Kolaž putem Canva koristeći snimke ekrana sa YouTube videa na kanalu Diario El Comercio (Dnevnik trgovine), Karacas, Venezuela, 3. januar 2026. Pošteno korišćenje.

Tačno u 2:00 ujutro 3. januara 2026. godine, probudila nas je eksplozija. Nije bilo sumnje: bombardovali su nas. Karakas, možda najglasniji grad u Venecueli, neobično je utihnuo tog decembra. Porodice su ostale u kućama, držeći se nade u miran i harmoničan Božić i Novu godinu pre onoga što su svi znali da dolazi: tpada predsednika Nicolasa Madura, diktatora koji je nemilosrdno vladao nacijom od 2013. godine, nakon smrti njegovog prethodnika, Huga Čaveza.

Eksplozije su trajale skoro dva sata, bez zvaničnih informacija od vlade Venecuele. U međuvremenu, stotine videozapisa preplavile su društvene mreže: prvi put u modernoj istoriji, glavni grad Karacas bio je pod napadom američke vojske. Ukupno je pogođeno 12 vojnih objekata — 8 u Karakasu, a ostali u susednim državama La Guaira i Aragua.

Tri sata kasnije, potvrda je stigla putem objave na Truth Social od strane američkog predsednika Donalda Trumpa: Nikolas Maduro i njegova supruga, Silia Flores, su uhapšeni i odvedeni su u Sjedinjene Države na suđenje zbog optužbi za narkoterorizam i trgovinu drogom. Nakon toga, grad je upao u smrtonosnu tišinu koja je trajala celi dan. Nije bilo protesta ni slavlja; samo tišina, procena štete i čekanje.

Tokom proteklih 13 godina čuli smo sve vrste zvukova: hiljade “kacerolazosa”, ljudi koji noću lupaju prazne lonce, tajno protestuju iz sigurnosti svojih domova; policijske i vojne snage koje brutalno zlostavljaju demonstrante; suzavac koji udaraju o prozore; glasne pretnje kolektiva; glasove koji viču uvrede na Madura — “Maduro, coño de tu madre” („Maduro, kučkin sine“). Čuli smo pucnjeve, vapaje za pomoć u trenucima represije i probdeli bezbroj tihih, neprospavanih noći nakon posebno šokantnih događaja. Ipak, ništa se ne može porediti sa buđenjem uz zvuk bombi koje padaju u tami blizu vašeg doma.

Nikada nisam zamišljala da ću se bojati zvuka od bombe. Izgledalo je kao da se vreme usporilo: poremećaj u vazduhu iznad, lansiranje oružja dizajniranog da uništi, njegov put kroz nebo, i na kraju snažna eksplozija koju je ostavilo za sobom.

Bila sam sigurna da su Venecuelanci već čuli svaki zvuk koji nasilje te zemlje može ponuditi. Ali ovo je bilo nešto novo — zastrašujuće u svojoj nepoznatosti.

Kasnije tokom dana, ljudi su izlazili samo po osnovne potrepštine: namirnice, lekove, vodu i gorivo. Javni prevoz je bio obustavljen na taj dan, a samo se nekoliko supermarketa i apoteka usudilo otvoriti, većina pod policijskom zaštitom kako bi sprečili ono čega se caraqueños (starosedelac ili stanovnik Karakasa prim.prev.) najviše boje: talase pljačke. U višesatnim redovima, ljudi su šaptali vesti i izgovarali mnoga neodgovorena pitanja: Šta će se sada desiti? Hoće li Delsi preuzeti vlast? Koliko je ljudi umrlo? Hoće li ovo život učiniti boljim ili gorim? Šta ako civili budu bombardovani sledeći? Da li treba da proslavljamo? Hoće li danas u supermarketu biti hrane da nahranimo naše porodice?

Ako bih to morala opisati, to je bio zvuk nesigurnosti — straha i kontradikcije.

Izvan zemlje, posebno u gradovima sa velikim venecuelanskim dijasporama poput Njujorka, Madrida i Santiaga de Čilea, Venecuelanci javno slave hapšenje Madura. Za mnoge, to se čini kao dugo očekivana pravda. Unutar Venecuele je drugačije. Ljudi upravljaju neizvesnošću i preživljavanjem. To ne znači neodobravanje; to znači da ljudi pokušavaju da ostanu živi. 

Takođe je bilo teško slaviti kada još nismo znali ljudsku cenu onoga što smo upravo proživeli: naš grad je bombardovan. Sada imamo jasniju sliku. Prema lokalnim medijskim podacima, potvrđeno je da je ubijeno 18 vojnih oficira, zajedno sa jednim civilom — ženom u La Guairi — a najmanje 80 ljudi je ranjeno. Ipak, puni uticaj na infrastrukturu ostaje nepoznat, kao i šta će to značiti za naše svakodnevne živote.

Vazdušni napadi su, naravno, kao i svi šokovi, bili nasilni. Od augusta 2024. godine, rastuće vojne tenzije naterale su nas da očekujemo mogućnost svrgavanja Madura. Brojni vazušni napadi na venecuelanske brodove u Karibima ubili su preko 100 ljudi, sve bez transparentnosti, dokaza o trgovini drogom, pa čak i bez objašnjenja zašto osumnjičeni krijumčari droge nisu bili uhapšeni i zašto su prošli bez suđenja. 

Još uvek ne znamo puna imena mnogih koji su umrli na Karibima. Iako mnogi tvrde da opasni kriminalci moraju biti tretirani kao takvi i da je ova strategija ključna za gušenje Madurovog režima, istina je da je ovo još jedan primer kako je patnja Venecuele normalizirana, minimizirana i simbolizirana za cilj o kojem nikada nismo ni dobili pouzdane informacije.

Bila sam primorana da ponovo pogledam snimke vazdušnih napada s Kariba koji su počeli da preplavljuju naše svakonedeljno praćenje u augustu — nečujni fragmenti brodova uništenih na moru. Bile su to zastrašujuće slike, a sada zamišljam zvukove koji su ih morali pratiti: talase, helikoptere iznad glave, trenutak lansiranja, poslednje reči i molitve. Zvuk straha, pretpostavljam.

Postoji nešto posebno u shvatanju da ti se rat približava. Slike, emocije, zvukovi, čak i mirisi. Način na koji se polako navikavamo na nove oblike nasilja, represije i eksploatacije. 

Zvučni pejzaž rata — još jedan zvuk dodat već brutaliziranoj zemlji, još jedan zastrašujući zapis u našem rečniku nasilja.