蓋骨や防具に守られているところよりも、防具に守られていない動脈が通っているところを狙えばいいんです。

Кобудо циља смртоносне тачке по целом телу. Од када су се модерне борилачке вештине развијале као спортови који се играју у оквиру одређеног скупа правила, многи аспекти су се променили у односу на кобудо. Ако је наш циљ да убијемо противника, уместо да ударамо у тврду лобању или подручја заштићена оклопом, било би ефикасно једноставно циљати мека, изложена подручја где пролазе главне артерије.

Школа је демонстрирала разне технике, укључујући борбу празним рукама и борбу са оружјем. Ове различите технике симболизују карактер кобудоа: он одбацује стандардизацију, награђује ефикасност и даје приоритет флексибилности, припремајући кориснике за сваку ситуацију. Ово такође објашњава зашто кобудо има само демонстрације, а не такмичења са стварном борбом, за разлику од других спортова заснованих на борби: превише је опасан. 

Пут борца и бушидо

Иако инхерентна опасност кобудоа може сугерисати фокус на насиље, традиција је утемељена на вековним вредностима које превазилазе пуку бруталност. Шоџицукен Риката Ичи-рју Качу Батоџицу, школа борилачких вештина основана током касног периода Сенгоку (од средине 15. до краја 16. века), стоји као сведочанство овог наслеђа. Њени практичари користе аутентичне оклопе и праве дуге мачеве у стилу Сенгокуа, чувајући етос древног бушида (традиције буши/јапанских ратника) — трансформишући смртоносну вештину у дисциплиновану праксу части и бонтона.

Шоџицукен Риката Ичи-рју (Канзаки сенсеи демонстрира чин „тодоме во сасу”) Слика са Јутјуб канала Hanasuke55. Поштена употреба.

During the Током изложбе Нипон Будокан, представници школе Шоџицукен Риката Ичи-рју демонстрирали су претпоследњи потез тодоме-во-сасу (とどめを刺す/задавање последњег ударца). Ово је снажан чин који произилази из јапанске културне филозофије о смртности, у којој је срамота у борби била гора од смрти.

Представник школе, Масару Канзаки сенсеи, објаснио је ову јединствену филозофију:

我々は相手を「一刀両断」にし、必ずとどめを刺すことを定めています。これには武士道の精神が深く関わっています。武士は相手の名誉を重んじます。斬った相手をのたうち回らせて苦しませるのではなく、速やかにとどめを刺して楽にしてあげる。これは切腹の際の「介錯」と同じ考え方です。名誉を保ったまま逝かせるという、武士の情けなのです。

Циља je ито рјодан (一刀両断/цепање на два дела) и зато учимо да задамо завршни ударац. Ово је дубоко укорењено у духу бушида [самурајског моралног кодекса]. Ово је исти принцип као и каишаку — чин окончања живота у сепукуу [ритуалном самоубиству ради испирања срамоте. Буши поштује част противника. Уместо да оставите рањеног непријатеља да се превија у агонији, брзо окончавате његову патњу.

Ова филозофија звучи прилично слично, али фундаментално другачије од западног концепта coup de grâce (завршни ударац), који је био чин ослобађања противника од очајничког бола према хришћанском концепту милосрђа.

Према традицији бушида, није било веће срамоте него умрети „неуредном“ смрћу. Од ратника се очекивало да одржи присебност чак и у смрти; превијати се или вриштати у агонији сматрало се крајње ружним. То је значило губитак дисциплинованог духа који су ратници целог живота неговали.

Док друге источноазијске културе цене умирање за своје принципе, специфична идеализација проналажења лепоте у самом чину смрти је јединствено јапански сензибилитет. Чувена метафора краткотрајних цветова трешње симболизује идеал бушија: живети живо и умрети без оклевања.

Практиковање традиције

Тренутно је 75 школа повезано са Удружењем Нихон Кобудо. Сваке године, отприлике половина школа чланица наизменично учествује у јавној демонстрацији. Ове године је учествовало 36 школа. Харухико Хата, шеф Одељења за промоцију Нипон Будокана, рекао је за ГГ да место служи као центар за јапанске школе борилачких вештина како би представиле резултате своје обуке и тиме сачувале традицију. 

Главни изазов за ове школе је привлачење младих људи да вежбају и проучавају древну борилачку вештину и њену филозофију.

Јошин-рју Нагината џуцу. Слика са Јутјуб канала Hanasuke55. Поштена употреба

Јошин-рју Нагината џуцу, школа коју последњих година воде жене соке, на пример, постала је флексибилнија у прилагођавању своје културе како би се допала младим Јапанцима. Соке школе, Такако Којама, рекла је:

今回の大会の時に、演武者が髪を染めるか、染めないかという話になりました。でも、国際化の時代ですから、外国人も日本人も、自然体で生きていくべきだと思います。門下生の子たちには、今日はメイクを濃いめにしてくださいって言ったんですよ。写真に撮られるから。 

За ову демонстрацију, водила се дискусија о томе да ли практичари треба да поново офарбају косу у црно или не. Али живимо у међународном добу. Без обзира да ли сте странац или Јапанац, верујем да треба да живите онако како сте природни. Заправо, рекао сам својим ученицима да се данас мало јаче нашминкају — пошто сам знао да ће се фотографисати.

За разлику од других Будо школа, Јошин-рју Нагинатаџуцу је основана пре око 400 година како би подучавала дворске даме које служе у самоодбрани палате. Школа је следила конвенцију Јошин-рјуа (Школе Врбовог срца), једне од најутицајнијих јапанских школа борилачких вештина основане 1642. године током Едо периода, и носи фурисоде (кимоно дугих рукава) као своју борбену одећу. Соке Којама објашњава да традиционална одећа нуди тактичку предност јер може да сакрије покрет и побољша ефикасност попут врбовог — кључни борбени стил Јошин-рјуа.

Многе школе такође дочекују ентузијастичне ученике из иностранства. Међу школама које смо интервјуисали, Хонтаи Јошин-рју има огранке у осам земаља. Међу практичарима на овој демонстрацији, Фредерик Ронћиони сенсеи и Сами Мехмек сенсеи били су из Белгије. 

Страни практичар (Хонтаи Јошин рју. На левој страни је г. Ронћиони, десна страна је г. Мехмек) Слика са Јутјуб канала Hanasuke55. Поштена употреба.

Фредерик Сенсеи, шеф белгијске филијале Хонтаи Јошин-рју, започео је своје путовање кроз будо пре 40 година у Белгији. Његов учитељ је провео годину дана у Јапану проучавајући Хонтаи Јошин-рју и, по повратку 1990. године, почео је да подучава Фредерика Сенсеија. Од тада путују у Јапан најмање једном годишње – понекад два или три пута – како би продубили своју обуку.

Рекао је за ГГ:

Ако желите да заиста разумете јапански будо, потребно је да проучите општу културу Јапана, а не само технике борбе. Да бисте стекли потпуну перспективу било које борилачке вештине, морате разумети културу из које је настала. Будо није само физички тренинг; то је дубока капија ка разумевању јапанске културе у целини.

Путовање кобудоа је почело много пре него што смо се родили и наставиће свој промишљени ход ка будућности, не стајући у месту, већ пажљивим стапањем са савременом јапанском културом.