Оне које чекају на улазима венецуеланских притворских центара углавном су жене: мајке, ћерке, сестре, коришћено уз дозволу. Фотографија: Данијел Есеверија у Родео 1, Каракас. користи се уз дозволу.

Током првих дана привремене владе Венецуеле под Делси Родригез, званичници су објавили пуштање онога што су назвали „значајним бројем политичких затвореника“, представљајући тај потез као гест деескалације и помирења. Недељу дана након објаве, Хорхе Родригез, председник Народне скупштине и брат Делси Родригез, тврдио је да је више од 400 притвореника ослобођено у „масовном пуштању на слободу“ након политичке транзиције.

Међутим, независна провера говори сасвим другачију причу. Организације за људска права попут Форо Пенала успеле су да потврде само око 154 ослобађања, што је деo званичне бројке од процењених 800 до 1.000 политичких затвореника за које се верује да су још увек у притвору. Власти нису објавиле верификовани списак ослобођених, нити су објасниле правне критеријуме који регулишу процес. Владини званичници су такође наставили да оспоравају сам појам „политичких затвореника“, приказујући притворенике као обичне криминалце – тврдња која је у супротности са вишегодишњом документацијом венецуеланских и међународних тела за људска права.

Ове недеље, сам Форо Пенал је постао мета критика у Народној скупштини (законодавном телу). Основан 2002. године, организација је провела више од две деценије документујући политички мотивисана притварања и радећи са породицама, адвокатима и међународним институцијама, укључујући УН и Међуамеричку комисију за људска права. 

Према Форо Пеналу, 863 особе су притворене из политичких разлога пре објаве о пуштању, укључујући 86 случајева присилног нестанка. Од 2014. године, документовано је више од 18.000 политички мотивисаних притварања, што далеко премашује историјске преседане у земљи.

Породице чекају више од две недеље на пуштање својих најмилијих. Фотографија: Данијел Ечеверија, Родео 1, Каракас, користи се уз дозволу.

Породице чекају, без одговора

Широм Венецуеле, породице су се окупиле испред центара за притвор, чекајући да чују имена, без икакве званичне потврде да ће пуштање бити обављено. У Каракасу, рођаци су данима камповали испред објеката као што су Ел Хеликоиде, Родео 1 и Зона 7, ослањајући се на гласине и неформалне поруке како би пронашли своје вољене. Власти нису дале никакве распореде, спискове нити објашњења.

Многе породице су се обратиле друштвеним мрежама како би своје случајеве учиниле видљивим. Један такав простор је Инстаграм налог @madresendefensadelaverdad2024, где мајке, сестре и ћерке документују притворе и захтевају одговорност.

Један од њих јњ и Кенеди Техеда, адвокат познат по одбрани политичких притвореника у држави Карабобо. Притворен је док је тражио информације о људима ухапшеним током протеста након избора 2024. године.

„Очајни смо, али нећемо отићи без наших вољених“, изјављује Клаудија, сестра политичког притвореника у Родеу 1, Каракас. Фотографија Данијела Ечеверије, користи се уз дозволу.

Још један случај је Хуан Дијего Лусена, техничар за мобилне телефоне, волонтер у старачком дому и добровољни ватрогасац. Притворен је док је радио у својој фирми за поправку телефона. Према речима његове породице, његово здравље се погоршало у притвору:

„У последње време је болестан – тахикардија, висок крвни притисак, напади панике. Није терориста. Он је волонтер који је одувек желео да помогне онима око себе“.

Извештај такође истиче Хосеа Мануела Саласа, кога је његова мајка описала као боема, сањара и вољеног младића. Салас, студент у време притвора, наводно је нападнут од стране неидентификованих снага безбедности и одведен у притворски центар док је био без свести.

Ова сведочанства илуструју људску цену која стоји иза бројева, док породице настављају да траже одговоре, правду и ослобађање оних за које кажу да су притворени из политичких разлога.

Крхак и неизвестан процес

До сада је Форо Пенал независно потврдио 154 пуштања на слободу – отприлике 14 процената од процењеног укупног броја 1.100 политичких затвореника организације. Међу ослобођенима је неколико истакнутих личности, укључујући активисткињу за људска права Росио Сан Мигел, новинара Бјађа Пилијерија и политичара Енрикеа Маркеса.Већина је пуштена под рестриктивним условима који ограничавају јавни говор, а неколико њих је одмах напустило земљу из страха од поновног притварања.

Забринутост се продубила када је, 62 сата након објаве о пуштању на слободу, породица Едисона Тореса, полицајца притвореног због наводног дељења критичних порука, потврдила да је он преминуо у државном притвору. Власти нису понудиле никакво објашњење нити узрок смрти.

Услови у којима породице чекају су критични. Неки од њих су се чак онесвестили током чекања напољу на хладноћи. Фотографија Данијела Ечеверије у Родеу 1, Каракас; користи се уз дозволу.

Политички притвор у Венецуели сада се протеже далеко изван контекста протеста. Након председничких избора 2024. године, снаге безбедности су спровеле широко распрострањене кућне рације у оквиру операције „Тун Тун“ (Операција „Куц куц“), често без налога и усмерених на оне који су се сматрали критичарима. Неки притвореници су јавно изложени на државној телевизији пре него што су пребачени у обавештајне објекте. Унутар притворских центара, бивши затвореници и посматрачи пријављују медицинско занемаривање, злостављање и мучење, а места попут Ел Хеликоидеа постају симболи репресије и институционалног пропадања.

Групе за људска права упозоравају да се недавна пуштања на слободу не тумаче као структурна промена. Претходни циклуси су пратили образац „вртећих врата“, при чему су притвореници пуштени само да би поново ухапшени месецима касније. Без реформе правосуђа, транспарентности и гаранција правичног поступка, пуштања на слободу остају крхка.

Породице пале свеће док чекају вести о својим притвореним вољенима испред центра у Родеу 1, Каракас. Фотографија: Данијел Ечеверија; користи се уз дозволу.

За сада, јаз између званичног дискурса и живе стварности и даље постоји. Док влада говори о помирењу, стотине породица и даље чекају испред затвора – неизвесне да ли су њихови вољени живи, када би могли бити ослобођени или да ли ће слобода заиста значити безбедност.