Кинески председник Си Ђинпинг позива локалне званичнике да ојачају и побољшају друштвено управљање од 2021. године. Слика из видеа Кинеског националног радија на тему „Сијева мисао о друштвеном управљању“. Поштена употреба.

Последњих година, кинески званични дискурс све више користи термин „друштвено управљање“ (社會管治) да би описао политике у ујгурском региону (Синђанг) у Кини. Овај наизглед неутралан административни језик тихо мења перцепцију људи о репресији, геноциду, присилној асимилацији и друштвеној контроли.

Ујгури су староседеоци ујгурског региона (у северозападној Кини), познатог у модерној историји као Источни Туркестан. Имају посебан језик, етничку припадност и културу који се разликују од језика, етничке припадности и културе народа Хан, који чини приближно 92 процента становништва Народне Републике Кине. У осамнаестом веку, регион је постао колонија Манџурског царства Ћинг. Касније је њиме владала Република Кина, а сада њиме управља Народна Република Кина. У двадесетом веку, Ујгури су водили ратове против власти Републике Кине и основали независне Источнотуркестанске републике 1933. и поново 1944. године. Деценијама, Ујгури су се суочавали са прогоном од стране Народне Републике Кине.

Сињанг, Кина, где живи већина Ујгура. Слика са Wikimedia Commons. CC BY-SA 3.0.

Од 2016. године, тешка ситуација Ујгура привукла је широку међународну пажњу због извештаја о масовним притворима, присилним нестанцима, опсежним системима надзора и ограничењима верског и културног живота. Процурели владини документи, сведочења преживелих из логора и вишеструке међународне истраге учинили су регион централним питањем у глобалним дискусијама о људским правима.

Кинеске власти су доследно описивале ове политике као неопходне мере за борбу против тероризма и одржавање стабилности. Међутим, стручњаци Уједињених нација за људска права и међународне организације за људска права више пута су изразили озбиљну забринутост због обима репресије и њеног утицаја на ујгурско друштво.

Последњих година, званични наратив који окружује регион почео је да се мења. Притворски објекти постали су мање видљиви у извештавању државних медија, поново су се појавиле туристичке кампање које истичу пејзаже и културно наслеђе региона, а званични извештаји све више приказују регион као миран, просперитетан и складан.

У оквиру овог еволуирајућег наратива, један концепт је постао посебно истакнут: „социјално управљање“.

Дана 1. марта, државне новинеr Xinjiang Daily објавиле су чланак под називом „Уједињавање срца и умова, напредак кроз управљање. (凝心聚力向治而行)” Извештај је описао дискусије међу локалним званичницима који су преиспитали праксе управљања и планирали будуће административне приоритете. Ујгурски регион је приказан као модел ефикасног управљања, друштвене стабилности и задовољства јавности.

Фразе попут „партијског руководства“, „затворених система петиција“, „мрежа волонтерских служби“ и „управљање на нивоу грађана“ појављују се више пута у чланку, градећи слику уредне и ефикасне администрације.

Па ипак, унутар овог наизглед неутралног језика управљања, најважније политичке бриге у вези са културном, верском и друштвеном аутономијом Ујгура нестају.

„Друштвено управљање“ замењује етничке и политичке бриге

Приликом дешифровања званичних кинеских докумената, кључно је тражити оно што званичници избегавају да кажу. Овај конкретан текст мало помиње етничка права, верске слободе, употребу језика или културни континуитет. Такође не признаје забринутост коју су међународни посматрачи више пута изражавали.

Сукоби у ујгурском региону нису само питање управљања већ произилазе и из историје, демографских промена и политичких структура моћи.

Према подацима Националног завода за статистику Кине, становништво ујгурског региона 1953. године било је приближно 4,87 милиона, од чега је око 3,64 милиона – отприлике 75 процената – било Ујгура, док су Хан Кинези чинили само око 6 процената. Међутим, до 2010. године Хан Кинези су чинили отприлике 40 процената становништва, док је удео Ујгура опао на око 46 процената.

Многи истраживачи повезују ову демографску трансформацију са деценијама великих миграционих политика које су подстицале насељавање из унутрашњости Кине.

Иако Кина формално спроводи систем „регионалне етничке аутономије (民族區域自治制)”, политичка структура говори другачију причу. Најмоћнију позицију у региону – секретара Комунистичке партије – именује централна влада, док регионални председник, који је обично Ујгур, има далеко мање стварне власти.

У оквиру такве структуре, аутономија често постоји више као симболичан аранжман него као значајна самоуправа.

Као резултат тога, Ујгури су све више маргинализовани у својој домовини, не само политички већ и у областима као што су образовање, запошљавање и употреба језика.

Партијско вођство и смањење независног друштвеног простора

Чланак објављен у државном медију додатно учвршћује асиметричну структуру моћи и више пута наглашава ефикасност „партијског управљања друштвом“.

Под таквом реториком, владајућа странка је позиционирана као централни организатор друштвеног живота, остављајући мало простора за независне друштвене организације. Верске институције, мреже узајамне помоћи засноване на заједници, традиционалне структуре власти и неформалне друштвене организације замењене су државно усмереним системом управљања осмишљеним кроз деценијску групу безбедносних политика.

Након 2016. године, велики број Ујгура је послат у објекте званично описане као „центри за стручно образовање и обуку“. Међународни истраживачи процењују да је на врхунцу кампање могло бити притворено стотине хиљада до преко милион Ујгура.

Истовремено, власти су изградиле опсежну инфраструктуру за надзор која укључује прикупљање биометријских података, дигиталне системе за праћење и управљање мрежом на нивоу насеља.

Уведени су и велики програми социјалне контроле . Један пример је такозвани „програм упаривања да би се постала породица“ (結對認親), у којем су владини званичници били задужени да бораве у ујгурским домаћинствима како би пратили свакодневни живот и јачали политички надзор.

Ове политике нису само преобликовале административне структуре региона, већ су и дубоко утицале на свакодневни живот ујгурских заједница.

Управљајућа логика система контроле којим управља партија изражена је у чланку другим кључним концептом, „стабилношћу“, који се користи уз фразу „дугорочни мир“.

Стабилност је уоквирена као највише јавно добро, а политике управљања представљене су као превентивне мере осмишљене да елиминишу потенцијалне ризике, који могу обухватати дела као што су: говорење ујгурског језика, комуникација са рођацима у иностранству, студирање или путовање у иностранство.

Стручњаци Уједињених нација за људска права описали су аспекте управљања у региону као облик превентивног угњетавања, у којем се појединци могу суочити са ограничењима не због конкретних поступака већ због свог идентитета, уверења или друштвених мрежа.

Званични наративи чланка такође хвале ширење мрежа волонтерских служби као достигнуће друштвене кохезије и грађанског учешћа.

Па ипак, у стварности, мреже које организује партија, а које су све више постале једини прихватљив облик колективне активности, замениле су традиционалне облике друштвене подршке унутар ујгурских заједница, укључујући верску добротворну организацију и мреже узајамне помоћи засноване на заједници.

Кроз овај процес, свакодневни друштвени живот постаје све више интегрисан у структуре управљања.

Благи језик асимилације

Званични чланак завршава се наглашавањем важности неговања „заједничког осећаја кинеског националног идентитета“ (中華民族共冋體意識). То подразумева да, иако културне разлике могу постојати, кинески национални идентитет треба да буде приоритетан изнад свих других идентитета. 

Такав принцип се преводи у скуп асимилационистичких политичких пракси, што често значи да се етничке културе могу приказивати, али не и независно организовати; етнички језици могу постојати, али не доминирати јавним животом; религија се може практиковати, али само унутар строгих политичких граница.

Неке политике су усмерене на породичне структуре Ујгура, укључујући кампање које подстичу међуетничке бракове и централизовано надгледање деце чији су родитељи притворени.

Критичари тврде да такве политике представљају дубок покушај преобликовања ујгурског културног и друштвеног живота.

Тон чланка „Уједињавање срца и умова, напредовање кроз управљање“ је умерен, рационалан и оптимистичан, и стога, моћан.

Преименовао је контролу у управљање, репресију у службу, а асимилацију у интеграцију. Структурна присила је представљена као одговорна јавна управа.

Управљање у пост-насиљној ери

Модел управљања који се појављује у Ујгурски регион такође одражава ширу трансформацију у савременој ауторитарној политици.

Репресија се не ослања увек на видљиву присилу, јерадминистративни системи, технологије података, друштвени инжењеринг и политички језик могу постепено да преобликују друштвену стварност.

За многе ујгурске породице, кључно искуство последњих година није био отворени сукоб већ нестанак: aширом ујгурске дијаспоре, безброј људи је изгубило контакт са рођацима код куће. Многи су притворени, осуђени или једноставно нестали из јавног живота.

Систем друштвеног управљања, представљен као рационалан, добронамеран и успешан у кинеском званичном дискурсу, прецизно је пројектован да лиши људе 
, могућности да се организују, изразе свој идентитет и одрже свој културни живот, чиме се тихо нормализује репресија у друштву.