Чак и у егзилу, др Елизабет наставља своје исцелитељско путовање кроз ритам, отпор и радикалну наду. Фотографија из Exile Hub-а (Центар за избелгице), користи се уз дозволу.

Центар за избеглице је један од партнера Глобалних гласова у југоисточној Азији, настао као одговор на пуч 2021. у Мјанмару, фокусира се на оснаживање новинара и бранитеља људских права. Глобални гласови поново објављују овај уређени чланак у оквиру споразума о партнерству за поделу садржаја.

Од малих ногу, Елизабет је била позната по својој машти, млада девојка у централном Мјанмару која је волела да се губи у кинеским фантастичним романима и причама о храбрости. Мала књижара њене тетке постала је њено уточиште, где је проводила безброј сати сањајући своје светове и пишући своје приче. На медицинском факултету покренула је блог сајт где је објављивала љубавне песме уз креативне „едукативне“ текстове попут „зашто је прање руку важно“ или „важност ношења мотоциклистичких кацига“. Чак и тада, њен глас је носио и саосећање и уверење.

Њена мотивација да постане лекар била је јединствено њена, не вођена друштвеним притиском или родитељским очекивањима, већ сном да једног дана потписује своје књиге као „Др Елизабет, Медицински универзитет“. У то време, многи познати мјанмарски аутори су поносно укључивали име свог универзитета иза свог псеудонима, и она је желела да учини исто. Након што је дипломирала 2012. године на Медицинском универзитету, специјализовала се за интервентну кардиологију.

Када је мјанмарска војска преузела власт 2021. године, била је међу првим лекарима који су одбили да раде под хунтом. Ишла је даље, јавно говорећи, преносећи поруке уживо које су охрабривале друге здравствене раднике да се одупру угњетавању. Њена храброст је имала своју цену. Оптужена је по члану 505(а) Кривичног законика за „ширење лажних вести“ и „подстицање немира“. Годину дана се крила у удаљеним селима пре него што је коначно прешла у Мае Сот, Тајланд, 2022. године.

Упркос тешкоћама, изгнанство је постало нови почетак. Кроз размишљање, схватила је колико је патријархат дубоко обликовао њену земљу и њен сопствени осећај ограничења. Феминизам, каже она, „отворио јој је очи“, откривајући невидљиве системе који ограничавају жене и дајући јој језик да именује правду за коју се све време борила.

Када је радила као станарка куће, често се борила против неправди на радном месту, позивајући се на неправедан третман или именујући одговорне. У то време није знала термин феминизам, али једноставно није могла да ћути. Смејући се, сећа се: „Можда то потиче из свих кинеских романа које сам читала, хероине су увек проналазиле начин да се боре против неправде.“

Када су је питали шта феминизам значи за њу, рекла је: „За мене, бити феминисткиња значи љубазност. Ако ћутим када други пате, једног дана ће бити и мој ред да патим. Зато бирам да се заузмем не само за себе, већ и да спречим да се сличне ствари догоде свима нама.“

У егзилу, музика ју је поново пронашла. Оно што је почело као лични излаз за исцељење убрзо се претворило у покрет. Почела је да пише песме – речи рођене из бола, уткане у мелодије које су говориле о снази. Једна од њених револуционарних песама постала је део „Кампање крвавог новца”, протестне химне која је постала вирална на мрежама отпора у Мјанмару. Њена друга песма, „Револуција тетоважа”, емитована је на NUG радију.

Раније ове године у Мае Соту, придружила се велнес сесији где се први пут повезала са заједницом жена у егзилу коју је подржавао Exile Hub. Касније, током феминистичке резиденције, открила је осећај сестринства и солидарности међу другима који су побегли од репресије у Мјанмару. Уз подршку гранта за феминистичко приповедање, сада ствара „Фениксе“, серију музичких спотова која слави снагу и креативност жена Мјанмара у егзилу.

Осврћући се на своје путовање, рекла је: „Бити део овог пројекта ми је дало простор да певам своје песме, стварам бољу музику и помажем својим пријатељима да и они остваре своје снове.“

Данас, Елизабет наставља своје исцелитељско путовање кроз ритам, отпор и радикалну наду. Њена прича нас подсећа да чак и када је ућуткан, женски глас и даље може да се уздигне као песма, као храброст и као светлост за друге који проналазе пут кроз таму.

Превод речи песме: Да ли се поносиш што си своја?
Истина сваког месеца
У сенци пуча,
Спавајући под отвореним небом,
Пере крв са поцепане тканине,
Када је нико не види како плаче,
Војска упада у продавнице,
Цене превисоке,
И достојанство постаје луксуз који мало ко може да купи,
Ово је моје тело,
Ово је моја крв,
Ово је месечна истина женствености,
Није терет, није срамота,
Није слабост за моје име,
Само тело, само потреба,
Само глас који мора бити ослобођен.
Кажу јој да је преслаба да се бори,
Њено тело је спутава,
Али сваког месеца носи бол,
Који војници нису могли да прате,
Крије се иза зида,
Да промени свој импровизовани подметач,
Док сања о свету
Где основне потребе нису тужне,
Ово је моје тело,
Ово је моја крв,
Ово је истина женствености сваког месеца,
Ни терет, ни срамота,
Ни слабост према мом имену,
Само тело, само потреба,
Само глас који мора бити ослобођен.
За сваку жену која се крије,
За сваку девојку која се стиди,
За сваки уложак који је рационисан,
За сваку крпу која је умрљана,
Изговарамо ове речи заједно,
Нећемо бити ограничене,
Наша тела нису бојна поља,
Наша крв није наша срамота,
Ово је моје тело,
Ово је моја крв,
Ово је истина женствености сваког месеца,
Ни терет, ни срамота,
Ни слабост према мом имену,
Само тело, само потреба,
Само глас који мора бити ослобођен.
Уложак је једноставан, животно важан,
Слобода није слобода
Док свака жена не зна
Да се њено тело поштује где год да оде.