Часописи за одрасле изложени испред књижаре у Токију, Јапан. Фотографија: Џо Картер. Користи се уз дозволу.

Секси фотографије женских тела испуњавају јавне просторе Јапана – од насловницах страна часописа у продавницама мешовите робе до билборда на градским улицама – и постале су свакодневница. 

У октобру 2025. године, петиција на Change.org, “„Заштитимо будућност наше деце – реците не сексуално експлицитним часописима у продавницама мешовите робе”, прикупила је преко 5.000 потписа, позивајући продавнице да уклоне часописе за одрасле и заштите малолетнике. Тврди се да је експлицитни садржај облик сексуалног узнемиравања и да ће имати негативан утицај на децу у успостављању њиховог идентитета.

Отприлике у исто време, списатељица Еми С. је на свом блогу на Medium-урекла: 

Када сам била дете, сећам се да сам видела билборде са женским лицима и ценама приказаним поред њих. Ипак, не сећам се да сам у то време осећала било какву нелагодност. Јер је једноставно била ту — третирана као нешто нормално.

Еми С је покренула важно питање у вези са нормом објективизације жена у јапанској популарној култури. Многе жене прихватају секси фотографије као да су нормалне, у мери у којој не доводе у питање такву норму, а када изразе нелагодност, њихови гласови се одбацују као претеривање.

Порнографија и јапанска популарна култура

Одакле долази таква норма? Послератни медијски и популарни бум у Јапану створио је визуелни екосистем у коме су цветали манга, аниме и штампани часописи. Модел продавница мешовите робе који се проширио током 1980-их и 1990-их учинио је часописе – укључујући и порнографске публикације – доступним у свакодневном животу.

Према истраживању из 1989. године које је цитирао Nippon.com, 92,3% продавница мешовите робе продавало је порнографске часописе. Касније, успон естетике мое у анимеу и манги додатно је замаглио границу између забаве и еротике. Ово је посебно тачно у порасту садржаја са „лоликон” темама, где су млади или млади женски ликови сексуализовани.

Профит је био главни покретач тржишта еротике, јер су часописи за одрасле обезбедили сталан ток прихода за многе продавнице. Ипак, пред Олимпијске и Параолимпијске игре у Токију 2020. године, главни јапански ланци продавница мешовите робе — 7-Eleven, Lawson, и FamilyMart — објавили су да ће престати да продају часописе за одрасле широм земље. Одлука, формулисана као покушај да се продавнице учине „удобнијим за жене и децу“ и да се „избегне оштећење имиџа Јапана међу туристима који долазе“, означила је значајан симболички помак.

На интернету, овај потез је изазвао помешане реакције. Присталице су га поздравиле као дуго очекивани напредак ка родној осетљивости у јавним просторима. Критичари су га, међутим, видели као перформанс, тврдећи да је Јапан деловао тек када се појавила страна контрола (Јапански лидери би требало да запамте ово. Није срамота имати порнографске часописе са мангом у продавницама, већ је најсрамнији недостатак интегритета у њиховом уклањању зато што им је страни лидер то рекао. И да се ово срамотно понашање дешава већ 100 година.). Један корисник, @asitafukukazen, написао је на X као реакцију на промену 2019. године:

今まで散々女性が苦言を呈しても動かなかったのに、客が来れば国主導でホイホイ動く。女性軽視の社会なのは歴然。

Жене се годинама жале, али ништа се није променило до Олимпијских игара. То показује колико мало ова земља цени женске гласове.

Иако сексуалне фотографије постају мање видљиве у великим продавницама мешовите робе, оне су и даље битне карактеристике јапанске популарне културе и јавних простора. Последњих година, изражена је забринутост и због сексуално сугестивних огласа који се појављују на веб-сајтовима који нису за одрасле, као и због изложености деце сексуализованом садржају у играма, манги и другим субкултурним медијима.

Ипак, позиви на већа ограничења, као што су зонирање и контрола узраста у приступу сексуалном садржају и онлајн и офлајн, често су резултирали негативним реакцијама јер су критичари тврдили да ће такве интервенције представљати цензуру. 

Секс остаје табу у школи и друштву

Дебата о слободи изражавања и слободи од објективизације која окружује јавно приказивање еротских и сексуалних слика води се годинама без постизања консензуса.

Па ипак, чак и док је сексуализација и даље уобичајена, образовне дискусије о сексуалности и пристанку недостају у јапанском образовном систему. Тренутно, јапанске учионице и даље сматрају секс питањем биолошке репродукције. Часови сексуалног образовања су често раздвојени по полу – девојчице уче о менструацији, док дечаци похађају часове општег здравља или спорта. Постоји минимално дискусија о сексуалности, као што су сексуални пристанак, безбедан секс, здрави односи и сексуалне оријентације.

Наставни план и програм специфичан за пол појачава идеју да је сексуално знање нешто родно, приватно, срамотно или чак непотребно. Како је објаснио блогер Мусаши на Medium-у:

Јапанска настава о сексу тежи да појача старе норме и стереотипе о родним улогама. […] Наратив често наглашава разлике између полова и подвлачи да мушкарци и жене треба да испуњавају различите улоге.

Као резултат тога, чак и данас, неки Јапанци и даље сматрају менструацију приватном срамотом а не питањем јавног здравља, као што је напоменула посланица Ајака Јошида.

Дана 1. септембра 2025. године, на Change.org је покренута национална петиција под називом „Укините рестриктивне смернице Министарства просвете о сексуалном образовању: За реалистично и инклузивно сексуално образовање у Јапану”, позивајући на уклањање рестриктивних смерница Министарства просвете или такозване „Хадоме клаузуле” (はどめ規定), која сугерише да разговор о сексуалности у учионици не мора да обухвата „процес који води до оплодње“ и „ток трудноће“. Надлежни орган тврди да смернице дају школама дискреционо право да одреде дубину својих курсева сексуалног образовања 

Организатори кампање, међутим, захтевају замену смерница јасним ставом да сва деца морају имати приступ тачном, свеобухватном сексуалном образовању. До сада је петицију потписало више од 41.500 људи.

Заиста, друштво у коме су сексуалне фотографије постале део свакодневног живота захтева свеобухватније сексуално образовање како би се ублажили родни и сексуални стереотипи. Као што студије медијске психологије сугеришу, поновљено излагање сексуално објективизујућем садржају може обликовати идеје гледалаца о родним улогама и односима. 

У Јапану се шале о случајном сексу, коментари засновани на изгледу и претпоставке о понашању жена често виђају на радним местима и у школама. Међу адолесцентима, чести сусрети са еротизованим садржајем у јавним просторима могу отупити осетљивост према томе шта представља поштовање или непримерено понашање, појачавајући стереотипе, па чак и нормализовано сексуално узнемиравање и срамоћење тела од раног узраста.

Такве повреде се често виђају. На пример, једна четрнаестогодишњакиња се жалила на тинејџерском онлајн форуму да дечаци често коментаришу њене груди, питајући: „Зар те није срамота колико су ти велике груди?” и да чак и наставници изгледа гледају у њене груди пре него у лице. Њене објаве су наишле на многе одјеке од њених вршњака, али и на неколико сексуалних шала од дечака.

У таквом окружењу, жене су склоније самообјективизацији, видећи сексуалну привлачност као примарну меру своје вредности.

Изазов Јапана је да помири жељу за очувањем креативног и еротског изражавања са потребом да се осигура да јавни простори поштују разлике. Први корак може бити увођење отворенијег, свеобухватнијег и разноврснијег курикулума сексуалног образовања.