Мани Лохани. Слику обезбедио Мани Лохани

Мани Лохани је непалски писац и телевизијски новинар који је активно пише поезију и прозу више од три деценије. Пореклом из града Нувакот у провинцији Багмати у централном Непалу, широко је признат по истраживању тема љубави, живота, људских односа и дубоких мистерија које окружују смрт у свом писању. Његова значајна дела укључују збирку поезије Малами Сааџ и збирке прича Параст Прем и Нирбастра Ман. Његова књига Мритјуко Агилтир је освојила престижну националну награду за изузетно књижевно стваралаштво.

Лохани је добио неколико престижних признања, укључујући награду Бханумати, награду Сарботам Ката, награду за поезију Баниташри Бјатит и награду за младе Сасиди Растриј КалаШри. Његове песме и приче преведене су на више језика и укључене су у школске наставне планове и програме у Непалу.

Сангита Свеча из Глобалних гласова интервјуисала је Манија Лоханија путем имејла како би сазнала више о његовом вишедеценијском путу као писца и телевизијског новинара, његовом доприносу непалској поезији и фикцији, као и о његовом истраживању тема попут љубави, људских односа и мистерија смрти.

Сангита Свеча (СС): Током ваше вишедеценијске каријере, како су се ваши ставови о љубави, мистеријама смрти и људским односима развијали у вашем писању?

Мани Лохани (МЛ): Однос између људских бића и његови успони и падови су предмет мог интересовања. Ако су људи широм света под стресом, то је због односа. Љубав је главни разлог који људски живот чини енергичним и срећним. Али љубав не задеси свакога. Због људи који су незадовољни љубављу и везама, разне анархистичке активности су се повећале у друштву. Ако друштво жели да буде лепо, сви морају да живе са љубављу. Сви заслужују пријатан однос. Пишем са овим фокусом. Љубав је и људска потрага и задовољство.

У последње време људе мучи страх од смрти. Смрт није страх – то је природни аспект људског живота. Особа која природно прихвата смрт може остати радосна. Ради изградње радосног друштва, пишем и о смрти и њеним мистеријама. Да бих пронашао одговоре, читао сам књиге о смрти из источне филозофије, које су ми помогле да схватим смрт не као страх, већ као природни процес. Након рођења, човек мора умрети. Ако је смрт неизбежна, зашто је се плашити? Од самог рођења, смрт је са нама. Али ова сигурност не значи безнађе.Човек може да живи радосно и с љубављу, бити од помоћи другима и поносан на себе. У својим делима заступам управо то.

Сангита Свеча (СС): Ваши радови се крећу од поезије до фикције. Како другачије приступате овим жанровима и које јединствене могућности сваки нуди?

Мани Лохани (МЛ): Поезија и прича су различите. У поезији се дубока животна искуства изражавају у неколико речи, док је прича повезана са друштвом. Једноставно речено, поезија се тиче ума појединца, док се прича тиче психологије друштва. Поезија је попут мантре и може повезати особу са медитацијом, док је прича пракса трансформације друштва. Међутим, читаоци не морају да разумеју поезију и причу као ја. Слободни су да тумаче приче и песме према сопственом разумевању и задовољству које осећају док читају.

Пишем и приче и песме, тежећи да лако комуницирам са људским умом. Док пишем, имам на уму читаоце који су више испуњени знањем и искуством, али не могу да га изразе. Волим да пишем о њиховим осећањима на начин који они сами могу да разумеју.

Сангита Свеча (СС): Како видите интеракцију савремене непалске поезије са глобалним књижевним трендовима и који међународни утицаји одјекују у вашем раду?

Мани Лохани (МЛ): У последње време, друштво је постало глобално село. Песма написана у једном кутку света може лако бити доступна негде другде. Из тог разлога, не само поезија, већ и сва људска активност постаје глобална. Ми песници у Непалу смо дали значај преводу како бисмо наша дела пласирали на глобално тржиште. Озбиљно схватамо да добре песме треба да допру до светске публике и уложили смо разне напоре. Кроз преводилачке и књижевне активности одвија се размена са светском књижевношћу.

Што се тиче међународног утицаја на моју поезију, пошто сам повезан са комуникацијом, остајем у току са националним и међународним вестима и под утицајем сам догађаја повезаних са људском осетљивошћу. Читајући велике писце светске књижевности, пронашао сам прилике да учим из њихових писања и да се усавршавам. Недавно сам се обогатио стиловима младих писаца у светској књижевности.

Мани Лохани рецитује песму и говори на догађају поводом Међународног дана књижевности 2023. у Катмандуу. Слику обезбедио Мани Лохани.

Сангита Свеча (СС): Многа ваша дела су преведена и укључена су у школске програме. Како проналазите равнотежу између локалне културне специфичности и универзалне привлачности?

Мани Лохани (МЛ): Као што сам раније рекаo, како се свет креће напред као глобално село, превођење је учинило светску књижевност доступном у свакој земљи и на сваком језику. Рођен сам у селу близу Катмандуа и провеo сам детињство и касније године у долини Катмандуа. Долина Катмандуа је културни град. Његова архитектура и култура могу постати значајан материјал за светску књижевност. Трудим се да укључим локалну културну посебност у своје писање и експериментишем са својим стилом.

Чак и усред локалне културне разноликости, људски ум и његова усамљеност су свуда исти. Људи су постали усамљени. Користим локалну културу и волим да повезујем ту усамљеност са колективом. Верујем да моја дела могу да помогну да се попуни празнина људског срца. Усамљеност је универзална, али ако се разуме, може се трансформисати у радост.

Глобално се суочавамо са патњама – климатским променама, коронавирусом, тероризмом и фрустрацијама због растуће употребе технологије. Напредак се не може догодити само индивидуалним напорима. Сарадња у друштву је неопходна. Спорт, књижевност и креативно изражавање могу помоћи у повезивању људи и неговању разумевања широм света.

Сангита Свеча (СС): Шта се надате да ће ваши читаоци, како у Непалу тако и у иностранству, сазнати из ваше поезије и прича, посебно у вези са дубљим животним питањима?

Мани Лохани (МЛ): Надам се да ће читаоци, како у Непалу тако и у иностранству, стећи дубље разумевање живота кроз моје истраживање љубави и смрти, две силе које обликују наша најдубља људска искуства. Кроз емоционални свет односа, њихову лепоту, крхкост и борбу, желим да подсетим читаоце да велики део људске патње расте из љубави и њеног одсуства и да хармонично друштво може постојати само када се љубав негује.

Истовремено, размишљам о смрти како бих подстакао мирније прихватање њене неизбежности. Уместо очаја, надам се да ће читаоци изабрати свесност, љубазност, радост и жељу да служе другима. На крају, желим да мој рад инспирише људе да живе свесније, с љубављу и смисленије.