Авганистанске девојчице полажу испит на Универзитету. Слика из видеа „Авганистанске девојчице полажу испите на Универзитету две недеље након напада на учионицу“ са Јутјуб канала новинске агенције АФП. (Превод видеа: Кабул, Авганистан – Безбедносне провере пре пријемних испита за универзитет, под будним оком талибанских снајпериста. Бомбаш је убио десетине студената пре две недеље док су се спремали за тестове у другом центру.
Студенткиња: Имамо добар осећај, иако сам веома под стресом. Али шта да кажем? Веома сам срећна што полажем испит.
Јахја Хомаи, ванредни професор књижевности: Нико нас не може зауставити. Нико не може да нам одузме оловку и књигу из руку. Талибани дозвољавају универзитетима и универзитетским студентима да наставе. Надам се да ће се ова ситуација побољшати, али немамо никакав проблем.
Ово је први пут да универзитети одржавају пријемне испите од повратка Талибана на власт. Али уз ово ограничење средњошколског образовања девојчица, мање ученица ће се квалификовати за испит. ) Поштена употреба.

Овај чланак је написала Фарешта 2025. године. Објављен је уз њен пристанак у оквиру посебног извештавања које покрива приче младих жена и девојчица из Авганистана након преузимања власти од стране Талибана у августу 2021. године.  

Добро сам упозната са термином „рат између Талибана и владе“ јер сам од детињства била сведок компромиса и сукоба између две стране. Наша судбина је увек варирала због њихових поступака и одлука.

Рођена сам у последњој години првог талибанског режима (1996–2001) у централној авганистанској покрајини Гор. Срећом, стекла сам право на образовање након пада првог режима. Још увек се сећам узбуђења мог првог дана у школи, када сам обукла црну униформу и бели шал. Био је то посебан осећај!

Још нисам била уписана на универзитет када смо чули вести о мировним преговорима између САД и Талибана у фебруару 2020. године, и надали смо се миру и бољој будућности.

Коначно, након што сам положила пријемни испит, уписала сам се на универзитет.Године 2020. и 2021. биле су међу најуспешнијим годинама мог живота, јер сам пронашла свој пут и била сам на ивици остваривања свих својих циљева.

Студирала сам шеријат и исламске науке и желела сам да постанем успешан адвокат, па сам се пријавила за двогодишњи програм правних вештина преко Азијске фондације и Министарства високог образовања.

У исто време, рат између Талибана и владиних снага се интензивирао. Безбедносна ситуација се погоршавала, а због екстремних топлотних таласа, универзитет и часови правних вештина одржавани су и лично и онлајн.

Виђала сам вести о паду провинција једну за другом, али сам и даље размишљала о својим циљевима и тежила сам ка њима. 13. августа 2021. године, рат је стигао до капија нашег родног града Херата. Следећег дана, покушавала сам да се повежем са својим онлајн часом у својој соби када је мој брат отворио врата и рекао: „Спусти то, готово је“.

Крај снова

Падом Херата, није било испита, презентације, нити вести о часу или његовом наставку. Све моје наде су изненада испариле пред мојим очима, као да сам била у веома слатком сну и неко ме је пробудио тешким ударцем.

Тако тежак ударац да ми је одузео моћ говора и донео сузе. Осећала сам да ми је душа одвојена од тела и да је све што је остало било беживотно тело.

Срце ми је горело од жеље да наставим универзитет и курс правних вештина, али у потпуном очају, нисам могла ништа друго него да плачем.

После неколико месеци, отворени су приватни универзитети, али није било вести о отварању јавних универзитета. Шест месеци касније, коначно су отворени и јавни универзитети. Интензивно сам учила последња три семестра и завршила сам свој рад. Требало је да браним рад у суботу (24. децембра) и да присуствујем церемонији дипломирања моје генерације у понедељак (26. децембра).

Међутим, у уторак, 20. децембра 2022. године, a издат је декрет којим се девојкама забрањује да похађају универзитет.

Контактирала сам свог професора, а он је рекао: „Хајде, браните своју тезу јер сте дипломирали“.

У суботу ујутру сам кренула на универзитет, срећна што ми је дато право да браним своју тезу, али и тужна што је толико других девојака одустало.

Када сам стигла до универзитетске капије, један припадник Талибана је блокирао капију и одбио да ме пусти из рикше којом сам стигла тамо.

Коначно, сишла сам и пожурила ка универзитетској капији, али он је стао испред мене са пушком.

Игнорисала сам га и пришла капији. Зграбио је каиш моје торбе за лаптоп, повукао га и љутито рекао: „Не разумеш о чему причам?! Или да ти разнесем мозак?!“

Испуцао је метак у ваздух, а чудна и непријатна звоњава ми је испунила уши.

Пролазник ми је пришао и рекао: „Сестро, молим те, иди“. Био је један од универзитетских чувара које сам познавала. Отишла сам до издавачке куће „Shame Danesh“. Чим сам ушла, мој бес је експлодирао, а сузе су ми се слиле низ лице. Сузе у мојим очима постале су као море које се не може исушити.

Више ме није било брига да ли ме људи виде како плачем док сам одлазила одатле. Ишла сам кући у сузама када сам чула да ми звони мобилни телефон.

Био је то мој отац и питао ме је: „Јеси ли завршила своју одбрану и како је било?“ Плачући, у једном даху сам му испричала причу. Тешио ме је, причао ми о тешкоћама и мукама које је претрпео и саветовао ми да будем стрпљива и да истрајем.

Од једне групе циљева до друге

Стигла сам кући, мало одспавала, а затим почела да тражим онлајн курсеве и образовне могућности, али пошто нисам могла да пронађем одговарајућу прилику, почела сам да читам књиге.

Учествовала сам у женској групи за читање два пута недељно. Читале смо различите књиге, али овог пута ми је заиста била потребна мотивациона и психолошка књига.

Посетила сам групу и видела назив књиге „Оркански висови“. Читање те књигњ ми је дало мотивацију да поново почнем и да се вратим. Скоро годину дана након завршетка основних студија, успела сам да одбраним своју тезу онлајн.

Али више нисам имала ентузијазма, јер су моји циљеви потпуно скренули са првобитног пута. Морала сам да поставим нове циљеве. Почела сам да учим, истражујем и учествујем у онлајн програмима.

Почела сам са онлајн курсевима рачунара и енглеског језика, али после неколико месеци поново су отказани због ограничења Талибана и од тада нема вести о њима.

Издат је декрет којим се девојкама дозвољава да похађају образовне курсеве, а ја сам се такође пријавила за курс уживо, али су брзо прекршили обећање и поново га забранили.

Током последње три године учествовала сам у разним онлајн програмима, обукама и конференцијама јер ми посао из снова тренутно није доступан.

Схватила сам да је корен свих ових проблема недостатак свести. Предајем у онлајн школама за девојке које су лишене образовања скоро две године, а почела сам и да предајем курсеве исламске културе на универзитету.

Желим да се борим против незнања и неправде на свој начин. Било да је то преношење мог малог знања читањем реда из књиге, писањем, или чак везивањем корена за наду и узгајањем њених увенулих пупољака у мом срцу и срцу мојих ближњих.

Надам се бољем сутра и светлој будућности за своју земљу. Наша генерација која је претрпела ову неправду и незнање никада неће родити дете које ће се предати угњетачу и незналицама. Неће дозволити треће понављање историје са тако горким искуством.